Pisac je mrtav, živeo pisac!

Piše Nataša Anđelković

Politička slika Južne Afrike kod Džona Maksvela Kucija je uvek samo pozadina u kojoj se odvija univerzalna ljudska drama i ta veza lokalnog i univerzalnog je ono što njegovu prozu čini važnom

 

Književno delo nobelovca DŽ. M. Kucija obuhvata desetak romana koji su nastajali u rasponu od skoro četrdeset godina i tri knjige memoarsko-autobiografske proze, u koje spada i poslednja „Letnje doba“. Specifičnosti njegovih životnih okolnosti, odnosno usud da bude rođen u Južnoj Africi kao potomak sedamnaestovekovnih holandskih kolonizatora, prepoznaće se i u njegovom književnom stvaralaštvu. Obeskorenjenost, ambivalentno osećanje nasledne krivice zbog uzurpacije tuđih prava i tuđe zemlje i vezanosti i pripadnosti istoj toj zemlji, rasne predrasude, rasna mržnja i zazor, aparthejd i mogućnost saživota belih i obojenih, postale su teme njegovih dela koje su privukle zapadnu kritiku i čitalačku javnost i svrstale ga u red retkih dvostrukih dobitnika najpre „Bukerove nagrade“ (za romane „Život i vremena Majka. K“ i „Sramota“) a potom i „Nobelove nagrade za književnost“.
Politička slika Južne Afrike kod Kucija je uvek samo pozadina u kojoj se odvija univerzalna ljudska drama i ta veza lokalnog i univerzalnog je ono što njegovu prozu čini važnom.
Autobiografske romane „Dečaštvo“ i „Mladost“ koji prethode „Letnjem dobu“ Kuci gradi kao bildungsromane u kojima se prati odrastanje i razvoj junaka, budućeg pisca, kroz fascinaciju svetom koji ga okružuje i iskustva života u multietničkom društvu punom tenzija tokom dečaštva, i sređenom, naprednom, zapadnom društvu tokom mladosti. U trećem delu romaneske autobiografije „Letnjem dobu“, to udaljavanje junaka od autora, odnosno pisca od samog sebe, izraženo je i sada već prenaglašeno, tako što je pisac Kuci, junak romana autora Kucija, sada umro i mladi biograf Vinsent, oduševljen njegovim delom, pokušava da napiše njegovu biografiju i u tu svrhu radi intervjue sa petoro ljudi koji su bili deo Kucijevog života, ali uglavnom njegov periferni deo. Ovakav književni postupak omogućava autoru da dekonstruiše ideju pisanja i demistifikuje figuru pisca, a isto tako i da preispita sopstveno stvaralaštvo i odnos prema samom sebi kao piscu, kao čoveku i kao mogućem književnom junaku.
Razgovori koje biograf vodi sa ovih petoro ljudi i njihove ispovesti, međutim, manje su priče o Kuciju, a više priče o njima samima.
Iako deluje kao komplikovana pripovedačka igra, ovo je zapravo veliko pitanje smisla umetničkog stvaralaštva i prirode stvaraoca koje Kucija zaokuplja. Odgovor na to pitanje dobija se iznutra, iz samog dela koje ga postavlja. Preminuli pisac Kuci se poznanicima koji o njemu svedoče čini jalov i rigidan, ali isti ti poznanici i njihove priče oživeli su i zaživeli su s mnogo detalja i energije i postali predmet književnog dela zahvaljujući autoru Kuciju koji je alter ego junaku, preminulom piscu Kuciju. Plastičnost tih junaka i sugestivnost njihovih ispripovedanih životnih priča razgrađuju iznutra i negiraju sve ono što su o Kuciju kao čoveku i kao piscu rekli. Tako Kuci usmrtivši sebe kao junaka, oživljava sebe kao pisca i ističe imanentnost autora junaku i samom delu, što je uslov i polazište svakog stvaralaštva. zaйm deneg čelяbinskzaйm platizazaйm simferopolь

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *