Драма Грчке, срамота Европе

Пише Мирослав Стојановић

Грчка је у овом часу само најизразитији и најболнији случај разарајућег деловања сурово наметнуте, „убиствене терапије“ по немачком рецепту

 

Замишљен и стваран као средство и симбол заједништва и јединства, евро је, у овом часу, постао разлог и узрок опасног политичког варничења, националних анимозитета, деоба и растакања у европској фамилији.
Иако се у епицентру садашњих великих потреса који су уздрмали само срце Европске уније, еврозону, нашла Грчка, оно што се збива под суморним европским небом одредиће не само сутрашњицу земље која грца под теретом дугова, него, могуће, и судбину европског монетарног недоношчета (много је, наиме, оних који су уверени да је при његовом превасходно политички мотивисаном „порођају“ учињена неотклоњива грешка), па и самих европских интеграција.
Грчка је у овом часу само најизразитији и најболнији случај разарајућег деловања сурово наметнуте, „убиствене терапије“ која се у лечењу дужничке кризе прописује, по немачком рецепту и под строгим надзором неумољиве немачке канцеларке, и другим „пацијентима“ инфицираним овим „вирусом“.

ФАТАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Чини се то с тврдоглавом упорношћу, иако је сасвим очигледно да проблематични подухват обуздавања кризе искључиво ригорозним „стезањем каиша“ (штедња, штедња, штедња!), који се претвара у омчу, већ увелико показује фаталне последице.
И неки немачки угледни економисти коначно увиђају и признају ових дана да је та терапија доживела крах, иако су њихове колеге с оне стране Атлантика још раније на то упозоравале. „Печат“ је у једном од претходних бројева пренео реску констатацију нобеловца Џозефа Штиглица да ниједна национална економија није изашла из кризе само применом ригорозне штедње и да је оно што се у овом часу чини на Старом континенту „рецепт за убиство евра“ и „самоубиство Европе“.
Експерти утицајног немачког Института за светску привреду из Кила обелоданили су 28. маја у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ документ у којем се, између осталог, констатује да је садашњи концепт решавања кризе у еврозони уз помоћ „спасоносних“ и „фискалних пакета“ доживео крах.
Ови фамозни програми су, уместо да их реше, само додатно драматизовали проблеме.
Под диктатом ригорозне штедње, (пре)задужене земље, Грчка, Португалија, Шпанија и Италија, само дубље тону у економску депресију и рецесију. Изостанак привредног раста рапидно смањује пореске приходе и захтева још драстичније уштеде и – нову спиралу задуживања. Као излаз из овог „ђаволског круга“, у споменутом документу се предлаже увођење флексибилне фискалне политике: она би у време рецесије била експанзивнија, а у време привредног „бума“ рестриктивнија.
Међу оштрим критичарима „фискалног диктата“ Ангеле Меркел и њене „политичке кратковидости“ нашао се, иначе, и бивши шеф немачке дипломатије у влади Герхарда Шредера Јошка Фишер. Меркелова губи из вида, каже Фишер, да ће ако „падне евро, сви бити губитници“.
У интервјуу италијанском дневнику „Коријере дела сера“, Фишер упозорава да Немачка не сме „трећи пут у сто година да разбије Европу“ тиме што би, сада у „најбољој намери“ да очува европску интеграцију, срушила евро. Немачка је у два маха у 20. веку, војним средствима порушила европски поредак и саму себе. Убедила је потом Запад да је из свега тога „извукла ваљану поуку“ и Немци су тек „потпуним прихватањем Европе“ придобили сагласност за своје уједињење. Било би трагично, приметио је Фишер, ако би сада уједињена Немачка, мирним средствима, макар и с најбољим намерама, изазвала трећи пут распад европског поретка, а „опасност је управо ту“.
Поводом све учесталијих спекулација о „протеривању“ Грчке из монетарне уније, Фишер констатује да нико не може јемчити да њен излазак из зоне евра не би изазвао јуриш на банке у Шпанији, Италији и вероватно у Француској, „финансијску лавину која би покопала евро“.
Гурајући „све у расуло“, Грчка би, у том случају, оценио је Фишер, „потражила друге партнере“, рецимо Русију, „која је на то већ спремна, а нико о томе не говори“. Тад бисмо, закључио је Фишер, рекли збогом проширивањем ЕУ на југоисточну Европу, био би то крај европској интеграцији Балкана, што би „била лудост“.

