ПЕЧАТ ВРЕМЕНА Р. П. НОГУ Јован Делић: Портрети као поетска проза

Пише Јован Делић

Реч на додели награде „Печат времена“ за књижевност за 2011. годину Рајку Петрову Ногу, 12. маја 2012. године

Пишући о свом сукобу с Маком Диздаром, Ного овако дочарава дијалог са Ћамилом Сијарићем: „Ти си се, Маче, без разлога острвио на ово дијете, на сироче… Не дам да сам сироче. Ожењен сам. Имам сина…Ћут, вели Ћамил, ти ћеш као и ја бити доживотно сироче, свеједно што си се оженио, тешко се оженити; и што имаш сина, нека га, нека га имаш, нека ти је жив и здрав…“
Ко је једном икад слушао Ћамила Сијарића, који у Ноговој књизи Запиши и напиши има повлашћено мјесто и један од најљепших, најживљих портрета, препознаће га у наводу: и синтаксу, и интонацију и глумљену строгоћу иза које је истинска брига и њежност сирочета за сироче. Ово је карактеристично мјесто за Ногову поетику портрета: постојање приче, анегдоте, догађаја, муњевити обрти, усмјереност на туђ, жив глас и говор, снажна индивидуализација лика у кратким и брзим потезима, као под Капоровом „оловком са очима“.
Ногова књига умјетничке прозе Запиши и напиши јесте систем портрета, најчешће двоструких, с „дуплом експозицијом“. Један је рађен „по (не)сигурном сећању“, а други „по поузданом читању“. Први је више у знаку приповједачке прозе; други у знаку есејистике. Та два портрета се међусобно допуњују и осликавају цјеловиту личност. Између портрета су пјесме, као пропланци, да се читалац одмори; Пажљиво биране пјесме; понекад – као епитафи Меши Селимовићу и Бранку Ћопићу, или као „Андрићева купина“ – саставни дио, трећи вид портрета, треће крило триптиха.
Усмјереност на другога, на туђ глас и говор, па и на туђе идеје, начин мишљења и осјећања свијета, чини ову књигу вишегласном, тако да се, уланчана као систем портрета, чита као вишегласна умјетничка проза; као својеврстан роман ликова.

ДОЖИВОТНА СИРОЧАД
„Не зове ли се љубављу тај пут до другога“, написао је Рајко Ного у есеју о Душану Радовићу.
Сијарићева синтагма „доживотно сироче“ одзвања као лајтмотив кроз ову прозу, а негдје ће се само слутити. Нијесу само Ћамил Сијарић и Рајко Петров Ного доживотна сирочад, већ су то и Иво Андрић, и Милош Црњански, и Бранко Ћопић и Миодраг Булатовић, и Данило Киш, и Брана Црнчевић, и Момо Капор. Српска књижевност је препуна сирјака тужних без „ниђе никога“. Тако је Миодраг Булатовић „био лудо сироче које је целог века од своје земље и људи вапило драм љубави. А како у овом свету за њега љубави није било, он је онда све тумбе окретао“. Отуда и Кишово трагање за оцем, „та опсесивна књижевна археологија, телемаховски традиционална“. Брана Црнчевић је, као и Бранко Ћопић „рано остао без оца. Мајка му се преудала. За утеху имао је вољеног деду“; а искуство „питомца у домовима за избеглу децу“ у Недићевој Србији одредило је његове главне активности у току новог, југословенског грађанског рата. О Мому Капору сви све знају, „осим оно што је и сам од себе крио. Можда једну дубљу усамљеност сирочета које пати од хроничног недостатка љубави, чак и онда кад сви мисле да је има напретек…“ Ного види и Капора и себе као „блиска два различита човека, два слична сирочета“.
