PISA test za Dugalića

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Kako je generalni sekretar Udruženja banaka Srbije potvrdio Đilasovu teoremu, po kojoj su potrošači javnih informacija slični stadu, bez sećanja i sposobnosti rezonovanja

 

Da biste se odmorili od agresivne predizborne agitacije i povratili poverenje u zdrav razum posle stupidnih izbornih poruka, pozabavite se, molim vas, jednim lakšim zadatkom iz računa. Tri prijatelja sa čudnim imenima (tako je u svim matematičkim zadacima), Bankarko, Štediša i Dužničko, sede u jednoj od birtija zemlje Dembelije, u prekrasnoj novogodišnjoj noći. Štediša se žali da ne zna kuda da skloni 100 talira za letovanje, da bi ih sačuvao od rasipne supruge, a Dužničko izjavljuje da ima priliku za lepu zaradu (do leta), ali mu za taj poslovni poduhvat nedostaje 100 talira. Spreman je da vrati, 1. jula, 110 talira. Preduzimljivi Bankarko nudi Štediši zaradu od četiri talira, ako mu da na čuvanje svojih 100 talira na šest meseci, a zatim uzeti novac daje (kao kredit) Dužničku. Pitanje glasi: koliko će zaraditi Bankarko?

[restrictedarea]

KOMPLIKACIJA    
Ako ste odgovorili da će zaraditi šest talira (110 minus 104), izvesno je da ste, makar i davno, završili drugi razred osnovne škole. No tu nije kraj ovog zadatka, koji može da „komplikuje“ inflacija od 10 procenata (za šest meseci). U tom slučaju će zarada Bankarka, merena u talirima iste vrednosti, biti manja. Dužnik će vratiti jednak realni iznos koji je i uzeo na zajam, ali će nesrećni Štediša dobiti realno manje nego što je dao Bankarku na čuvanje (da li štediše uvek stradaju?)
Međutim, ako ste odgovorili da je Bankarko u gubitku, onda ste istomišljenik sa generalnim sekretarom Udruženja banaka Srbije Veroljubom Dugalićem, koji je novinaru „Politike“ (subota, 28. april) na pitanje: „Ko izmiruje ovakav ‘gubitak’ naših banaka?“  bez dvoumljenja odgovorio: „Uvek vlasnik – akcionari. Bankama kojima su vlasnici strani akcionari – samo stranci.“ Pre toga je objasnio čitaocima da je marža, tj. razlika između aktivne i pasivne kamatne stope u Srbiji 6,29 procenata godišnje, tj. manja od inflacije, pa zbog toga nastaju gubici(!?)

PISA        
Pošto je sa zadovoljstvom, u ime poštovanih čitalaca, „progutao“ ovu budalaštinu, novinar nastavlja sa pitanjem: „A šta je s našim bankama gde je država većinski vlasnik?“ S olimpijskih visina Dugalić odgovara: „Isto.“ Samo što bi njih nadoknadila država. Uh, sirota država (i strani bankari)!
Ako mislite da Veroljub Dugalić nije nikada učio račun, da nije išao u osnovnu školu, da ne može da izračuna ono što svaki đak ume – ljuto se varate! Lično znam kolegu kao dobro obrazovanog ekonomistu, sposobnog bankara i čoveka uvek spremnog da pomogne bližnjem – i drugu u nevolji. Razgovor sa njim je prijatan za sagovornika, koji ostaje obogaćen novim saznanjima i pozitivnim percepcijama. Možda je mučeni Veroljub bio podvrgnut („osposobljen“) dodatnim kursevima političkog marketinga, ali ovako krupne greške u rezonovanju, zbog kojih bi svaki učenik pao na PISA testu, jednostavno nisu moguće.

PODVALA     
Pa čak i ako neko pomisli da je Dugalić zbog bremena obaveza na trenutak izgubio koncentraciju, pa „odvalio“ ono što ste pročitali, tu je bio novinar „Politike“ da ga opomene da se povrati i još jednom razmisli o onome što je rekao. Poverovao sam čak da se radi o podvali. Kao da je novinar namerno želeo da Dugalić ispadne smešan u očima javnosti! A primetili ste da je isti Dugalić, već u sledećem delu intervjua, korektno (i opravdano) osporio burne aktivnosti države oko osnivanja razvojne banke, u čemu će sigurno imati podršku svih ozbiljnih kolega.
Kako sledećeg dana nije usledila ispravka, uz izvinjenje dragim čitaocima (i Dugaliću), počeo sam da strahujem da se nekada ugledna „Politika“ pridružila velikoj kampanji manifestacije prezira prema javnom mnjenju (i čitaocima), u strasnoj želji da potvrdi Đilasovu teoremu, po kojoj su potrošači javnih informacija slični stadu, bez sećanja i sposobnosti rezonovanja, te da će uvek verovati u ono što im se kaže i veći broj puta ponovi, i ponovi, i ponovi (i još jedanput ponovi). Izborne kampanje političkih stranaka vode se u tom duhu.

NARODNI FRONT    
Ali da „Politika“ nije toliko propala, kao što na prvi pogled izgleda, uverila me je redakcija Kulturnog dodatka, u istom broju, u kojem je Stanko Crnobrnja (reditelj, producent i publicista) u sjajnom članku „Dirigenti iz Frankfurtske opere“ dao odlično objašnjenje ekonomskih i drugih povezanih problema moderne civilizacije. Članak ukazuje na antidemokratske i antitržišne trendove u ekonomskom i političkom ustrojstvu Evrope i sveta. Upoznaje čitaoce sa članovima GDF-a (Frankfurtske grupe), kao i sa formiranjem moćne svetske vlade, nezavisne od demokratskih izbora. Primeri Italije i Grčke su poglavlja iz ovog svetskog performansa u kojem svi učestvujemo, gledajući kako se „istopio kapitalizam sa ljudskim licem, a razvod kapitalizma i demokratije postao stvarnost“. Stanko Crnobrnja, ne kao prorok, nego kao lucidni analitičar nagoveštava dalji zaplet.
Članak budi nadu da će čak i posle (eventualnog – ne daj bože!) formiranja „velike koalicije“ biti snage za organizovanje narodnog fronta protiv imperijalnog totalitarizma, a za ekonomsku i društvenu slobodu.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *