Постизборне белешке: Знаци времена и знаци наде

Пише Владимир Димитријевић

Да ли су неки Срби на ивици да уживају у самопонижавању, самосакаћењу, самосатирању, (не)свесни да ће Империја и даље да се труди да нас уклони са Балкана?

 

После свега што је жутокрака коалиција „За европску Турску“ (пардон, Србију!) урадила овом народу, после уклањања 400.000 људи са списка становника ове државе (неки су отишли ван земље, а неки под земљу), после 400.000 људи који су остали без посла, после издаје Косова и Метохије, резолуције о Сребреници, уништења правосудног система, геј параде (која је ишла под паролом „Смрт држави“), довођења људи у беду и безнађе, невиђене у тим размерама на овим просторима (осим у доба Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем), после открића „Викиликса“ да је реч о слугерањама Империје (и то оним најниже врсте), које Вашингтон и Брисел цене колико и тоалет папир, после удварања Турској и Азербејџану, дакле после свега тога – извесни Срби опет гласаше за њих. Наравно, изборне крађе су биле застрашујуће (тек ће се о томе писати и причати, а нови председник државе Томислав Николић обећао је да ће све расветлити), али ипак – оне не би биле могуће да су они који су нас уништавали, после четири године свог антинародног насиља, на изборима добили оно што су заслужили, то јест да су остали испод цензуса.
Дакле, Срби су, у свом садашњем трчању ка Јарку (пример први) који се овог пута зове ЕУ, и који се, као и сваки прави крвави марш, изводи под будним оком вашингтонско- бриселског „четвртог Рајха“ и његових домаћих гаулајтера, прожетих неоусташком другосрбијанском мржњом према свему српском, посртаху, падаху, умираху – и кад стигоше до логора под ведрим небом, почеше да вичу „Хајл Хитлер“. И као Зорка Мандић некад, спремни су да се пођу у загрљај усташи маскираном у партизана, верујући да је сад „друго доба“ и „братство-јединство“ (зар хрватска, не само економска, него и културна политика, не доминирају Србијом?), с обзиром на чињеницу да је Загреб, без обзира на Јасеновац, већ у ЕУтопији. И, сасвим у складу са десадовским схватањем стварности, неки Срби су на ивици да уживају у самопонижавању, самосакаћењу, самосатирању. Империја ће се и даље трудити да нас уклони са Балкана (јер је њима потребан овај геополитички простор, али не и домаће становништво), само не пре но што заволимо „Великог брата“.
Ипак, бестидност и самоуверност жутокраких после првог круга покрадених избора обила им се о главу 20. маја. Није изабран Врховни Жути Леминг који би нас, као послушне леминге, повео ка обали колективног самоубиства. Наде, иако крхке, има и даље, макар толико да се пламичак будућности не угаси. Зато на онима који се не мире са судбином коју нам је наменила Империја остаје да се и даље боре – да не вичу „Хајл Хитлер“ само зато што су им дали право да седну после крвавог марша; да се на заљубљују у ЕУсташлук и да не уживају у садистичким мучењима моћника, вичући: „Још!Још!“ Само тако ћемо одолети „Великом брату“, чија пропаст је све ближе и ближе.

ПРИМЕР ПРВИ:
СКОРО ДА СУ СРЕЋНИ

[restrictedarea]