На почетку и на крају књиге су два оријентира, два за Нога кључна писца – Иво Андрић и Стеван Раичковић. Портрет Стевана Раичковића и носи наслов „Оријентир“. Он је то Ногу и био у поезији, у јавном, и не само књижевном животу, у моралу, у односу према држави и народу. Тај тихи човјек је, кад год је било стани-пани, остајао непромјењив, постојан, стамен, одан, морална громада. Чак и у кризним сатима у кафани, када је ваљало дочекати на песницу и нокаутирати пољског шампиона у боксу, истина перо – лаке категорије. „Да. Раичковић има повлашћено место, али, ако ћемо право, ја сам био повлашћен, између осталог, и тиме што нас је у пошљедње вријеме сунце све чешће заједно грејало.“
„Раичковић је данас наша лирска парадигма“, убијеђен је Ного наводећи сонет „Букет“, који је из мртвих вратио сонетима старијег пјесника и сабрата – Скендера Куленовића, па ће онда додати и ове двије, као букет разгранате реченице:
„Раичковићу је до екстаза, до оних густих тренутака осећања свог постојања и осећања постојања свега око њега, до саживљености и уклопљености у природне елементарије и пејзаже, до говора из дубина тих пејзажа, до тренутака које би, кад се већ до њих стигне, својом песмом хтео да укочи, задржи, скамени и заледи или, још боље, које би, својом каменом успаванком и будним сном, једном лирском и готово религиозном кантиленом, да успава и уљуљка и да тим уљуљкивањем превари време и одгоди пролазност. Још више од пролазности он се боји часова отрежњења, часова пустоши и празнина када су му руке „два крста“ и очи „две раке“, па је и свечаност тренутака када наиђу „речи густе као смола“, када се осети густина и пунина егзистенције непоновљивог зрења у срцу света, у ствари, свечаност поетског говора који те тренутке фиксира и зауставља и натерује да трају једним рилкеовским зрењем летњих плодова и богатством савршености пред само откидање са петељки постојања“.
На почетку је Андрић, мајстор портрета; човјек са „сунчане стране“ младобосанац са искуством тамнице и са најбољом тамничком поезијом и прозом коју имамо, али „странац у свом животу“. Овај мудрац са вишеградске стазе често изрони у Ноговој прози; један је од јунака који су везивно ткиво ове прозе; један од стубова на који се Ного ослања приликом успостављања својих мостова са традицијом: Андрић води Нога до десетерца, до наше усмене књижевности, али и до Његоша као трагичног јунака косовске мисли и у само срце Косовског завјета. Зато је Иво Андрић за Нога први у свему. Зато су „Андрићеве тачке српскости“ значајније од других.
Природно је, онда, што је Нога привукао доктор Галанти, јунак до скора непознате приповијетке „Мрак над Сарајевом“, „и у себи разапети доктор“, који је осјећао „пустош у одсуству сваке метафизике“ и „видео пакао чулног живота, чамотињу и јад тела, ужас, неред и безвлашће телесних потреба и прохтева, бесанице без наде и мотива, њихове љубави опојне али горке и наопаке, материнства без права, очинства без среће и нежности, заносе без крила“ у османлијском свијету, али и стаклену осјетљивост хришћанског човјека: „А крштен човјек је као срча: куцни га на једно мјесто, а он прсне у комаде, и нема му лијека ни поправке.“
Нога је, не само по земљачкој линији, већ по својој пуноћи и отворености, привукао лик попа и војводе Богдана Зимоњића. Његов есеј о Зимоњићевим рукама изванредан је примјер како се есеј може отворити према причи, како постаје прича, нарочито у оном дијелу гдје се описује како војвода Богдан, ноћу, зими, у планини, под јелом зеленом, чува младога војводу Петковића, још дијете, док овај спава. Свуда је дубок снијег; они су зашли ноћу у планини, у лову уловљени, а ваља до јутра одржати живот. Остала је прича у народу како ујутру само око двојице војвода бијаше круг копне земље. Тако Ногов есеј истура у први план двојицу херцеговачких главара и њихов двојни портрет.
С разлогом је Ного у средиште свога есеја ставио руке Богдана Зимоњића: руке и очи су, по правилу, повлашћени дијелови тијела на Андрићевим портретима. У војводиним рукама је била нека успавана снага личности. У аудијенцији код моћног и опаког Омер-паше Богдан издржава све пашине налете и покушаје да га отвори и преведе на своју страну. Гатачки војвода остаје недодирљив лукавом царском сераскеру; остаје оно што јесте. Нема Богдан Зимоњић проблем с идентитетом који је имао Мића Латас, како се прије исламизације звао Омер-паша.
Ове двије слике Богдана Зимоњића најбоље показују како Ного унутар једног портрета писца– овога пута Ива Андрића –остварује и даје портрете његових јунака: војводе Петковића, Омер-паше и човјека тврђаве Богдана Зимоњића, односно његове десне руке, тешке као недопечени хљеб, у којој је успавана снага ударца.

