ЧЕДОМИР АНТИЋ: ПОСЛЕДИЦЕ ОПШТИХ ИЗБОРА 2012. ГОДИНЕ

Да ли је, када више личи на Назарбајева него на Де Гола, од Тадића могуће очекивати нешто друго него да се у растуреној Србији поново кандидује за неколико година?

На први поглед чини се да се недемократско понашање исплати. Дакле, после низа државних, економских и социјалних неуспеха, изневерених обећања, разноврсних махинација и – што је бар по мом суду још важније и горе – злоупотребе власти у изборној кампањи и доследног неморалног изневеравања демократских начела, владајућа коалиција је тријумфовала на овим изборима. Иако је ДС данас знатно слабији, иако се УРС клати на ивици цензуса сакривен иза пензионисаног генерала (…без војске, докотора без пацијената, страначког кандидата без странке), коалиција ДС, СПС и УРС би данас, уколико би створиле коалицију, имале већину, комотнију него 2008. године.

Највећи успех на овим изборима постигао је СПС. Ова партија, која је своју судбину некада везала за Косово и Метохију, аминовала је протеклих година његово коначно и формално одвајање од Србије. За време њихове, „социјално одговорне“ владе, плате и пензије су пале, у реалном погледу за 25-30 одсто, криминал у земљи свакако није зауздан зато што су САД одлучиле да се обрачунају са делом те хидре („Балкански ратник“) нити зато што је Ивица Дачић бољи министар од свог једног или двојице претходника… Ипак, Дачић се у кампањи представио као настављач неколико ранијих режимских традиција (Броза, Милошевића…), а нешто мање стидљиво показивао је и „лепо лице“ демокртаских власти у Србији – ако је то могуће, а показало се да јесте, обзиром на кризу, Србију и изглед Дачићевог лица. СПС је тако успела да готово удвостручи број својих бирача.

МОРАЛНА ПОБЕДА Опозиција је поново однела моралну победу. Овај пут та морална победа Николића и Коштунице ни математички не може да буде преточена у владу. Посебно је занимљива судбина СРС. Под притиском свих, па и свог затвореног вође, СРС се сама маргинализовала и сада је доспела до свог историјског минимума – по први пут за двадесет година пала је испод цензуса. Судбина СРС показује дубоке недостатке бирачког тела Србије: у време када су Србију гурали у амбис, рушили слободе и демократске установе, а посебно када су у свему томе имали подршку владе, онда су добијали по милион гласова. Данас, када је Војислав Шешељ морални победник једне борбе у којој је на сваки начин требало да буде поражен, када га, после деценије притвора, на изборима представља супруга, СРС привуче тако мало гласова. Питам се, да ли је део њихових гласова отишао Дачићу? Колико ламброзових типова који по кафанама, улицама и аутобусима славе хашког заточеника, у сенци бирачког места гласају за чисту реторику под условом да је владајућа?

Изненађење избора представља и лош учинак ЛДП и УРС/Г17. Насупрот већини, верујем да је њихов велики успех што су политички преживели, један од њих ће ући у владу, други ће бити резерва или ће статирати. Могао би то бити пут ка толико потребном двопартизму, али само под условом да маркетиншки магови који су у кампањи користили све – од пророчица до војске – процене да је тако добро. Динкићев неуспех је у ствари суочавање са истином, обзиром на деловање и доменте требало је да се закуца на око један одсто, овако је уз помоћ државне власти и своје бесомучне амбиције успео да се извуче. Ако ништа друго, требало је да пропадне због оне бесмислене песме-мутанта настале у завади песама Буди се Исток и Запад и Волимо те Отаџбино наша.

Јовановић је овим резултатом вероватно платио стартешки промашај. Његова партија није спремна да игра на карту споразума и умерености, посебно после срамотног напада на слободу и права српског народа и Републике Српске. У нормалној држави тешко да би могао уопште да одржи политички митинг, и то не због забрана или претњи већ због мањка интересовања.

НЕВЕРОВАТНА ПОХЛЕПА ДС А сада нешто о државној цени ових избора. Странке Муслимана из области Новог Пазара једва су, једна у коалицији, прешле цензус. Муамер Зукорлић је у и оваквој земљи ипак остао испод два одсто. Упркос томе, у свим општинама новопазарског краја, онима у којима су већина Муслимани и онима у којима су Срби у већини, воде странке Угљанина и Љајића. Каква је то сила која је после формирања Бошњачког националног савета, уз помоћ представника странке Расима Љајића, његову странку одржао у саставу коалиције окупљене око Демократске странке? Постоји само један одговор: безобално властољубље Бориса Тадића и невероватна похлепа олигархије која води Демократску странку.

Како то да је у Новом Саду, према првим вестима, ЛСДВ Ненада Чанка, скоро подједнако бројна као ДС? Управо захваљујући безидејности и властољубљу Демократске странке. ДС, ради власти над Србијом, шлепује ЛСДВ још од времена Зорана Ђинђића. Зашто би неки Новосађанин поручио „апа-колу“ (покрајински ДС са својим неуверљивим програмом), када је ту и оригинална „кока-кола“ (брозијанско аутономашки ЛСДВ)?

У наредним годинама чекају нас нови талас кризе, велике економске и политичке тешкоће. После Косова и Метохије у таквом следу догађаја на реду ће бити стварање унитарне БиХ и даље осамостаљивање АП Војводине, области Новог Пазара и Источне Србије. Да ли је могуће дочекати такве изазове уз овакву владу? Да ли је у условима у којима више личи на Нурсултана Назарбајева него на Де Гола, од Тадића могуће очекивати нешто друго него да се уз помоћ неког празног европског (тоалет) уговора, у растуреној Србији поново кандидује за неколико година?

За нови такав избор неће бити крива садашња власт, него незрелост народа, за народне мане одговорне су елите које и даље гледају да своју моћ и богатство заснују на народним манама, уместо да себе заложе ради њиховог исправљања.

Извор: Napredni klub