Obezličeni despotizam

Piše Mara Knežević Kern

Iako ih zakon tretira kao ličnosti, korporacije nemaju svest o sopstvenom postojanju, ni delanju, pa zvuči nastrano kad se kaže da su sebične i samožive… One vrše represiju iz čisto ekonomskih razloga, mehanički indiferentne ravnodušnošću mlina prema onom što drobi. One su interesno povezane grupacije rukovođenih surovim zakonima profita, u pohodu sličnom afričkoj koloniji mrava, ujedinjeni golim, smrtonosnim instinktom. U pitanju je obezličena, slepa sila koju ne možemo pozvati na odgovornost

 

Sunce je počelo da zalazi nad „Monsantovom“ imperijom u momentu kad je, kako se i predviđalo, usled pojave superkorova herbicid glifosat morao da bude zamenjen „efikasnijim“ sredstvom. U saradnji sa korporacijom „Dov“, proizveden je ubica korova 2,4-D („uspešno“ testiran u Vijetnamskom ratu), namenjen poljoprivrednicima koji ne žele da se „bakću“ sa korovom. Radi se o genetski modifikovanom kukuruzu, soji i pamuku – koji sami proizvode ovaj herbicid, a procedura oko dozvole sprovedena je bez „nepotrebnih“ testiranja, zahvaljujući „kooperativnosti“ FDA.

FARME-LOGORI
Najnovije studije kanadskih naučnika dokazuju da GM hrana, posle unošenja u organizam, emituje svojevrsne signale (poruke) prouzrokujući promene na ćelijskom nivou. S obzirom na to da BT kukuruz proizvodi insekticid (insekti umiru jedući ga), postoji ozbiljna sumnja da će i naše ćelije početi da proizvode insekticid koji će – prolazeći kroz probavni trakt – ubijati korisne bakterije. Sumorna predviđanja da će čovek postati fabrika pesticida više nisu samo metafora već naučna činjenica.
Da li će se i na testiranje novog GM semena čekati nekoliko decenija, koliko je trebalo EPA da započne studiju o štetnosti dioksina (zajednički naziv za stotinu proizvoda sa sličnim sastavom i vremenom poluraspada preko sto godina), ostaje otvoreno pitanje, s obzirom na to da studija o dioksinu najverovatnije kasni zbog poražavajućeg podatka da je kod 95 odsto Amerikanaca pronađen značajan nivo dioksina u telu, što je prema iznuđenom priznanju EPA-e „neprijatno blizu nivoa koji može da izazove suptilne efekte“ (oštećenje ploda, reproduktivne probleme i oštećenje imunosistema). EPA je prvobitnu izjavu da „izloženost dioksinu ne predstavlja opasnost“ morala da modifikuje priznanjem da „postoje indikacije za rizik od kancera, koje još nisu naučno proverene“.
Vest da dioksin odlazi u istoriju prati briga oko remedijacije kontaminiranog zemljišta, što će predstavljati značajan trošak za EPA-u koja – pod pritiskom javnosti – pokušava da organizuje ovu komplikovanu proceduru (blokiranje zagađenog terena cementnim barijerama radi sprečavanja oticanja vode i spaljivanje svih zagađenih površina). Pročišćavanje vode zahteva još komplikovaniju proceduru. „Dov“ je preduzeo korake za otkup zatrovanih polja u okolini fabrike dioksina u Mičigenu, a ukoliko bi „Monsanto“ pribegao čišćenju svih kontaminiranih poljoprivrednih površina, morao bi da bankrotira.
Entomolog Žozef Spenser poslao je otvoreno pismo upozorenja EPA-i, vezano za dugoročnu opasnost od podbačaja roda kukuruza, ukoliko se bez prethodne procedure novo GM seme uvede u prirodu, a Vermont je na putu da postane prva država koja uvodi obavezu obeležavanja proizvoda sa komponentama GMO. Ukoliko kalifornijska vlada ostvari nameru da iznese na glasanje predlog H.722 (Vermont Right to Know Genetically Engineered Food Act) i stanovnici Kalifornije bi mogli povratiti izgubljeno „ljudsko pravo na izbor“ .
Uprkos aferama i sudskim procesima, koji prate delatnost FDA, Agencija za zaštitu hrane i lekova odobrila je proizvodnju (i prodaju) novog „Monsantovog“ hemijskog zaslađivača pod nazivom neotame, koji će – prema predviđanjima – zbog niske cene biti široko prihvaćen u industriji prehrambenih proizvoda, čak i u proizvodnji organske hrane, bez obaveze da se kupac o tome informiše. Aspartam se povlači, na scenu stupa „svitos“ – zaslađivač namenjen poboljšanju ukusa stočne, hemijski „obogaćene“ hrane. Glavni proizvođač veštačkih zaslađivača „Ensigns Health Care Pvt Ltd“, namerava da koristi „svitos“ umesto „sukralosa“.
Pokazalo se da etika nije prognana samo iz naučnih laboratorija bioteh kompanija, već se izostanak empatije oseća i na polju organizacije proizvodnje u „Monsantovim“ pogonima i na plantažama širom sveta. Nije tajna da korporacija zapošljava radnike na crno, bez ograničenja radnog vremena, uz mizerne nadnice i zabranu napuštanja farme-logora (oduzimanjem ličnih dokumenata), a prema podacima Argentinske poreske uprave AFIP berači kukuruza su najčešće prinuđeni da se hrane u kompanijinoj kantini, u kojoj je hrana znatno skuplja nego u lokalnim prodavnicama, a poslodavac im „obezbeđuje smeštaj“ u prikolicama i štalama. Jedini zabeležen komentar „Monsantovih“ portparola glasio je: „Bez komentara“, a s istim stepenom ravnodušnosti propraćena je i tragična serija samoubistava indijskih poljoprivrenika, ritualno izvedenih trovanjem „Monsantovim“ herbicidom, posle  podbačaja žetve GM useva.