У ЦЕНТРУ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА
Скуп је Ногу Милош Црњански, тешко да скупљи може бити, али су му скупе и косовске сузе Милана Ракића, па у тродјелном есеју „Сагласја Милоша Црњанског“ налазимо и Црњанскову оптужбу и Ногову одбрану Ракића. Тако настају два портрета која се међусобно допуњавају и освјетљавају, уз мајсторско упошљавање цитата и докумената. Ево тог кључног мјеста о великом спору:
„Бесмисао аустроугарске униформе на Србину, и смисао српске на добровољцу, песнику Милану Ракићу, и након четрдесет година, узроковао је, канда, и овакву комоцију песника Итаке: „Ракић, кога сам за његов рад, на Косову, јако поштовао, био је дотерао дотле, да је за поезију сматрао и то кад каже: да ће и он дати живот за отаџбину, неозарен сјајем старих, феудалних, витезова, али свестан онога шта даје и зашто га даје. Као да плаћа порез.“– Да видимо ко ту коме и зашто плаћа порез. О своме највећем дану у животу, с јесени 1912. године када се ослобађало Косово, причао је доцније Младену Ст. Ђуричићу Милан Ракић, добровољац у одреду војводе Вука:
„Оставио сам Конзулат у коме нисам имао шта да радим, па сам узео пушку… Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегло се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант. – Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове? У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче. – Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Гази Местан, на којем је Обилић… Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: – На Гази-Местану од Милана Ракића! Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји од моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: – Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму, овде је с нама…Ево га позади, с бомбама…у одреду војводе Вука! Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе…први и последњи пут тада!
Скупе су Ракићеве сузе да би се лако могле иронисати. Шта би дао Милош Црњански, и свако од нас, да му се, као Ракићу, овако штогод у животу догодило.“
Ного, за разлику од готово свих тумача, види и Милоша Црњанског у самом центру Косовског завјета. Ево још једног двоструког цитата:
„Спустимо се, зачас, у репортажу Милоша Црњанског ‘Утакмица гуслара код Алипашина моста’, и поводом те утакмице до његовог коментара, Песма гуслара има ли још смисла’, из далеке 1925. године.
Неозарен старог ореола сјајем, Црњански ту пише да смо, заборавили свој народ, као да се сав населио на Чубуру. Он, умешан у београдске хронике, љубитељ авиона, одлази да својим ушима слуша такмичење 64 гуслара. То му се чинило барокно. Да иде тако „надомак белих минарета и гробаља, под сенком блажујске цркве, дигнуте над костима повешаних свештеника; то је било достојно дубље језе и дивљења“. „Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа; Лепота и архаизам наше народне песме, етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе; Сва та крвава прошлост која лелече из гусала, сад је време да се увиди, била је лепота есхилска, судбином нам досуђена“.
Мало доцније додаје како је кроз Сарајево минула сенка Принципова. А шта је Гаврило Принцип, „чија рука није задрхтала, него трагични видовдански заточник о коме наш песник у Коментарима Итаке има и овакве реченице: „Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је (Франца Фердинанда) скинуо с неба револверским пуцњима… „Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина“. Принцип је својим актом, ударио свима нама на чело жиг убице и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и у целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијом, крвљу…Атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба! Ова повезаност и јасност, разуме се, долази из самог центра Косовског завета. О тираноубиству је реч.“
Црњански ће Ногу разјаснити због чега је поезија толико важна – по њој се народи препознају. Објасниће му и када се постаје класик: Када вас трећи пут сруше, ако устанете – тада сте класик.
Нема српска књижевност 20. вијека једнога, већ два највећа писца – Ива Андрића и Милоша Црњанског и свако инсистирање на једном непродуктивна је и неправедна редукција.

АПОСТОЛИ ЛЕПОТЕ И БОЛА
Ово је Ногова књига „о апостолима лепоте и бола“; својеврсна књига мртвих која живо потврђује да, гласови мртвих нису мртви гласови“. Наиме, од 26 јунака Ногове књиге само су двојица у животу: Радован Караџић у Хагу – а Хаг је, вели Ного, за Србе Хад, доњи свијет мртвих – и Емир Кустурица, у свом другом, а заправо најпрвом идентитету, па су и њих двојица прошли кроз иницијацију, кроз симболичку смрт. Уосталом, „смрт је непровјерена гласина“. Ово је књига- задушница; књига споменик: књига вјероватно најживљих српских духова друге половине 20. вијека; књига дубоке оданости пријатељима и опомена покојем непријатељу.