Због устанка Срба против нацистичког окупатора, удружене немачко-усташке трупе крајем септембра 1941. године упадају у Шабац, сакупљају све мушкарце од 14 до 70 година (преко 5.000 људи), и гоне их, у крвавом трку, скоро без заустављања, од родног града према Јарку у Срему, где ће бити смештени у логор на отвореном. Успут им усташе псују мајку српску и „велику Србију“, претећи да ће их све побити. Док су пролазили кроз католичко село Хртковце, сељаци су довикивали: „Све их убијте! Тако вам и треба!“ Ко год је пао од умора, био је устрељен на лицу места. Последњи убијени пред улазак у логор био је омиљени шабачки професор немачког језика Сретен Гајић. Прота Григорије Бабовић, који  је страдање Шапчана (и своје, наравно) описао у дневнику, вођеном од 1941. до 1945. године, посведочио је: „Водили су га испод руке колеге дуги комад пута – али га нису могли спасти… Убише и њега, тако отменог човека – а још је усто био и професор немачког језика… За ширење његово и учење немачког језика међу ђацима – доби на домаку јарачких ледина два метка, и остаде овај фини господин – на прашњавом путу – у невиној крви својој“…
Логор, под отвореним небом, крајем септембра. Хладно, гладно, жедно – али бар нема крвавог трчања. Злостављани Срби скоро да су срећни. Један фолксдојчер објављује им правила живота у „новој средини“. Дајемо реч проти Бабовићу да опише призор: „Прво нам рече име и презиме команданта лагера (а измучена Србадија поче викати ‘живео’!), затим да не сме нико ићи из своје групе без дозволе, не сме нико бегати, кварити ред, да се пази на чистоћу на отвореним клозетима, ‘латринама’, да се не сме ноћу устајати, да се мора почаст одавати официрима итд. За сваку непослушност следи казна… Кад је завршио набрајање тих правила и строгих казни, одушевљена Србадија, онако седећи на земљи – поче викати ‘Хајл Хитлер! Живео Хитлер!’ И то немали број гласова…“

ПРИМЕР ДРУГИ:
СРПКИЊА СЕ УДАЈЕ ЗА УСТАШУ
У књизи „Свлачење висине“ (Београд, 2006), наш психолог, професор др Јован Мирић, описује случај Зорке Мандић, из села Машвине на Кордуну. Године 1942, 7. маја, у ово село упада Павелићева сатанија, која носи фесове са усташким знаком. Води их Мирко Радочај. Одмах пале цркву, а у сеоској школи кољу седамнаест жена, деце и стараца. Ухватише и две сестре: Зорку и Драгицу, од куће Мандића. Драгица на рукама носи двогодишње дете. Усташа из личког села Бриња, Антун, повео је сестре и дете да их ликвидира. Зорка застаје да тобож завеже опанак, а затим скаче на усташу и закоље га његовом сопственом камом. Спасавши себе, сестру и детенце, одлази у партизане, да настави борбу.
А 1943, Мирко Радочај се после капитулације Италије пребацује на партизанску територију и постаје члан Народно-ослободилачког одбора у свом селу. Пет година касније, Зорка Мандић удаје се за бившег усташу, маскираног у партизанског одборника. Познаници је питају како је могла да пође за човека који је водио покољ у њеном селу. Зорка поносно одговара да је сад друго време, доба братства и јединства, и да не би требало све Хрвате оптуживати за злочине.

ПРИМЕР ТРЕЋИ:
ДЕ САД КАО ИДЕОЛОГ ПОСТМОДЕРНЕ ПОЛИТИКЕ
У својој „Хроници разорене Троје“, о којој је потписник ових редова већ писао у „Печату“, професор др Милан Брдар открива какав модел политичког живота Империја намеће Србији. Он каже: „У ствари, код Сада, у привиду еротике и еротских збитија непрекидно се ради о политици. О политици запоседања, експлоатације, лагања, обмањивања, утеривања у лаж и терања жртве на сагласност с тиранином, да ужива у ономе што му тиранин ради, да тражи још и да види, да оцењује да је све то у реду, да показује ентузијазам (…)Уз мало размишљања, схватамо да су то односи чији пандан налазимо тек у данашњем свету. Данас није довољно ‘сарађивати’, показујући спремност на добровољно ропство. Морамо, преко тога, да се ентузијастички залажемо да ‘добијемо оно што заслужујемо’. На пример, да нам отму Косово (…) Дакле, није довољно као раније, пре 200, 300, 500 година, покорити се. ‘Мораш да будеш један од нас’ – гласи захтев, а он значи: ‘У реду, мораш да будеш роб, али понашај се као да то ниси, понашај се као да си сарадник, стратешки партнер, јер сви смо у радосној заједници. Споља мора да влада радост. Смешкамо се ми, морате се смешкати и ви, без обзира на то колико је врућа ватра коју смо вам подложили. И, хајде, покажите ентузијазам, самопоробљавањем, самопонижавањем, самоповређивањем.’“
Или, како рече О’ Брајен Винстону Смиту: „Ми ћемо те стрељати, али не пре но што заволиш Великог брата.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *