Очекивање (само)убиства евра

Пише Момир Булатовић

Да ли је то, коначно, почела одлучна битка осиромашене мањине против бескрупулозно богате финансијске елите?

 

„Па шта?“, упитао је. „Ствари ће само постајати лошије. Ми смо дошли до тачке да покушавамо да смислимо како да преживимо само наредни дан, остављајући по страни наредних десет дана, наредни мјесец, наредну годину.“ Ово су, према „Ројтерсу“, ријечи Анастасиса Кристопулоса, атинског возача таксија. Њима се могуће понајбоље осликавају прилике које су довеле до пријевремених парламентарних избора у овој земљи. Уз помоћ њихове горчине могу се разјаснити и резултати, али и (не)могућност формирања тамошње владе.
Французи су се одлучили за политичке смјене на врху и захвалили се Николи Саркозију. Гвоздена Ангела Меркел је на основу резултата избора у једној од најзначајнијих њемачких покрајина доживјела политички нокдаун, али је остала на ногама. Чак се и инсталиране технократске владе Шпаније, па и Италије супротстављају диктатима бриселских бирократа и франкфуртских банкара. Статистичари су обавијестили да је холандска влада једанаеста која је пала током трајања економске кризе која посебно погађа еврозону. Да ли је то, коначно, почела одлучна битка осиромашене мањине против бескрупулозно богате финансијске елите?

ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА
Џералд Ворнер (Gerald Warrner) у тексту под насловом: „Одржавање фантазије да је евро жив само је пролонгирање кризе“ иронично указује на званичну интерпретацију. Криза еврозоне је све донедавно била озбиљан проблем и пријетња напретку њених седамнаест држава чланица. Али, захваљујући правовременој интервенцији „Европске централне банке“ (ЕЦБ) у спасавању изложених (угрожених) банака кроз трогодишњи програм позајмљивања јефтиног новца, као и одговорном понашању националних влада у наметању строгих мјера штедње својим грађанима, криза је у потпуности превладана. Посао готов. Евроскептици дискредитовани. Настављају се даље интеграције. Еврократе могу несметано да наставе своје хиперважне послове.
Оваквом се саопштењу може повјеровати само по службеној дужности. Међу првима су тако поступили регионални политички дужносници који, зајапурени локалним обрачунима нити знају, нити хају шта се стварно дешава у Европи иако од ње не виде важнијег циља. И домаћи експерти и аналитичари шире оптимизам у стилу „ваљда они сами знају да ријеше своје проблеме“. У званичним медијима нема расправа на ову тему, а слободно размишљање о њој сврстава се у категорију богохулства или умобоље.

КРИТИКЕ И ПРОГНОЗЕ
За разлику од домаћих, свјетски медији су препуни текстова који се баве судбином евра и Европске уније. Има занимљивих анализа, али и простих нагађања о могућим рјешењима и одлукама нових политичких актера на европској сцени.
Пол Кругман, амерички нобеловац из области економије је недавно у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу“ сажео своје виђење чињенице да Шпанија преузима примат од Грчке у кризи евра самим насловом „Лудило у Шпанији“. Он сматра да се на овом примјеру најбоље доказује суштинско лудило ортодоксне, од Њемачке инспирисане дијагнозе, да се  криза може лијечити само строгим мјерама штедње и буџетским ограничењима. Он подсјећа да је управо Шпанија на почетку кризе, тј. 2007. године имала боље економске перформансе и од саме Њемачке. Наиме, њен буџетски суфицит у односу на остварени БДП је био већи (1,9 одсто према 0,3 процента), док је учешће дуга у односу на остварени бруто домаћи производ Шпаније било 27, а у Њемачкој чак 50 одсто БДП-а.
Други глобално познати економиста нобеловац Џозеф Штиглиц не бира ријечи у критици штедње коју су евробирократе и централни банкари наметнули свима као једини лијек. Он је још у јануару, приликом усвајања њемачког плана фискалне строгости, употријебио назив „самоубилачки пакт“ предвидјевши да ће политичке одлуке цијелу зону и сваку државу посебно гурнути у снажну и дуговремену рецесију. Ову неолибералну економску мантру је упоредио са средњовјековном медицином у којој је пуштање крви (преко пијавица) представљало лијек за све болести. Заједнички им је закључак да су европски лидери изгледа одлучни у намјери да њихове економије – и њихове државе – гурну са литице. Са цијеном коју ће платити цијели свијет.
И сам Џорџ Сорош („по добру“ познат у нашим крајевима) прије неку недјељу је објавио мрачне прогнозе да је „Европа суочена са дугим периодом економске стагнације или нечим још горим…“, као и да дужничка замка у условима дефлације „пријети да разори још увијек недовршену политичку унију“. Закључак: „Криза је ушла у оно што се мање може назвати непредвидљивом, а више самртном фазом.“ Овога човјека није лако поштовати, али му се мора вјеровати. Јер, он и његова клика имају толику финансијску моћ да могу да убију евро, уколико он сам не умре предвиђеним путем.

ПУТЕВИ НОВЦА

[restrictedarea]

Американци имају златно правило које је нарочито корисно у овако сложеним и значајним политичко економским питањима. Оно гласи: „Прати трагове новца“! „Печат“ (бр. 194, 208) је тим трагом показао да иза свих националних и социјалних сукоба, нерационалности, па и чистог лудила, стоје велике и моћне банке. Европске или америчке свеједно, будући да је савремени финансијски систем повезан и строго централизовано контролисан. Такозвано банкарство у сјенци задало је евру смртни ударац. Упркос свим политичким заклињањима и убјеђењима о неопходности наставка европских интеграција, тај пут једноставно није више могућ. Убила га је досадашња банкарска пракса.
Банкари су сурово искористили конструкциону грешку евра. Знајући да економски није могуће имати једну валуту на простору седамнаест држава, које јесу међусобно удружене, али свака и даље има своју Централну банку и политичку јавност, оне су установиле праксу прекограничног позајмљивања. Подсјетимо, до увођења евра, таква је пракса била симболична, да би током 2008. године попримила монструозне размјере, а рачуни на наплату стигли почетком ове. Банке су на овај начин пласирале десет хиљада милијарди долара, са урачунатим профитом од двадесет одсто (два трилиона долара). Величина ових пласмана готово је идентична тренутном износу дуга еврозоне.
Банке су нудиле повољне и „јефтине“ кредите, како привреди, тако и становништву других држава ЕУ. Било је ту „камата мамилица“ и „кредита лажљиваца“. Важно је знати да банке уопште нису биле мотивисане да процјењују ризике таквих пласмана. Добит је била висока и њихова, а ризици ће (што се показало апсолутно тачним) да припадну државама чланицама ЕУ.  Тако је настала еуфорија којој нико није могао да одоли. Када се посматра ниво задужености једне земље, званично се узима у обзир само ниво њеног јавног дуга. То не само да је погрешно, већ је најчешће и крајње злонамјерно. У обрачун морају бити укључени и дугови предузећа и становништва, из простог разлога што они улазе у билансе централних банака држава чланица еврозоне.
По правилима ЕУ, када предузеће из Грчке купи робу у Њемачкој, уплата се врши преко „Централне банке“ Грчке. Она има збирни рачун са „Централном банком“ Њемачке која ће исплатити продавца робе. Проблеми не постоје све док су биланси између ове двије земље приближно уравнотежени. Исто важи за банке, али ту настаје нерјешив проблем. Уколико неки Грк одлучи да свој милион евра подигне са грчке и положи у њемачку банку, систем ће то регистровати као дуг Грчке према Њемачкој, иако је новац био и остао грчки. Све то у условима који су јавно и формално изједначили домаће и стране банке у свакој држави. Сасвим је очигледно да оне то нису, нити икада могу да буду.

ЕКСПЛОЗИЈА ДУГОВА
Током 2009. године кулминирали су (тако формирани) дугови. Према подацима „Евростата“ укупни дугови у еврозони су били два и по пута већи од њеног БДП. По чланицама, најзадуженија је Ирска са 393 процената дугова у односу на БДП. Слиједе Португалија (297), Шпанија (274), Грчка (237), Италија (235), Француска (218) и Њемачка (201). Велика Британија и САД имају сличан однос својих укупних дугова и БДП (256, односно 257 процената).
У званично усвојеној политици, ЕУ је предвидјела мјере штедње које се, између осталог, односе и на смањење издвајања у области здравства. Прокламован је циљ да се у наредним годинама дуг у односу на БДП сведе на 180 процената. Сад, зашто баш на тај износ, никоме не може бити јасно, јер је укупни дуг и у том опсегу апсолутно неуправљив. Другим ријечима, и када се после година штедње и одрицања дође до тог износа, он ни најмање не спријечава неминовни банкрот дужника. Но, понекад су путеви бриселске бирократије чуднији од путева Господњих.
Дакле, да би се остварио (сулуди) циљ морају бити смањена државна издвајања за здравство у Португалији за 57 одсто, Шпанији (56), Грчкој (47), Италији (24), Француској (19) и Њемачкој (11). На нивоу еврозоне планирано је смањење од 34 процента. Слична је ситуација и у области јавних служби и државног образовног система. По процјенама „Блумберга“ и експерата ММФ-а, да би се сервисирао постојећи ниво дуга, уз овако драстичне мјере штедње на свим нивоима, неопходно је да се ове и наредне године издваја око двадесет одсто БДП. Дакле, сваки пети евро створен у свакој држави ЕУ мора да иде на сервисирање дугова. Али, важно је знати, не на отплату и раздуживање, него остајање на постојећем, ионако неодрживом нивоу. Самоубилачки, зар не?

