Обезличени деспотизам

Пише Мара Кнежевић Керн

Иако их закон третира као личности, корпорације немају свест о сопственом постојању, ни делању, па звучи настрано кад се каже да су себичне и саможиве… Оне врше репресију из чисто економских разлога, механички индиферентне равнодушношћу млина према оном што дроби. Оне су интересно повезане групације руковођених суровим законима профита, у походу сличном афричкој колонији мрава, уједињени голим, смртоносним инстинктом. У питању је обезличена, слепа сила коју не можемо позвати на одговорност

 

Сунце је почело да залази над „Монсантовом“ империјом у моменту кад је, како се и предвиђало, услед појаве суперкорова хербицид глифосат морао да буде замењен „ефикаснијим“ средством. У сарадњи са корпорацијом „Дов“, произведен је убица корова 2,4-Д („успешно“ тестиран у Вијетнамском рату), намењен пољопривредницима који не желе да се „бакћу“ са коровом. Ради се о генетски модификованом кукурузу, соји и памуку – који сами производе овај хербицид, а процедура око дозволе спроведена је без „непотребних“ тестирања, захваљујући „кооперативности“ ФДА.

ФАРМЕ-ЛОГОРИ
Најновије студије канадских научника доказују да ГМ храна, после уношења у организам, емитује својеврсне сигнале (поруке) проузрокујући промене на ћелијском нивоу. С обзиром на то да БТ кукуруз производи инсектицид (инсекти умиру једући га), постоји озбиљна сумња да ће и наше ћелије почети да производе инсектицид који ће – пролазећи кроз пробавни тракт – убијати корисне бактерије. Суморна предвиђања да ће човек постати фабрика пестицида више нису само метафора већ научна чињеница.
Да ли ће се и на тестирање новог ГМ семена чекати неколико деценија, колико је требало ЕПА да започне студију о штетности диоксина (заједнички назив за стотину производа са сличним саставом и временом полураспада преко сто година), остаје отворено питање, с обзиром на то да студија о диоксину највероватније касни због поражавајућег податка да је код 95 одсто Американаца пронађен значајан ниво диоксина у телу, што је према изнуђеном признању ЕПА-е „непријатно близу нивоа који може да изазове суптилне ефекте“ (оштећење плода, репродуктивне проблеме и оштећење имуносистема). ЕПА је првобитну изјаву да „изложеност диоксину не представља опасност“ морала да модификује признањем да „постоје индикације за ризик од канцера, које још нису научно проверене“.
Вест да диоксин одлази у историју прати брига око ремедијације контаминираног земљишта, што ће представљати значајан трошак за ЕПА-у која – под притиском јавности – покушава да организује ову компликовану процедуру (блокирање загађеног терена цементним баријерама ради спречавања отицања воде и спаљивање свих загађених површина). Прочишћавање воде захтева још компликованију процедуру. „Дов“ је предузео кораке за откуп затрованих поља у околини фабрике диоксина у Мичигену, а уколико би „Монсанто“ прибегао чишћењу свих контаминираних пољопривредних површина, морао би да банкротира.
Ентомолог Жозеф Спенсер послао је отворено писмо упозорења ЕПА-и, везано за дугорочну опасност од подбачаја рода кукуруза, уколико се без претходне процедуре ново ГМ семе уведе у природу, а Вермонт је на путу да постане прва држава која уводи обавезу обележавања производа са компонентама ГМО. Уколико калифорнијска влада оствари намеру да изнесе на гласање предлог Х.722 (Vermont Right to Know Genetically Engineered Food Act) и становници Калифорније би могли повратити изгубљено „људско право на избор“ .
Упркос аферама и судским процесима, који прате делатност ФДА, Агенција за заштиту хране и лекова одобрила је производњу (и продају) новог „Монсантовог“ хемијског заслађивача под називом неотаме, који ће – према предвиђањима – због ниске цене бити широко прихваћен у индустрији прехрамбених производа, чак и у производњи органске хране, без обавезе да се купац о томе информише. Аспартам се повлачи, на сцену ступа „свитос“ – заслађивач намењен побољшању укуса сточне, хемијски „обогаћене“ хране. Главни произвођач вештачких заслађивача „Ensigns Health Care Pvt Ltd“, намерава да користи „свитос“ уместо „сукралоса“.
Показало се да етика није прогнана само из научних лабораторија биотех компанија, већ се изостанак емпатије осећа и на пољу организације производње у „Монсантовим“ погонима и на плантажама широм света. Није тајна да корпорација запошљава раднике на црно, без ограничења радног времена, уз мизерне наднице и забрану напуштања фарме-логора (одузимањем личних докумената), а према подацима Аргентинске пореске управе АФИП берачи кукуруза су најчешће принуђени да се хране у компанијиној кантини, у којој је храна знатно скупља него у локалним продавницама, а послодавац им „обезбеђује смештај“ у приколицама и шталама. Једини забележен коментар „Монсантових“ портпарола гласио је: „Без коментара“, а с истим степеном равнодушности пропраћена је и трагична серија самоубистава индијских пољопривреника, ритуално изведених тровањем „Монсантовим“ хербицидом, после  подбачаја жетве ГМ усева.

