Branko Krga: Nismo kapitulirali 1999. godine

Razgovarao Zlatko Bogatinovski
Fotografije Milan Timotić

Kao načelnik Generalštaba imao sam mnogo susreta sa komandantima KFOR-a (generali Džekson, Valentin, Mini, Kamerhof) i redovno se jedno od pitanja koje sam pokretao odnosilo na povratak naše vojske i policije na KiM. Uvek sam dobijao isti odgovor: tačno je da to piše u Rezoluciji 1244, ali to je političko pitanje i trebalo bi da se pokrene tim kanalima. Ostaje činjenica da za gotovo trinaest godina naša država nije uspela da se izbori čak ni za ono što piše u međunarodnom dokumentu. To u značajnoj meri ukazuje na slabosti naše diplomatije

 

Za vreme raspada SFR Jugoslavije bio je visoki oficir JNA. Tokom devedesetih godina prošlog veka u dva navrata (1994-1997. i 1998-2001) vršio je funkciju načelnika Obaveštajne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije. Juna 2002. godine postavljen je na mesto načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije. Na tom položaju bio je do decembra 2004, a penzionisan je februara 2005. godine. Danas je Branko Krga profesor na Akademiji za diplomatiju i bezbednost. Svedok je i neposredni učesnik gotovo svih ključnih događaja koji su obeležili protekle dve decenije i zbog toga jedan od retkih sagovornika koji može čitaocima da ponudi korisne informacije o dešavanjima koja su prethodila raspadu Jugoslavije, ratovima na području bivših republika SFRJ, NATO agresiji 1999. godine, Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244, 5. oktobru 2000. godine…

Prvo ste završili Vojnu akademiju, pa onda Filozofski fakultet. Vojnik i filozof?
Prvo sam posle gimnazije završio Vojnu akademiju, pa kao mlad oficir, u statusu vanrednog studenta, završio sam i Filozofski fakultet u Beogradu. To nije neuobičajen put, ima veoma mnogo oficira koji su pored vojnih završavali i civilne fakultete, poslediplomske i doktorske studije. Nažalost, mnogi od njih su prerano napustili vojsku, tako da sada svoje znanje pokazuju u drugim sredinama. Malo koja vojska u svetu rasipa svoje kvalitetne kadrove, kao što je to već decenijama slučaj kod nas.

Bili ste 24 godine oficir JNA. Kakve su Vaše uspomene na to doba, i kako, i zašto se JNA raspala 1991. godine? U kom činu i gde Vas je zatekao rat 1991. godine?
Rat 1991. godine me je zatekao u činu pukovnika na dužnosti vojnog, vazduhoplovnog i pomorskog izaslanika oružanih snaga SFRJ pri ambasadi SFRJ u Moskvi.
JNA je bila dobra oružana sila u kojoj se znao red i postojali su povoljni uslovi za razvoj i napredak. Naravno, ni JNA, kao ni mnogo šta drugo, nije bila idealna. Pored ostalog, nije se u dovoljnoj meri pripremala za scenario koji je nastupio 1991. godine. Težište školovanja i obuke bilo je na pripremi odbrane od spoljnog oružanog ugrožavanja zemlje, a ne na sprečavanju unutrašnjih sukoba. JNA se nije raspala, kako navodite u pitanju, već se transformisala u Vojsku Jugoslavije, što je bilo i normalno, imajući u vidu prekompoziciju države iz SFRJ u SRJ.