„ПРОТЕРИВАЊЕ“ ГРЧКЕ

[restrictedarea]

Што се спекулација о „протеривању“ Грчке из зоне евра тиче – што судећи према најновијим истраживањима јавног мњења већина Грка ипак не би хтела – у потаји се по свему судећи „разиграва“ и тај план. Званично се то демантује и у европским престоницама и у Атини, али неки утицајни медији, агенција „Ројтерс“ и недељник „Шпигл“, на пример, тврде да тај сценариј већ „исписују“ експерти у министарствима финансија еврозоне.
То је, на свој начин, грчком министру финансија Јоргосу Занијасу у Бриселу наговестио шеф Еврогрупе луксембуршки премијер и министар финансија Жан Клод Јункер. Ако би у овом часу дошло до тајног изјашњавања, убедљива већина чланица овог монетарног клуба била би за искључење Грчке.
Јункер упозорава Грке да је 17. јуни њихова „последња шанса. Тог дана ће се поновити парламентарни избори, пошто после оних одржаних 6. маја ниједна странка није успела да окупи владајућу већину. Исход тих избора изазвао је, међутим, шок у Европи. Две велике проевропске странке, које су се деценијама смењивале на власти, конзервативна Нова демократија и социјалистички Пасок, доживеле су пораз. Превласт су добиле странке левог и десног спектра које уједињује само жестоко противљење „диктату из Берлина и Брисела“.
Пред нове изборе ситуација из бриселске визуре постаје још драматичнија. Последње анкете показују да ће највећи добитник мајских избора, радикална левичарска странка Сириза остварити још већи успех (између 20 и 23 одсто процената) и по броју гласова се готово изједначити са тренутно најјачом странком Новом демократијом, којој „проричу“ између 23 и 25 одсто гласова. Левичари ће тако оставити иза себе доскора владајући леви Пасок који би могао (с)пасти на (свега) дванаест процената.
У помоћ огорченим противницима наметања диктата Грцима, на парадоксалан начин, уз Ангелу Меркел и британског премијера Дејвида Камерона, који помоћ Атини условљавају безусловном ригорозном и драстичном штедњом, која, поред осталог, подразумева додатна и масовна отпуштања запослених у јавном сектору, прискочила је и председница „Међународног монетарног фонда“ Кристин Лагард. Изјавом у лондонском „Гардијану“ о грчком „пореском (не)моралу“ изазвала је гнев Грка који је до сада био усмерен према једној другој жени – Ангели Меркел.
„Кад год мислим о Атини и њеним проблемима, видим армију оних који избегавају да плате порез и мисле да је то нормална појава.“ Грци би сами себи и својој деци требало да помогну тиме што ће испуњавати обавезе које важе за сав остали свет, да плаћају порезе. Уз констатацију да је „дошло време за плаћање рачуна“, Лагардова је поручила Грцима да (њен) ММФ нема намеру да ублажава услове, нити пружа даљу помоћ „земљи која није у стању да се избори с неплаћеним порезима“.