[restrictedarea]

ОБЕСКОРЕЊЕНИ ТРАГАЧИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ
Збуњени егоизмом и похлепом корпорацијских мегамонструма, који опште са јавношћу само преко немуштих портпарола, аналитичари посежу за тумачењима из угла социологије, психологије, па чак и психијатрије. Значајан допринос разумевању овог феномена дао је угледни амерички интелектуалац, академик и писац Вендел Бери (Wendel Beri) – који себе с поносом назива „фармером“ – у есеју „Све је само питање емоција“ („It online casino All Turns On Affection“). У овој луцидној анализи функционисања либералног капитализма и поражавајућег стања у којем се нашло америчко друштво (и целокупна цивилизација XXI века), Бери нас подсећа да компаније немају својства људских бића, и да је неоправдано и лакомислено од њих очекивати емотивне реакције на патње које проузрокују. О томе сведоче и „Јаху“ извори, према којим 83 одсто власника једне од највећих биотех компанија чине институције и фондови, међу којима је десет највећих: The Vanguard Group, Inc.; State Street Corporation, T. Rowe Price; PRIMECAP Management Company; Jennison Associates LLC; Black Rock Institutional Trust Company, N.A.; Davis Selected Advisers, L.P.; FMR LLC; Marsico Capital Managements, LLC; AllianceBernstein, L.P. Иза сваког од ових имена стоји низ мањих – интересно повезаних групација, капилара мегаструктуре моћи, руковођених суровим законима профита, у походу сличном афричкој колонији мрава, уједињених голим, смртоносним инстинктом. Бери упозорава да се ради о обезличеној, слепој сили коју не можемо позвати на одговорност. „Одговорност, емоције и машту може поседовати само личност, а ми се овде сусрећемо са машином која меље све што јој се нађе на путу.“
Сводећи читав проблем на улогу људског фактора (слуге система и беспомоћне жртве), аутор закључује да су у процес либералне пљачке укључене две врсте људи: „бумерс“ („boomers“) и „стикерс“ („stickers“). Први су у функцији активних полуга система искорењени и ослобођени емоција, а у другој категорији су људи његовог кова, везани за тло, традицију, порекло… Они брину о очувању окружења наслеђеног од предака, воле га и називају „дом“.
Вендел је своју филозофију изградио на темељима породичне историје и трагичној судбини деде, рођеног 1864, који је цео живот радио на свом имању, производећи само дугове: „Земљорадничка економија је била потцењена и игнорисана, гурнута у сенку урбанизованог и индустријализованог века, а човек његовог кова је био “погрешан човек”.“ Кад је годишњи принос дувана малих узгајивача обезвређен агресивном „пословном политиком“ монополисте Џејмса Б. Дјука (James Duke), власника „Американ табако компаније“, велики број пољопривредника је банкротирао, а стари Вендел је оставио потомству само голу земљу и аманет да је „сачувају и воле“.
„Кад сам приликом прве посете Универзитету „Дјук“ угледао у холу бисту “угледног и високопоштованог” Џејмса Дјука, испод које је стајао натпис “индустријалац” и “филантроп”, човек ми је изгледао застрашујуће несвестан, чак застрашујуће невин у погледу везе између његове привреде и филантропије.“ У тој „несвесности“, кад је у питању повезивање узрока и последица, Вендел налази објашњење за однос компаније и државе према појединцу. „Иако их закон третира као личности, корпорације немају свест о сопственом постојању, ни делању, па звучи настрано кад се каже да су себичне и саможиве… Дјуков труст је вршио репресију из чисто економских разлога, механички индиферентан равнодушношћу млина према оном што дроби. То није политичка репресија, нити свесна намера да се наноси зло, он је једноставно пратио сврху свог постојања да оствари највећи могући профит игноришући “пропратне ефекте”, као што је уништење породице мога деде.“
Оваква пракса – базирана на уверењу да се земља и произвођач могу одвојити без последица – резултирала је „креативном деструкцијом“, на шта је генијални Чаплин филмом „Савремено доба“, већ 1936. године упозоравао, наговестивши мрачну будућност човечанства, препуштеног индустријској револуцији и „креативној деструкцији“.
Бери је вербализовао чаплиновску парадигму о односу државе и појединца (сведеног на статистички број), подвукавши да у овом дуелу не би требало апеловати на емоције „зато што су емоције нешто веома лично, а влада и корпорације не поседују личност, па не могу бити ни привржене, ни наклоњене било коме… У “космополитској” цивилизацији обескорењених трагача за “бољим животом”, староседеоци и чувари огњишта представљају маргиналну појаву у историји европских народа, али верујем да они још увек нуде значајну наду“.

[/restrictedarea]