[restrictedarea]

OBESKORENJENI TRAGAČI ZA BOLJIM ŽIVOTOM
Zbunjeni egoizmom i pohlepom korporacijskih megamonstruma, koji opšte sa javnošću samo preko nemuštih portparola, analitičari posežu za tumačenjima iz ugla sociologije, psihologije, pa čak i psihijatrije. Značajan doprinos razumevanju ovog fenomena dao je ugledni američki intelektualac, akademik i pisac Vendel Beri (Wendel Beri) – koji sebe s ponosom naziva „farmerom“ – u eseju „Sve je samo pitanje emocija“ („It online casino All Turns On Affection“). U ovoj lucidnoj analizi funkcionisanja liberalnog kapitalizma i poražavajućeg stanja u kojem se našlo američko društvo (i celokupna civilizacija XXI veka), Beri nas podseća da kompanije nemaju svojstva ljudskih bića, i da je neopravdano i lakomisleno od njih očekivati emotivne reakcije na patnje koje prouzrokuju. O tome svedoče i „Jahu“ izvori, prema kojim 83 odsto vlasnika jedne od najvećih bioteh kompanija čine institucije i fondovi, među kojima je deset najvećih: The Vanguard Group, Inc.; State Street Corporation, T. Rowe Price; PRIMECAP Management Company; Jennison Associates LLC; Black Rock Institutional Trust Company, N.A.; Davis Selected Advisers, L.P.; FMR LLC; Marsico Capital Managements, LLC; AllianceBernstein, L.P. Iza svakog od ovih imena stoji niz manjih – interesno povezanih grupacija, kapilara megastrukture moći, rukovođenih surovim zakonima profita, u pohodu sličnom afričkoj koloniji mrava, ujedinjenih golim, smrtonosnim instinktom. Beri upozorava da se radi o obezličenoj, slepoj sili koju ne možemo pozvati na odgovornost. „Odgovornost, emocije i maštu može posedovati samo ličnost, a mi se ovde susrećemo sa mašinom koja melje sve što joj se nađe na putu.“
Svodeći čitav problem na ulogu ljudskog faktora (sluge sistema i bespomoćne žrtve), autor zaključuje da su u proces liberalne pljačke uključene dve vrste ljudi: „bumers“ („boomers“) i „stikers“ („stickers“). Prvi su u funkciji aktivnih poluga sistema iskorenjeni i oslobođeni emocija, a u drugoj kategoriji su ljudi njegovog kova, vezani za tlo, tradiciju, poreklo… Oni brinu o očuvanju okruženja nasleđenog od predaka, vole ga i nazivaju „dom“.
Vendel je svoju filozofiju izgradio na temeljima porodične istorije i tragičnoj sudbini dede, rođenog 1864, koji je ceo život radio na svom imanju, proizvodeći samo dugove: „Zemljoradnička ekonomija je bila potcenjena i ignorisana, gurnuta u senku urbanizovanog i industrijalizovanog veka, a čovek njegovog kova je bio “pogrešan čovek”.“ Kad je godišnji prinos duvana malih uzgajivača obezvređen agresivnom „poslovnom politikom“ monopoliste Džejmsa B. Djuka (James Duke), vlasnika „Amerikan tabako kompanije“, veliki broj poljoprivrednika je bankrotirao, a stari Vendel je ostavio potomstvu samo golu zemlju i amanet da je „sačuvaju i vole“.
„Kad sam prilikom prve posete Univerzitetu „Djuk“ ugledao u holu bistu “uglednog i visokopoštovanog” Džejmsa Djuka, ispod koje je stajao natpis “industrijalac” i “filantrop”, čovek mi je izgledao zastrašujuće nesvestan, čak zastrašujuće nevin u pogledu veze između njegove privrede i filantropije.“ U toj „nesvesnosti“, kad je u pitanju povezivanje uzroka i posledica, Vendel nalazi objašnjenje za odnos kompanije i države prema pojedincu. „Iako ih zakon tretira kao ličnosti, korporacije nemaju svest o sopstvenom postojanju, ni delanju, pa zvuči nastrano kad se kaže da su sebične i samožive… Djukov trust je vršio represiju iz čisto ekonomskih razloga, mehanički indiferentan ravnodušnošću mlina prema onom što drobi. To nije politička represija, niti svesna namera da se nanosi zlo, on je jednostavno pratio svrhu svog postojanja da ostvari najveći mogući profit ignorišući “propratne efekte”, kao što je uništenje porodice moga dede.“
Ovakva praksa – bazirana na uverenju da se zemlja i proizvođač mogu odvojiti bez posledica – rezultirala je „kreativnom destrukcijom“, na šta je genijalni Čaplin filmom „Savremeno doba“, već 1936. godine upozoravao, nagovestivši mračnu budućnost čovečanstva, prepuštenog industrijskoj revoluciji i „kreativnoj destrukciji“.
Beri je verbalizovao čaplinovsku paradigmu o odnosu države i pojedinca (svedenog na statistički broj), podvukavši da u ovom duelu ne bi trebalo apelovati na emocije „zato što su emocije nešto veoma lično, a vlada i korporacije ne poseduju ličnost, pa ne mogu biti ni privržene, ni naklonjene bilo kome… U “kosmopolitskoj” civilizaciji obeskorenjenih tragača za “boljim životom”, starosedeoci i čuvari ognjišta predstavljaju marginalnu pojavu u istoriji evropskih naroda, ali verujem da oni još uvek nude značajnu nadu“.

[/restrictedarea]