ПОДЈЕЛА ПЛИЈЕНА
Банка за међународна поравњања (БИС) је, у извјештају из јуна 2010. године, процјењивала „изложеност“ банака по националној припадности у односу на резиденте у Грчкој, Ирској, Португалији и Шпанији. Ове четири државе су означене као „изложене притиску тржишта“, што ваља читати да су у великим финансијским невољама. Предузећима и грађанима ових држава водеће европске банке су били главни кредитори. Готово двије трећине свих њихових дугова, односно 727 милијарди долара, пласирано је у виду „иностраних“ улагања. Њемачке банке су биле најактивније, а француске су их пратиле у стопу. Оне су биле најприсутније у Шпанији са 450 милијарди долара, претежно у небанкарском приватном сектору. У Ирској су свој дио колача узеле и банке из Велике Британије, док су банке из Шпаније „покривале“ Португалију.
На тај је начин активиран механизам гурања у дужничку кризу. Суочене са растућим спољнотрговинским дебалансом, владе ових држава су биле приморане да продају државне обвезнице на тржишту капитала да би намириле своје обавезе према другим централним банкама. Камата коју су морале да прихватају бивала је све већа. Када она за обвезнице са десетогодишњим доспијећем пређе шест одсто годишње, тржишта их проглашавају неуправљивим, почиње бијег капитала и ствари се муњевито крећу од лоших ка горим. Држава доспијева у дужничко ропство и мора да се повинује свим диктатима. Али, увијек ваља имати на уму скривену истину – не спасава се од банкрота Грчка или Шпанија, већ њемачке и француске банке које су ту пласирале капитал. Но, ако се о томе говори онда су то ретроградни ставови. Модерно је, овим поводом, смањивати пензије, повећавати незапосленост уз укидање социјалних олакшица и смањивати права на здравствено осигурање. Модерно је пријетити слободно исказаној политичкој вољи европских бирача да ствари могу да постану још много теже уколико не пристану на неки вид самоубиства.

ПОБУНА ГРЧКЕ
Због свега тога, борба коју Грчка води унутар себе има шири значај и могуће посљедице. Грађани колијевке наше цивилизације и демократије као да су предодређени да зауставе ово сулудо коло које тјера на сукобе народе, регионе и државе. Из стања у којем су их сви отписали, у којем им чак више и не пријете новим злом, они су успјели да покажу да су живот људи и њихова права важнији од неумјереног и пљачкашког богаћења банкократа. Упркос свим жељама, сам Бог зна колико ће успјети. Али, без обзира на резултат, њихов допринос је већ сад неспоран. Шпанци који су сада у центру „бриге“ свјетских финансијских врхова могу своју борбу да надограде њиховим искуствима.
Нема никакве сумње да је сљедећа на реду Француска и њен новоизабрани предсједник, социјалиста. Његова изборна залагања су многима добрано запарала уши. Будући да је финансијско стање његове државе веома слично Грчкој, Шпанији или Италији, може се очекивати да и она буде нападнута на исти, суров и убојит начин.
Права битка се, дакле, тек сад распламсава. Њени актери су економија, схваћена као сурови диктат новца и демократија, као налог поштовања воље већине.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Поштована ново господо а богами и другови ближе се дани када ће се видети сва узалудност наопаких радова. Србија је не опљачкана него оглодана паре су као у неким скривеним местима а лопови нам спремају разбијање кочура како би и срж посисали а не разумеју да долазе дани када ће се обелоданити да те паре не вреде ништа и да ће попуше такву курчину да то свет није видео а народ олешили. Страст за влашћу и моћи је чудо. ГОСПОДЕ БОЖЕ помози нам бар мало да победи истина ма каква она била.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *