ИЗБОРИ 2012: Изгубљени у џаку

Пише Никола Врзић

Док сенка сумње над ђурђевданским изборима, сваким новим објашњењем да је на гласању 6. маја све било регуларно, постаје утолико упорнија, Србија се спрема за 20. мај и избор свог председника. Хоће ли Томиславу Николићу успети да други круг председничких избора претвори у референдум за или против владавине Бориса Тадића, или ће Срби још једном показати да живе баш добро у земљи која има најниже плате у Европи, најгоре здравство у Европи и најсрећнију власт у Европи?

Србија се, изгледа, још једанпут поделила. Поделила на оне који верују да су општи избори 6. маја били чисти и регуларни, и на оне који знају да је тог дана чиста била само нерегуларност избора; на оне који верују да је власт за коју су гласали поштена, и на оне који ће власти поверовати само ако гласове које је добила преброји поново; на оне који поверују Оливеру Дулићу, Драгану Шутановцу и Јелени Триван када се, позивајући се на своје поштење, закуну да су ђурђевдански избори били поштени, и на оне друге, који баш у њиховом поштењу проналазе доказ својих сумњи. На једној су страни, дакле, они који су се окупили испод претње Бориса Тадића Србији да „коалиција око СНС-а ни по коју цену, никако не сме да победи 6. маја“ (Прокупље, 6. април) – Чедомир Јовановић и Милорад Додик, Ненад Чанак и Ивица Дачић, Д. М. Палма и Мира Бањац, Бошко Ничић са свих 198 одсто гласова које је добијао по зајечарским биралиштима – а на другој они који се питају шта је то, тачно, Тадић мислио када је рекао ни по коју цену и никако, и да ли је то што је мислио 6. маја увече и спровео у дело? Међу којима су и Петар Луковић и „Двери“, и Весна Пешић и Војислав Коштуница и Зоран Живковић, и Иштван Пастор, али и Млађан Динкић и ЛДП Чедомира Јовановића пре него што су се предомислили.
Елегантан излаз из ове поделе, у којој смо без чврстог доказа препуштени вери у поштење Дулићево и Јелене Триван, било би ново пребројавање гласова, али, авај, овај је излаз вероватан таман колико је и Д. М. Палма оличење елеганције. А други круг председничких избора све нам је ближи, а с њим и још дубља криза легитимитета институција које смо изабрали. Зато што нисмо сигурно да их јесмо изабрали, а не дају нам да се, провером својих (не?)оправданих сумњи, уверимо у супротно. Тако да ће упитаност око регуларности ђурђевданског избора Србије, и сумња у легитимитет државних институција једине државе коју имамо, по свему судећи остати клица озбиљног раздора у годинама које нас чекају…

ОПТУЖБЕ И ПРЕОКРЕТИ
Елем, донекле неочекивано, главна тема финиша српских председничких избора постала је сумња у крађу гласова на локалним, парламентарним и председничким изборима у првом кругу. Све бежећи од мрачних деведесетих, доспели смо у 1996. на куб. Озбиљне притужбе на нерегуларност избора стизале су од Ниша до Суботице, од Савеза војвођанских Мађара и ЛДП-а до „Двери“.
Лидер СВМ-а Иштван Пастор, тако, прошле среде сасвим конкретно саопштава да је њему и његовој партији ишчезла трећина гласова које су већ избројали. „Што се републичке листе тиче, како је могуће да смо од затварања бирачких места па до јуче са 95.375 гласова, који су вредели седам мандата, спали на 67.841 глас који данас вреде пет мандата? Како је то могуће?“, упитао је Пастор, тврдећи да је „жестоко покраден“, додавши и да је он сам, као председнички кандидат, добио 91.400 гласова, а не 63.262, како је накнадно саопштено. Пасторова СВМ, штавише, одлази и корак даље, и тврди да су уз регуларне, у кутије убачени и фалсификовани гласачки листићи: „У контролисаним џаковима пронађени су гласачки листићи различитих светлоплавих боја у већој количини. Приликом контроле је утврђено да је скоро на свим гласачким листићима светлије плаве боје редом исти број заокружен, број Демократске странке“. Душан Мијић, шеф војвођанског одбора ЛДП-а, затим тврди да је резултат „Преокрета“ у Војводини умањен за око две и по хиљаде гласова, а УРС-а Млађана Динкића за чак 5.835 гласова, због чега су на изборима за покрајинску скупштину регионалци и остали испод цензуса. „Оправдано сумњамо у регуларност избора и затражили смо објашњење за уложене приговоре, који нису ни разматрани у задатим роковима. Овакву конфузију око избора нисмо имали од 5. октобра, јер четири дана после избора не можемо да кажемо како су они прошли“, говори ЛДП-ов војвођански функционер Мијић, на кога се, из Београда, надовезује и Млађан Динкић, оцењујући да су оптужбе о изборној крађи „озбиљне“, да „држава мора да испита изборни процес“ и да „неко мора да одговара ако је било изборне крађе. Ово је био један од најсумњивијих изборних процеса после 5. октобра“. Па и Зоран Живковић, бивши ДС-ов премијер Србије, поводом проналаска изгубљеног џака са гласовима у Нишу, сматра да није реч о случајности: „Ако је тачно да је пронађен тај џак, то очигледно указује да је неко учествовао у организованом изигравању народне воље“. Џак са изгубљеним гласовима, али не тај нишки, пред новинарима истресају лидери напредњака Томислав Николић и Александар Вучић, „Двери“ протестују испред седишта Републичке изборне комисије тврдећи да су махинацијама спуштени испод цензуса, а Војислав Коштуница, председник ДСС-а, саопштава да је на изборе „пала сенка сумње“ и разумно предлаже да „независна комисија чији кредибилитет нико не доводи у питање приступи поновном бројању свих гласова и тако једном заувек или одбаци сумњу да је било крађе избора, или тачно утврди о каквој је крађи реч и ко је за њу одговоран“. Интернетом, за то време, круже снимци куповања гласова у Новом Саду, незаконитог препакивања листића по ходницима зајечарске општине, снимци записника са гласања у Зајечару који показују да је Динкићев регионални савезник Бошко Ничић добијао и по 200 одсто гласова на појединим бирачким местима, да је у кутијама проналажено на стотине листића више него што је уписаних бирача…
Власт је у почетку, у једном кратком тренутку, била збуњена и затечена откривеним марифетлуцима. А онда су кренули у беспризорну контролу штете. У склапање закулисних договора, у обесмишљавање изнетих оптужби, у заташкавање и сакривање (пост)изборних махинација, у медијску хајку која је тужиоца претворила у оптуженог.
Основано сумњамо да су са Пастором, Динкићем и Чедомиром Јовановићем начињени договори који су их натерали да заћуте или да потпуно промене своје тврдње о нерегуларним изборима. Можемо само да претпостављамо шта је, рецимо у Суботици, обећано Пастору, па је он наложио двојици својих чланова РИК-а да, упркос његовим примедбама „које остају“, гласају за коначан резултат председничких избора (а без те двојице у РИК-у не би било већине, па ни другог круга председничких избора); нагађамо да је УРС, на пример Зајечаром, натеран да прецизира да је Динкић заправо мислио само на нерегуларност локалних избора у три места; да је Јовановић, упркос шефу свог војвођанског огранка, рекао да „не постоји ниједан озбиљан аргумент у прилог томе да се у Србији догодила велика избора крађа“ тек пошто су у Београду поништени избори на 16 бирачких места, избори после којих ће, слутимо, „Преокрет“ ипак пребацити цензус и на мала врата ускочити у Градску скупштину.

АНАЛИТИКА КРАЂЕ
Онда су, у складу са уходаном праксом, потегнути аналитичари да нам објасне да изборне крађе није ни могло да буде, бар не у великом обиму, да крађа листића не утиче на резултат избора, да уопште није ни било крађе гласова него крађе архивског материјала… Истакао се „представник Центра за слободне изборе и демократију“ (ЦеСид) Ђорђе Вуковић: „Да ли се у неком процесу десило да је неко дошао до одређеног изборног материјала, као што смо могли да видимо – јесте, али да ли то утиче на изборни процес – па на жалост оних који такву тезу креирају, не утиче.“ Ех. Најпре, није реч о бенигној крађи „одређеног изборног материјала“, већ о крунском, и једином валидном доказу да је народ гласао како се тврди да је гласао. Без тих листића, записници бирачких одбора који се сабирају у коначан резултат избора остају само пуко, мртво слово на папиру, баш зато што су непроверљиви. Отуда, Вуковић не може ни да зна да ли отуђење тог, видимо, и те како битног изборног материјала има или нема утицаја на резултат, јер ми и не знамо колико је џакова заправо нестало. Али о томе мало касније. А Вуковићу бисмо још, можда, и могли да поверујемо на реч, на његову стручну процену, да нам сам већ није показао од какве је сорте стручњака. Када је у „Вечерњим новостима“ објашњавао да је Јединствени бирачки списак „велики корак за даљу модернизацију нашег гласачког система“, и да је потпуно логично што је на том списку регистровано 7.058.063 гласача, а на попису (без Косова и Метохије) регистровано скоро исто толико, 7.120.666 становника. Штавише, објаснио нам је том приликом, „било би нелогично да је обрнуто – да је у бирачком списку много мање људи него евидентираних на попису“. Да би се само месец и по дана касније испоставило да бирачки списак, то чудо њихове демократије, ипак јесте нелогичан, и да је, штавише, нелогичан (макар) зато што је у њега убачен списак од 261.000 непостојећих гласача, косовских Шиптара из шест општина у које је Србин последњи пут ступио када је био киднапован. Вуковић из ЦеСид-а, да сумирамо, сада брани режим од оптужби за крађу гласова, а претходно је бранио и бирачки списак за који се потом ипак испоставило да је био лажан, надуван за четврт милиона непостојећих гласова и исто толико могућности за њихову (зло)употребу.
Али највећу пажњу власти, и медија којима власти владају, привукао је џак са листићима који су пред новинарима истресли Николић и Вучић. Чега смо се, тек, око порекла тог џака наслушали.  Да га је Томислав Николић довукао из Зајечара (пошто, је’л, читава Србија већ зна да је тамо било изборних непочинстава, па хајде да и ово припишемо Зајечарцима), да је наговорио напредњаке из читаве Србије да не убаце листиће у гласачке кутије, да не гласају за њега и СНС, него да листиће стрпају у џеп да би после избора СНС могао да оптужи власт за изборну крађу, да су листићи заправо из Панчева, а да их је у непознатом правцу одвезао члан бирачког одбора из СНС-а, да их је члан из СНС-а ипак донео у бирачку комисију, али су онда они мистериозно испали кроз прозор, Томи и Вучићу у руке…
А да су изборну крађу, како ове среде рече председнички кандидат ДС-а Борис Тадић, напредњаци измислили. У то би и могло да се поверује, да су напредњаци једини који тврде да су покрадени. Или да то тврде само СНС, ДСС и „Двери“. Али шта ћемо са СВМ-ом, УРС-ом и „Преокретом“, пре него што су се онако преокренули? И зашто се Николић, Вучић и Коштуница овако нису бунили и раније када су губили изборе, већ су достојанствено прихватали пораз?
Питање (не)постојања крађе гласова, наравно, најлакше би било разрешено када би гласови поново били пребројани. Али ми и не знамо шта је, уопште, доспело до РИК-а да би могло да буде пребројано. Томо Зорић, портпарол републичког тужиоца, признао је, крајње прецизно, да фали двадесетак џакова са гласовима, али ко нам гарантује да је и та цифра коначна? Тим пре што је РИК, на захтев ДСС-а да предочи инвентар примљеног материјала, списак пристиглих џакова, одговорио ћутањем. Нису хтели да кажу шта (ни)су примили. Сакрили су колико је џакова нестало на путу до РИК-а.
Тако да нам преостају само индиције, примери који нас заиста терају да посумњамо да су избори 6. маја били нерегуларни: достава гласачких листића РИК-у каснила је читавих неколико дана, пробивши вишеструко законски рок од 18 часова по затварању биралишта (где су листићи били у међувремену? Шта је с њима у међувремено чињено? И зашто сличних кашњења није било ни на једним од ранијих избора?); при том, не зна се ни колико је џакова с листићима у РИК уопште и ушло; и за колико се џакова приде испоставило да су попуњени листићима с локалних избора када су отворени, јер су и такви случајеви регистровани; и још: већ је утврђено да су у коначан резултат уписивани и резултати који не одговарају садржају џакова, да су записници на основу којих су уношени резултати мењани, да су потписи чланова бирачких одбора на многим записницима фалсификовани (исти рукопис на двадесет места), да су „гласали“ бројни покојници, да у многим бирачким кутијама није било контролног листића, а да је у још бројнијима пронађено више листића него што је било гласача, што су све (законски) разлози за моментално поништавање избора на тим местима, а избори не само што нису поништени већ су такви, допуњавани резултати проглашавани за коначне… Па колико је још индиција потребно да би гласови наново били пребројани? Ако нема ништа да се сакрије.

ТОМИНА НАДА
С тешким теретом гласова изгубљених у џаку, сумњи у регуларност пребројавања ђурђевданског избора, Србија је дошла надомак другог круга председничких избора. Суочен са озбиљном дилемом – улична борба за доказивање сопствених оптужби или улазак у трку у којој је противник у предности за све немилосрдне медије, плус неутврђени број гласова на дугом, кривудавом путу од бирачког места до РИК-а – Томислав Николић одлучио је да се у недељу ипак суочи с Борисом Тадићем. Зашто је то одлучио – због притиска западних амбасадора или зато што, ипак, нема дефинитиван доказ о броју украдених гласова – само он зна. Као што зна и да би његова евентуална, па и изненађујућа победа у другом кругу, већ завршену причу о састављању нове Владе Србије умногоме искомпликовала. О односима у Демократској странки и политичкој судбини Бориса Тадића да и не говоримо.
Да би ту судбину себи обезбедио, кандидат ДС-а је већ обезбедио математичку већину гласова већине осталих председничких кандидата. Иза себе је окупио поборнике независног Косова и ватрене бранитеље српског Косова и Метохије (Чедомира Јовановића и Ивицу Дачића), Динкићеве апологете слободног тржишта и раднике и сељаке Зорана Драгишића. Уз међународну подршку заштитника Републике Српске Милорада Додика, и оног што би Српску да укине, Златка Лагумџије. Николић је, са своје стране, добио отворену подршку Војислава Коштунице и, неочекивано, Весне Пешић и Петра Луковића, који додуше не подржавају толико њега колико подржавају одлазак Бориса Тадића. За победу – у коју кладионице не верују – биће му, ипак, потребно много више. Мораће да уради оно што у првом кругу није успео: да изборе претвори у референдум за или против владавине Бориса Тадића. Јавне иступе је током последњих неколико дана кампање том циљу прилагодио. Вратио се себи тачно колико је од себе бежао у кампањи за ђурђевданско гласање. Касно? Можда, али другог избора није ни имао него да упре прстом у Бориса Тадића, као у главног кривца што живимо како живимо. Или ће нам Срби и ове недеље, као и 6. маја, својим гласовима поручити да живе баш добро у земљи која има најниже плате у Европи, најгоре здравство у Европи, најнесигурније границе у Европи и најсрећнију власт у Европи?