„Дисова награда“ Данилову: Песник одушевљења

Пише Драган Хамовић

Синтагма попут „песник широких распона“ може данас да стоји уз мало кога колико уз име Данилова. Реч је о песнику што се кретао између ослушкивања и гласног призивања романтичке „музике сфера“ и бираних културних тековина, до непоетичних провинцијских појединости

Песничка појава Драгана Јовановића Данилова, с почетка деведесетих година протеклог столећа, најпре је морала привући пажњу као ретки глас новог одушевљења у песничкој средини с одвише пригушених, охлађених и собом ојађених гласова. Синтагма попут „песник широких распона“ може данас да стоји уз мало кога колико уз име Данилова, једнако као описна и као вредносна одредница. Реч је о песнику што се кретао између ослушкивања и гласног призивања романтичке „музике сфера“ и бираних културних тековина, до сакрализоване собне интиме у Пожеги и непоетичних провинцијских појединости. Један од Даниловљевих путовођа међу српским песницима, Миодраг Павловић, пишући поводом „Куће Бахове музике“, скицира му сржни поетички портрет: „Песник Драган Јовановић Данилов постигао је унутарњу ослобођеност таквог степена да она постаје једно парадоксално зидање. Зидање зграде хаоса. Понесеност његове песничке имагинације досеже до слика које се тек труде да се ослоне једна о другу. Повезује их општи елан вербалног изливања.“
Мало је, одиста, песника у нас којима је поменути елан доносио, на моменте, тако раскошне резултате, чији су вербални изливи испадали толико продуктивни, као што су Милош Црњански и Растко Петровић или Оскар Давичо – а њима је Данилов свакако поетички наследник.

ДОДИР НЕДОДИРЉИВОГ
Критика је, такође, давно запазила да у Даниловљевој поезији, после прве екстатичне и екстензивне фазе чији је врхунац било трокњижје „Кућа Бахове музике“ – а ни сама чињеница позамашног обима није могла да не буде један од поетичких знакова – у потоњим збиркама следи период смиривања неспутаног и каткад освајајућег, самозаснивајућег покрета. Ако је, другим речима, песник испрва разуздано трошио, боље рећи опробавао, богат репертоар песничких могућности (формалних, жанровских, тематских и интонационих), као да му све могућности једнако стоје под руком, на располагању – не зазирући ни од тога да местимице исклизне, омаши – већ деценију и по имамо посла с песником што је ауторски темперамент подвргао знатнијој церебралној контроли, сабијајући своје имагинативне потенцијале у песмама новије производње, пажљивије усмеравајући разнолике обрте и ефекте очуђења. Данилов, све чешће и отвореније, исказује променљиву, каприциозну песничку самосвест у решавању вечите дихотомије, али и нејасног садејства говора и ћутања. Даниловљеви парадокси некад надилазе, а махом нарушавају конвенционалне представе и поретке.
По речима Ролана Барта, „писати значи желети властити језик“ и веру у писање као улазак у јединство „истине писања“, сасвим вероватно, дели и песник о коме је овде реч. Давно је у модерној свести о поезији међа између света језика и света изван језика укинута. Али, речи и њихови говорници често се не препознају, далеки једни од других: „Наше нас давно изговорене речи посећују / сваке ноћи, израњајући из бездана, / хотећи да нас венчају са нама самима“ („Давно изговорене речи“, „Мемоари песка“).
Сагласно давном увиду утицајног мислиоца егзистенције и хвалитеља поезије, и Даниловљева пракса почива на становишту да се поезија не служи говором, него да га омогућава, и да је поезија услов појављивања света, његова поезија понекад може деловати као велики, незаустављиви проток вербалних збивања. Али се стално враћају одређени мотиви што их можемо убројати у стожерне, који се варирају, допуњују, којима се поиграва, али чија симболичка и смисаона упоришта ипак задржавају. Такав је топос малог града, позлаћена Пожега с типичним сумрацима, коју анђели милују, што онда прелази у визију уклетог града, утваре и уточишта, „из чијих се канџи никада нећу ишчупати“, премда једино одатле може да „додирне оно недодирљиво“. И одиста, песник што је прво утврдио свој скрајнути, а центрирани микропростор, васељену собе, своју адресу у вароши са свакидашњим простим надреалијама, може да се легитимно и уверљиво отисне ма куда, у времену и пространству, света и текстова.

РУБНА ПОЗИЦИЈА ГАВРАНОВА
Ипак, повлашћена фигура гаврана, коју протиње спорадично у песмама – а и лирски јунак у више истакнутих песама, на пример у збирци „Гнездо над понором“ – постаје симбол с којим се песничко сопство, иначе нестално, све дубље поистовећује. Тако је с почетка збирке „Моја тачна привиђења“: „Песник, као и гавран, рађа се већ стар! / Сто ми је година и време је / да у спокојној журби спалим / рукописе који су били део мог тела“ („Спаљивање рукописа“).
Откуд гавран овде него из опште песничке меморије, нарочито од прекоокеанског песника „тајанства и маште“? То је и Нојев гавран, „избеглица што ништа не памти“, гавран што „бруси свој крик у танку нит“, потом „девичански старац гавран“ који „кљуца зрње неке неистине о свету“; другде ће се појавити као „ваздухопловни ветеран, из изгубљених ратова“. У песми „Портрет једног гаврана“ („Гнездо над понором“) насловни јунак биће препознат као „шеф одсека за ништавило“, односно светац и „свевидећи приповедач ништавила“. У истој збирци, у песми „Превише отмен гавран“, разносмерност описа начас је укинута и аутор дозвољава да се експонира одређенији смисао симболичне црне птице: „Ја сам гавран, колико човек може / бити гавран: неки тешки предосећај / обликује моју перцепцију ствари – / ја заправо трагам за тачком / из које ће моје ништавило изгледати / прегледно и целовито.“
Традицијска, рубна позиција гавранова, весника с оне на ову страну и обратно, самерљива је с местом и задатком песника, свагда и сада. Ништавило је маркирана реч, као и у ранијим наводима. Колико год код Данилова било и остало лакоће и олакости, на битним лирским местима, чисто или прерушено, проговара тамна дубина бића, управо понор којег се ужасавамо. „Јесмо дубока бића: скривамо се / испод коже, испод маски, испод / речи које смо изговорили, / или прећутали“, читамо у песми „Дубина“ („Мемоари песка“). Ништавило је кључна реч и у песми молитви под насловом „Срце океана“ („Гнездо над понором“), у којој умукне обесни, субверзивни глас Даниловљеве поезије: „У овом ништавилу које нас дави као мачиће, / подари мир нама што смо дошли из мудрости / и неумерености неке невидљиве ваге. / Мени, гнезду што се држи на гранчицама, / малој фусноти свемира што недостојна је / и име да ти помене.“
После мноштва речи „пантокреаторског“ залета, речи што потврђују и оповргавају, ведре и облаче, узвисују и снижавају, речи што сликају и речи што певају, напросто се урезују ове тихе и скрушене – али им све што је претходило јемчи прочишћену искуствену вредност.