Da li je slično puču generala Jaruzelskog u Poljskoj 1981. godine, vojni puč sa mogućim hapšenjem čelnika nekih republika na poslednjem 14. kongresu SKJ  mogao da spasi SFRJ?
Kao prvo, ono što je izveo general Jaruzelski u Poljskoj nije bio klasični vojni puč, već pokušaj da se smiri unutrašnja napetost i izbegne, kako se tada u poljskom rukovodstvu cenilo, vojna intervencija drugih zemalja Varšavskog ugovora (slično kao u Čehoslovačkoj 1968. godine). Drugo, naš slučaj je bitno različit od poljskog, jer je SFRJ bila višenacionalna federacija koja nije bila članica nijednog vojnog bloka. Treće, iskustva vojnih pučeva pokazuju da nisu uspevali bez podrške i razumevanja istaknutih činilaca međunarodne zajednice. Prema tome, JNA je, tehnički gledano, mogla da pohapsi određene političare na tom 14. kongresu ili u nekoj drugoj prilici, ali smatram da to ne bi rešilo situaciju. Možda bi razvoj situacije imao nešto drugačiji tempo i tok, ali bi se pod uticajem raznih unutrašnjih i spoljnih faktora proces dezintegracije zemlje nastavio.

Nedavno je preminuo poslednji načelnik Generalštaba JNA, general Blagoje Adžić. Mediji su jedva ispratili tu vest. Kako ocenjujete njegovu i ulogu poslednjeg generala armije JNA Veljka Kadijevića u istorijskim događajima 1991. godine?

[restrictedarea]

Bilo bi jednostavno kada bi se problem odgovornosti za sunovrat SFRJ mogao svesti samo na dva čelna generala. Uostalom, oni su brzo otišli sa dužnosti, a problemi su se umnožavali. Umesto analize odgovornosti samo te dvojice generala bilo bi celishodnije da se to vreme i događaji celovito i objektivno ocene, kako nam se ne bi ponovili. Na primer, pored neslaganja naših političara, veliku negativnu ulogu u rasplamsavanju sukoba imao je i strani faktor. Čak i kada su se lideri republika oko nečega dogovorili (Kutiljerov plan), to je po nagovoru stranog faktora bilo naknadno odbačeno. To se sve otvorenije iznosi.
Sada je svima nama lako da budemo „generali posle bitke“. Sa ove distance i iz sadašnje situacije očigledno je da se ni pomenuta dva generala, kao ni mnogi drugi,  nisu najbolje snašli u vrtlogu istorijskih događaja koji su zadesili zemlju. Sigurno je da mnoge objektivne činjenice iz tog vremena, koje su uticale na vojni vrh, još uvek nisu dostupne javnosti. Međutim, iz onoga što je poznato, sasvim sigurno je da su oni pokušavali da uticajem na političare primire situaciju. Ispalo je, međutim, da su činioci (političari) kojima su instrumenti trebalo da budu pregovori podsticali  sukobe, a oni kojima je „alat“ bila oružana sila (vojnici) insistirali su na mirnom raspletu krize. I to je svojevrstan apsurd događanja na našim prostorima.

Zar po Ustavu SFRJ dešavanja u Sloveniji i Hrvatskoj nisu bila definisana kao „oružane pobune“ i zašto JNA tada nije energično reagovala, takođe po ustavnim obavezama?
Ustavom SFRJ iz 1974. godine nije definisano šta je „oružana pobuna“, već je naglašeno: „Neprikosnoveno je i neotuđivo pravo i dužnost naroda i narodnosti Jugoslavije, radnih ljudi i građana, da štite i brane nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celokupnost i Ustavom SFRJ utvrđeno društveno uređenje SFRJ“.  Slična nadležnost definisana je i za Oružane snage SFRJ.  Kao što se vidi,  gotovo identične nadležnosti su bile definisane za dva subjekta: „narode i narodnosti Jugoslavije, radne ljude i građane“ i „Oružane snage SFRJ“. Očigledno je da se pri definisanju ovih odredbi težišno  imala u vidu moguća spoljna agresija, a ne unutrašnja pobuna. Problem je nastao kada svi „narodi i narodnosti“ nisu više želeli da sačuvaju zajedničku državu. Angažovanje samo JNA na tim zadacima (jedinice Teritorijalne odbrane već su bile pod komandom republika) ponovo bi postavilo na dnevni red pitanje svojevrsnog vojnog puča, sa svim mogućim neizvesnim ishodom. Složenost položaja JNA ogledala se i u tome što ranije nije doneta odluka da se distancira od SKJ i od svih drugih stranaka, i da se isključivo bavi očuvanjem države, a ne i određene ideologije. Dakle, moglo bi se naglasiti da je i u političko-normativnim i strategijsko-doktrinarnim dokumentima bilo odredaba koje su pogodovale raspadu zemlje ili nisu u dovoljnoj meri jasno predviđale mehanizme da se to spreči, uključujući i sankcije protiv onih koji su bili nosioci tih nasilnih protivustavnih poteza.

Po povratku iz vojnodiplomatske službe iz Moskve sredinom 1994. godine, postavljeni ste za načelnika Druge (Obaveštajne) uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije. Da li je Vojska Jugoslavije imala saznanja o napadima Hrvatske vojske na Krajinu i zašto je ona tako brzo pala avgusta 1995. godine? Zašto Vojska Republike Srpske nije pomogla Vojsku Republike Srpske Krajine?
Vojska Jugoslavije i državni vrh SRJ, članovi Vrhovnog saveta odbrane i drugi, imali su informacije o pripremama Hrvatske vojske za napad na Krajinu. U tom smislu nismo doživeli nijedno strategijsko iznenađenje. Međutim, i za nas u VJ iznenađenje je bio slab otpor Vojske Republike Srpske Krajine, pre svega za vreme operacije „Oluja“, avgusta 1995. godine, tim pre jer je već postojalo negativno iskustvo iz operacije „Bljesak“, maja iste godine. Zašto je do toga došlo, pitali smo se tada, a sve do danas o tome postoje različite ocene. Jedna od tih ocena se svodi i na to da Vojska Republike Srpske nije priskočila u pomoć. U to vreme i u Republici Srpskoj je bila teška situacija, tako da je pitanje da li je objektivno mogla da suštinski pomogne Krajini, pogotovo i zbog toga jer je Hrvatska imala značajnu stranu podršku. Iz ovog sukoba može se izvući značajna strategijsko-doktrinarna pouka: bez dobre pripreme države, vojske i naroda i pouzdanog saveznika, teško je,  čak i nemoguće, uspešno voditi rat, pa makar on bio i čisto odbrambeni.

Januara 1999. godine, uoči sukoba sa NATO-om, vraćeni ste na mesto načelnika Obaveštajne uprave. To je vreme eskalacije terorističkih napada OVK na Kosovu i Metohiji, NATO agresije, rata u kojem aktivno učestvujete…
Rad u obaveštajnoj službi uvek je složen i zahteva puno angažovanje, a u toku rata, posebno onakvog kakav je našu zemlju zadesio 1999. godine, moje kolege i ja nastojali smo da vojnom i državnom rukovodstvu obezbedimo relevantne informacije za donošenje odluka. Sada su sve te informacije u Hagu i u određenoj meri dostupne su javnosti. Za vreme svedočenja podsetio sam se na njihov sadržaj, i mogu da kažem da su bile veoma dobre. Uostalom, u zemljama koje su nas napale cenili su da je naša služba, po svojim informacijama i analitici, bila četvrta na svetu. Koliko su političari uvažavali podatke koje smo im dostavljali, tada nismo imali vremena da o tome mislimo, već smo se maksimalno trudili da informacija bude što više i da budu pouzdane.