„Запиши то, Рајко“, опомињао је Нога Момо Капор, пријатељ, сликар, цртач и писац, мајстор портрета као цртежа, човјек с пером са очима. Уз Капорову пријатељску напомену стоји и друга опомена, Андрићева: Запиши, па ће и Бог запамтити. Само записано остаје – зна то Ного још од првога часа латинског језика. Мада је дневно и ефемерно препустио праведном забораву, Ного је остао поклоник Мнемозине па су његови портрети осликани сувим златом сјећања и памћења. Реконструисана је тако половина двадесетога стољећа. Живот нам чине богатим велики и драгоцјени људи које срећемо и са којима, разговарајући и дружећи се, изоштравамо свој поглед на свијет, брусимо мисао и чистимо срце. Велики божји дар је бити бар једном у близини Иве Андрића и Милоша Црњанског, а од Меше Селимовића научити да је успјех не успјети у својим промјенама свијета: „Биће диван човјек ако не успије у оном што жели, страшан ако успије“. Рајко Ного, срећом, није успио, али је зато доживио судбину Селимовићевог јунака Ахмета Шаба – био је испребијан и понижен. Можда је отуда онако близак доживљај „Тврђаве“: Звјерињак је, према Ногу, њена основна метафора, као што је звјерињак основна метафора Ногове поезије, нарочито једног сарајевског периода. Стипендију за постдипломске студије у Београду Ногу је додијелио „неприкосновени Салко Назечић, Мостарац, партизан, Србин, дипломац Павла Поповића, утемељивач Филозофског факултета у Сарајеву“ према београдском моделу и заштитник Срба на том факултету, који је, „знао уздахнути да није лако Србин бити, а да нико ни обрву не подигне“. Ного је са Хамзом Хумом дијелио осјећање подрумске стијешњености; импоновало му је Хамзино осјећање да је Визант његова домовина и памтио је с поштовањем његове стихове: „О чудно је то, чудно, / Да овде / У нашој земљи, крај Европе / Хамзом зову мене“. Није био инокосан док је диживљавао милост и наклоност Десанке Максимовић, уз чију помоћ је дефинисао и сопствени однос према српском средњем вијеку: „Говорећи час из цареве, час из себарске, калуђерске, поклисарске, робовске, меропахове, јеретичке или државне перспективе, из угла несхваћених, наивних, каменованих, завидних, оклеветаних, са становишта бабунских, непријатељских, јасновидачких и иних, наша песникиња говори самоникло и сапатнички превасходно гласом својим, песничким, у који се стичу сви ови бројни и брујни гласови од којих је сачињена јединствена органска спона са нашим средњим веком, у коме се огледају потоњи векови.“ Од Душка Трифуновића је учио прве лекције из јереси. Писао му је писмо подршке и примио га Мирослав Крлежа, лично. Изблиза је осјетио дубоку тугу Бранка Ћопића, који је, као нико наш, писао тако топло „о добрим старцима и занесеним дечацима“. Друговао је с Николом Кољевићем и Новицом Петковићем; имао у њима највеће пријатеље, најпажљивије читаоце и понајбоље тумаче својих стихова и заједно са њима боловао несрећу нашег почетног простора, Косова и Метохије. Био је најближи друг и пријатељ Мома Капора и Радована Караџића. Имао је срећу да осјети бригу и пажњу, топлину и дар Душка Радовића; продорност вучјег погледа и бригу за језичку мелодију Васка Попе; лиричност и поетичност прозе Данила Киша, чије су књиге писане „мајсторски, самосвјесно“, „из патње, са енергијом жртве“; одредиштост иначе деликатног Слободана Селенића мисаоност, оштрину ироније и „енглески хумор прошивен нашим концем“; Борислава Пекића; разорни, контроверзни дар и карактер Миодрага Булатовића; државотворност сремског сирочета Бране Црнчевића; људску бригу, истинску пријатељску блискост у невољи, моралну стаменост и чврстину екавца из Сарајева Хусеина Тахмишчића; „ужасан жар / од кога човек може званично да полуди“ Душка Трифуновића; беговско господство необузданог и суморног Спинозиног двојника понорног гласа Скендера Куленовића, чије завјештање Ного препознаје у стиховима: „и хљеб тврди дробит у шерпицу млијека / и испљувке крви купити пешкиром“; да се освједочи у генијалност талента Емира Кустурице. Био је најближи друг и пријатељ Мома Капора и Радована Караџића. Стигао је да се поинати с Оскаром Давичом; да полемише с Маком Диздаром око „босанског духа“ у књижевности и да до данашњег и до судњег дана води рат за херцеговачке стећке српских војвода Милорадовића и иних.