КАМЕРКОЗИ ДОКТРИНА
У Атини су њене речи доживели као недопустиву увреду. Лидер Пасока Евангелос Венизелос је промптно узвратио да „нико нема право да понижава један народ“, а прваци левичарске Сиризе су приметили да о стању Грчке не би смела да с толико цинизма говори управо прва личност „Међународног монетарног фонда“ који је умногоме одговоран што се Грчка нашла у оваквом стању.
У помоћ Грцима неочекивано је прискочио – Гинтер Грас. Немачки нобеловац је у још једној политички ангажованој песми публикованој опет у „Зидојче цајтунгу“ (26. мај), неколико недеља после оне која је изазвала много узбуђења и контроверзи, због оштре критике изречене на рачун (агресивне) политике Тел Авива према Ирану (текст спорне песме пренео је и „Печат“), драму Грчке означио као „срамоту Европе“.
У песми под тим називом, Грас, између осталог, констатује да је Грчка, око које се све јаче стеже каиш, осуђена на сиромаштво и извргнута руглу. И Грчка је као дужник који је наг постављен на стуб срама. Песма се завршава јетким упозорењем: „Ти ћеш, бездушна (Европо) пропасти без земље чији ти је дух дао смисао.“
„Срамота Европе“ усковитлала је мање политичких страсти и реаговања од оне „посвећене“ Израелу, али је подстакла велику медијску заврзламу и бламажу. У свом недељном издању „Франкфуртер алгемајне“ је објавио текст под насловом „Где би био Гинтер Грас без Грчке“, у којем се тврдило је сатирични магазин „Титаник“ подметнуо угледном минхенском дневнику („Зидојче цајтунгу“) фалсификат као Грасову песму!
Та „сензација“ је преко „Твитерове“ мреже направила забуну и узбуну. За кратко. Испоставило се да уопште није реч о подметачини. Сам Грас је демантовао ову медијску фарсу и одрецитовао своју песму у микрофон „Севернонемачког радија“.
Аутор текста у ФАЦ-у Фолкер Вајдерман не помишља, међутим, на извињење. Уз опаску да је све теже разлучити „фикцију од стварности“, изјавио је агенцији ДПА како нема велике разлике у томе да ли је песму смислио Грас или „Титаник“: за њега су подједнако смешни апсурдност с којом се Грас упорно намеће као савест друштва и текстови које објављује „Титаник“.
Корист из свега покушао је да извуче грчки амбасадор у Берлину Димитрос Ралис. Рекао је да у тешко време кроз које пролази грчки народ, становишта међународно угледног нобеловца Гинтера Граса уливају наду и охрабрују европске идеје. Грасову песму доживео је као „важан одговор на толике неправедне коментаре“ који су овде у последње време изречени на рачун Грчке и Грка.
Има озбиљних наговештаја да би, ипак, могло доћи до попуштања „каиша који се све јаче стеже“ око грчког врата. За то су, чини се, подједнако заслужни жилави отпор самих Грка и – нови француски председник Франсоа Оланд. Њему је, очигледно, успело да натера на повлачење резолутну Ангелу Меркел која у решавању дужничке кризе искључиво и фанатично инсистира на ригорозној фискалној дисциплини. У том досад тврдом и бескомпромисном ставу, немачка канцеларка постаје све усамљенија. На недавно одржаном Самиту клуба „богатих и моћних“, Групе 8 у америчком Кемп Дејвиду дошло је до одустајања од „Камеркози доктрине“ (Камерон-Меркелова-Саркози), с претераним „стезањем каиша“. Прихваћена је Оландова идеја да у лечењу дубоке кризе у еврозони приоритет императивно буду поспешивање економског раста и запошљавања, уз финансијску консолидацију.
Долази, очигледно, и до новог „мешања карата“ међу чланицама еврозоне. Уз Оланда и његове идеје о ревизији фискалног пакта стали су већ отворено председник Европске комисије Барозо, италијански и шпански премијери Монти и Роја, а Меркеловој су још, и за сада, „верни“ само Холандија, Шведска и Финска.
Констатујући у „Монду“ да је „споразум Оланда и Меркелове на видику“, саветник француског председника Филип Агион верује да је Меркелова схватила како је њена ултимативност неодржива. Упорна примена њене ригорозне „терапије“ суочила би и саму Немачку, која тренутно успешно одолева кризи, с рецесијом: други би је повукли у амбис.
Да би искочила из „теснаца“ у који је сатерана, Меркелова је изашла с новим планом привредног раста за Европу, који је схваћен као њена спремност на компромис око проблематичне политике строге буџетске дисциплине, дефинисаној у спорном фискалном пакту двадесет пет чланица Европске уније. Одбиле су да га потпишу само Велика Британија и Чешка.
Како јављају медији, нови план привредног раста који је представила немачка канцеларка, предвиђа, поред осталог, формирање повлашћених привредних зона (кинески рецепт?) које би Грцима, Португалцима, Шпанцима и Италијанима омогућиле лакше и брже привлачење инвеститора, уз помоћ (у ЕУ, иначе, спорних!) субвенција и пореских олакшица.

[/restrictedarea]