Mediji su spekulisali da su tada preko Vas išli svi kontakti sa Rusima. Da li su Rusi stvarno mogli da nam pomognu ili bilo ko drugi? Da smo imali spremne MIG-ove 29, raketne sisteme S-300, da li bismo bolje prošli u ratu protiv NATO snaga?
Tačno je da je preko Obaveštajne uprave išla konspirativna komunikacija koja se odnosila na vojsku, iz prostog razloga što smo jedino mi za takav posao imali tehničke mogućnosti.
Da li su Rusi ili neko drugi stvarno mogli da nam pomognu, to je pitanje koje se sa opravdanjem i danas postavlja. Jasno je da su Rusi i mnogi drugi mogli da nam više pomognu. Nepovoljna okolnost je bila ta što se Rusija i sama suočavala sa velikim problemima u vreme Jeljcina, i sudbina naše zemlje nije im bila u prvom planu. Sa naše strane takođe je bilo kontroverznih stavova, od toga „da je Rusija majka koja može sve“, pa do tvrdnji da ne može suštinski da nam pomogne. Obe krajnosti su nam nanosile štetu. Srbiji nije bilo u interesu da, na primer, radi naših problema dođe do direktnih sukoba između Rusije i SAD-a. Najbolja pomoć i Rusa, i Amerikanaca, i drugih, bila bi da su insistirali da se problemi reše civilizovanim putem – pregovorima, a ne brutalnim ratom. Zašto do toga nije došlo, to je suštinsko pitanje i takođe veoma važna pouka, koja mora da nađe mesto u našim strategijsko-doktrinarnim dokumentima i političkoj praksi. Tim pre, jer se sada pojavljuju naknadne ocene rata 1999. godine (Talbot, Vimer, Klark), koje potvrđuju, na primer, ono što smo mi i tada iznosili, da do rata nije došlo radi zaštite sudbine Albanaca već iz sasvim drugih razloga. Izgleda da je kod nekih ljudi proradila savest.

Učestvovali ste u pregovorima sa NATO-om u Kumanovu juna 1999. godine. Šta je Kumanovski sporazum značio za Vojsku Jugoslavije, ali i SRJ – kapitulaciju ili nešto drugo?
Interesantno je da mediji permanentno više pažnje posvećuju Kumanovskom sporazumu, nego onome što mu je prethodilo: a to su odluke Narodne skupštine Republike Srbije i Vlade SRJ o prihvatanju dokumenta koji su doneli Ahtisari i Černomirdin. Na pregovorima sa KFOR-om kod Kumanova razgovaralo se samo o tehničkim detaljima sprovođenja tog plana. Vojnotehnički sporazum od 9. juna 1999. godine značio je povratak u mirnodopsko stanje za VJ i za građane SRJ. Ni po svojoj suštini, ni po simboličkim obeležjima pregovori nisu bili predaja ili kapitulacija (nije ni pomenuto, na primer, ostavljanje oružja, slobodno smo stavljali primedbe na ponuđeni tekst, od kojih su mnoge prihvaćene, pregovori su trajali tri dana, nismo hteli da prihvatimo sporazum bez Rezolucije SB UN) . Da su ti pregovori i ličili na predaju, u tom poslu sigurno ne bih učestvovao, a ubeđen sam ni ostale kolege. Bilo bi dobro da „stručnjaci“ koji sada kritikuju Vojnotehnički sporazum, čije su stranke u Narodnoj skupštini glasale da se prihvati ponuđeni dokument, razmisle da li je postojala bolja alternativa u situaciji u kakvoj se zemlja tada nalazila. Svakom razumnom i tada i sada je jasno da taj sporazum nije bio blagodet za našu zemlju. To se pre svega odnosilo na činjenicu da su naša vojska i policija, a sa njima i znatan deo nealbanskog naroda, pretežno Srba, napustili Kosovo i Metohiju. Posle sporazuma imao sam na stotine razgovora sa predstavnicima zemalja koje su učestvovale u napadu na SRJ i interesantno je da niko, baš niko od njih nije govorio o tome da smo mi poraženi, a kapitulacija  nije ni pomenuta. U uslovima u kojima se vodio rat, a pogotovo imajući u vidu odnos snaga, govoriti o kategorijama pobede i poraza čak je neprimereno.

Onda je došao 5. oktobar 2000. godine. Danas se pouzdano zna koliko novca i druge pomoći su DOS i „Otpor“ dobili iz inostranstva za svrgavanje Miloševića. Zapaljena je Skupština. Vojska i policija nisu reagovale. Niko nije odgovarao za vandalski čin?
Paljenje Skupštine, jednog od nacionalnih simbola posebnog značaja, kao građanina veoma me je pogodilo. To nije smelo da se dogodi. Radi se zaista o neprimerenom činu, koji je zabeležen još u Nemačkoj (paljenje Rajhstaga) i u Rusiji (napad na „Beli dom“). Mislim da nema sumnje da se radi o krivičnom delu. Postoje snimci onih koji su iznosili razne stvari iz tog zdanja. Da li će neko za to odgovarati, ne znam, ali mislim da bi pokretanjem postupka država pokazala da drži do dostojanstva i pravnog poretka.