Поред свих умјетника са којима је дијелио више од половине вијека, у Ноговој књизи су, као оловком Мома Капора, оштро, каткад на више мјеста, скицирани портрети Добрице Ћосића, Алије Изетбеговића, Густава Крклеца и Изета Сарајлића, Енеса Ченгића и Предрага Матвејевића, Михиза и Матије Бећковића, Салка Назечића и Митхада Бегића, Светозара Кољевића и Сретена Марића, Милорада Екмечића и Миодрага Перишића, Младена Ољаче и Милисава Савића; свједока сарајевских ратних ужаса Манојла Чалије и његовим очима виђеног Мушана Топаловића Цаца; Абдулаха Сидрана, Мухамеда Филиповића, Марка Вешовића, Арифа Тановића; необичне интелектуалне фигуре Есада Ћимића. Међу овим члановима видим неке од главних јунака неког проширеног издања ове Ногове књиге, или неке сасвим нове.
Све су то значајне фигуре нашег културног, књижевног, па и друштвеног, односно политичког живота у Србији и Босни и Херцеговини, односно у бившој Југославији. Зато је ова Ногова књига изузетно свједочење о једном драматичном времену и о значајним људима у њему. Тешко да ће је моћи заобићи било ко ко се буде бавио тим временом и његовим јунацима.

МАЈСТОР ПОРТРЕТА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ
Књига је написана и Ноговим срцем, и Ноговим темпераментом: њежна, добростива, пријатељска, захвална, али и права, ратоборна, бескомпромисна, „незгодна“. Из сваке реченице се види његов став и однос према личности о којој пише; недвосмислен, непрорачунат, непоткупљив. Захвалност за подршку коју му је неко пружио у тешком тренутку никако не подразумијева сагласност с тим човјеком у крупним питањима око којих се разилазе. Тежак је Ного. Зато је ова књига и одличан аутопортрет; њен писац не само да се не скрива, већ се из реченице у реченицу легитимише. Писац неће себе поштедјети двосмислених оцјена које му непријатељи неће заборавити, поготово они из уста психијатра, пријатеља и пјесника: „Ного, кад си пијан, безобразан си, кад си трезан, досадан си.“ Више духа и хумора има у једном Ноговом портрету него у нечијим сабраним дјелима.
Ного је био познат као изванредан есејиста и бриљантан стилиста, а сада се потврдио као мајстор портрета на малом простору; као мајстор индивидуализације и карактеризације личности. То је нов квалитет прозног писца Рајка Петрова Нога.
Не знам ко је од српских писаца и критичара написао у једној књизи толико лијепих ријечи, и дао толико дивних, драгих и топлих портрета, о нашим муслиманима као Рајко Петров Ного. То је драгоцјено и поучно. Не знам ко је ту бољи, убједљивији, моћнији, више наш: Меша Селимовић или Скендер Куленовић, Хамза Хумо или Хусеин Тахмишчић, Ћамил Сијарић или данас већ православац Емир Кустурица. Портрет Ћамила Сијарића је један од најживљих, најдуховитијих, најбољих. Мајсторски је оживљен Ћамилов говор и његова психолошка и фразеолошка перспектива, а сцена у којој млади Ћамил, преименован у Јовицу, купује са мајком свога школског друга божићно прасе, достојна је највећих мајстора смијеха. Ного ми је открио и представио једног непознатог, сјајног Хусеина Тахмишчића, пуног милоште и доброте, али и беговског држања, и боксерске одважности.
За Нога се већ сада може рећи да је имао богат и узбудљив живот, да је „небитница тмаста небитнога века“ била и те како битна и трагична; да је он у том времену – иако обиљежен, проказан, премлаћиван, па прогнан – остварен човјек. Ма колико не волим када моји пријатељи заокружују свој опус, у ствари, када њихови текстови имају нечег мемоарског и завјештајног, драго ми је када могу да констатујем ту пуноћу живота и пуноћу дјела, богатство у људима и оствареност у времену. А Ного је све то доживио.
Чињеница да награду „Печат времена“ додјељујемо Рајку Петрову Ногу о светом Василију Острошком и Тврдошком чудотворцу има у Ноговом случају и вишезначну симболичну вриједност. Када му је умирао отац, стари Пешо није имао коме оставити синове Радована и Рајка на бригу и чување него свом херцеговачком свецу. Тешко да би Рајко Ного преживио, проживио и доживио све што је прошао у свом животу без велике свечеве милости. Ного је своме свецу испјевао пјесму и о њему понешто написао. На данашњи дан, прије двије године, додијељена му је „Извиискра Његошева“. На сјутрашњи дан, први дан по Светом Василију, рођен је, у брвнари крај пута, на Боријама, од мајке Стане и оца Петра, Рајко Ного. Честитам свима данашњи свијетли празник, пјеснику Рајку Петрову Ногу награду „Печат времена“ и сјутрашњи рођендан. На многаја љета, драги Рајко!