Мизантроп: Побуна против друштвене лажи

Пише Рашко В. Јовановић

Прерађујући адаптацију  коју је Јан Кот начинио  преводећи „Мизантропа“ на пољски језик,  редитељ Егон Савин приближио је чувену Молијерову комедију нашој стварности, оптерећеној лицемерјем партократских главешина

У сезони у којој је изведен рекордно мали број премијера, ево још једног новитета, у „Народном позоришту“, који ће, надамо се, имати задовољне и захвалне гледаоце. „Мизантроп“ Жан-Батиста Поклена Молијера, први пут приказан 1666. године, салонска је комедија у стиховима суптилне и суздржане комике и, не без разлога, сматра се врхунцем профињене духовитости великог францускога писца и  класицистичке комедиографије уопште. Оставши после забране „Тартифа“ и „Дон Жуана“ без подршке Луја XIV, Молијер се са горчином латио да пише „Мизантропа“.
Дотад је мислио да су му највећи противници чланови друштва што заступају архаичан и репресиван морал, и зато је управо њих исмејавао у својим комедијама. Међутим, имао је прилике да увиди како су му били  од  слабе помоћи како дворјани, тако и  угледници  из аристократских салона,  који су иначе лепо примали његове комаде, те је стога о њима стекао утисак да су му савезници у лансирању галантне културе, прожете епикурејском ведрином, безбрижношћу и оптимизмом, као и ширином духа што тежи модернијем поимању слободе која почива на вишем степену толерантности при потрази за већом мером људскости. Главни лик ове комедије, Алсест одбија да се повинује друштвеним етичким схватањима. Залажући се за честитост, он обавезно захтева искреност у свему, па и у љубави.
Иако таквих уверења, он је заљубљен у младу и лепу удовицу Селимену, која настоји да се свиди свима. Управо у њеном париском салону, који посећују разни званичници и људи блиски двору, збива се од јутра до вечери радња ове комедије. Неталентовани песник Оронт, млад маркиз Клитандар и политички моћан Акаст ласкају и удварају се  Селимени, која у томе ужива, што посебно нервира Алсеста који остаје бескомпромисан упркос саветима његовог пријатеља Филента да се смири и свој оштар став замени углађенијим понашањем, јер ће изазивајући сукобе  тешко опстати у друштву. Приликом извођења ове комедије у прошлости се редовно постављало питање опредељења за Алсестов или за Филентов став. У комедији коју је првобитно назвао „Мизантроп или тужан љубавник“, Молијер је са успехом остварио гранични међупростор на којем се комедија као жанр, тако рећи, додирује са трагичким осећањем света, а да при том и даље остаје комедија.
Јан Кот је на пољски језик превео у прози „Мизантропа“ и  дело прерадио и  осавременио зачинивши текст низом алузија на актуелне појаве, не само у политици, него и у области филозофије и теорије, почев од структурализма до психоанализе после Фројда. Како кретања и појаве од пре више од пола века нису више актуелне, опредељујући се за извођење Котове прераде, приказиване у преводу Петра Вујичића 1976. године у Народном позоришту, редитељ Егон Савин је тај текст прилагодио нашем времену и успео да ова представа у завидној мери коренспондира са   данашњом ситуацијом у којој Молијерове дилеме у „Мизантропу“ могу да изгледају наивно, па и депласирано. Зато што у времену поремећених вредности, да кажемо транзиционом, када су се изгубиле скоро све норме друштвеног понашања и морала, када су пали сви обзири и када су дозвољени  марифетлуци свих врста, Алсест изгледа као чудак посебне врсте, да не кажемо као човек који је пао са Марса. Па ипак, његова мизантропска побуна  у оваквој ситуацији има оправдање и потпуни смисао. Зато је и умесно извођење  ове представе на Великој сцени Народног позоришта.
Веома  прикладно решена сценографија Бориса Максимовића имала је два дела – предњи који је могао бити Селименин  првенствено пословни простор и иза њега део позорнице одељен покретним широким вратима, други пословни простор са компјутерима у којем су, поред Филента и Елијанте, седеле две менаџерке. Читав амбијент подсећао нас је на седиште неке странке или пак менаџерске асоцијације.
У оквиру доследно вођеног редитељскога поступка, који је Егон Савин саобразио са Молијеровим делом, постигнуто је да глумачка екипа маркантно индивидуализује сваки поједини лик. Никола Јовановић тумачио је Алсеста потпуно у складу са првобитним насловом дела: одиста је био тужан љубавник, склон црном хумору, али и колеричној раздражености, што је испољавао на врло карактеристичан начин.    Селимену је Нина Јанковић са изразитим сценским шармом оживела и дочарала као личност која не бира средства у настојању да се домогне до што бољих позиција.

____________

М И З А Н Т Р О П
У Народном позоришту, у Београду
ПРЕМИЈЕРА мај 2012.
ЖАНР Комедија
ПИСАЦ Жан-Батист Поклен Молијер
АДАПТАЦИЈА Јан Кот – Егон Савин
РЕЖИЈА Егон Савин
ГЛУМЦИ Никола Јовановић, Александар Ђурица, Бранко Видаковић, Нина Јанковић, Душанка Стојановић Глид, Златија Ивановић. Љубивоје Тадић, Милош Ђорђевић, Милош Лаловић, Маја Лукић и  Валентина Велков