Tim Maršal je u svojoj knjizi „Igra senki“ optužio vojne službe bezbednosti, i strane i naše, za puč 2000. godine. Vaš komentar?
Tu knjigu nisam čitao, pa mi nije poznato kako je Tim Maršal to objasnio. Što se tiče naših vojnih službi, više sam nego siguran da su to čiste insinuacije. Bio sam na čelu jedne naše službe u to vreme (Obaveštajna uprava). Nismo se uopšte bavili unutrašnjim previranjima, lično nisam poznavao nikoga od 18 lidera DOS-a, izuzev generala u penziji Perišića i Obradovića. Ni sa kim od njih nismo imali nikakve kontakte. U to vreme bili smo opterećeni praćenjem aktivnosti NATO-a u okruženju, bilo je i informacija o mogućem ubacivanju nekih grupa sa prostora Bosne i Hercegovine, proturale su se informacije o mogućim napadima na kasarne itd. Ubeđen sam da se i general Đaković, tada načelnik Uprave bezbednosti, bavio svojim profesionalnim obavezama, a ne organizovanjem nekakvih protesta tadašnje opozicije. Interesantno je da te optužbe na račun Vojske idu od toga da smo branili Miloševića, pa do insinuacija da smo organizovali proteste. Vojska je najbolje svoju ulogu u tim događajima odigrala tako što se nije mešala u političke, međustranačke borbe. Ovde se nije radilo o prelasku na ovu ili onu stranu. Da je bilo inicijativa, na primer, da se brane pripadnici DOS-a od eventualnih napada predstavnika stranaka na vlasti, siguran sam da ni tada vojska ne bi intervenisala. Ni danas ne mogu da razumem one koji žale što tenkovi nisu izašli na ulice, kao da je nekome žao što nije potekla krv naših građana, što nije došlo do „6. oktobra“, odnosno obračuna sa prethodnim režimom. Demokratiju bi trebalo shvatati, pre svega, kao mogućnost slobodnog izbora, a ne angažovanja sile da se neko očuva na vlasti ili da se drugi tim metodama dovede na vlast. Puno je istorijskih primera da takva vlast nije bila dugog veka.

Admiral Gregori Džonson, komandant južnog krila NATO-a, izneo Vam je 2003. godine  da su bili spremni da intervenišu 5. oktobra.
Tačno je da sam o tome razgovarao sa admiralom Džonsonom, ali on mi nije rekao da su bili spremni da intervenišu, već samo da su podigli mere pripravnosti, što smo mi i sami na vreme otkrili. Od pripravnosti do intervencije neke vojske ponekad je veoma dug put. Vrlo često se takve mere preduzimaju radi raznovrsnih vidova pritisaka, i to je nama bilo sasvim  jasno. Mislim da smo svi saglasni sa ocenom da je najbolja varijanta što NATO nije intervenisao.

Mediji su pisali da ste 2003. godine imali žestok sukob sa tadašnjim ministrom odbrane Borisom Tadićem. Zašto?
I u ovom slučaju mediji su preterali. Nije se radilo o „žestokom sukobu“ već o  nesporazumu, pre svega kada se radilo o pokušajima da se generali i drugi masovno odstranjuju iz Vojske. Zalagao sam se za zakonitost i suprotstavljao se neargumentovanim insinuacijama o tome da su generali „Miloševićevci“, da su protiv reforme itd. Nisam susreo nijednog pripadnika Vojske koji bi bio protiv reforme, pod uslovom da se pod procesom podrazumeva nastojanje da se Vojska podigne na viši nivo operativne i funkcionalne sposobnosti. Da generali i drugi oficiri nisu Miloševićevi, Koštuničini, Tadićevi, niti bilo čiji drugi, pokazuje i činjenica što se posle odlaska u penziju samo nekoliko njih učlanilo u stranke tih i drugih lidera.

Krajem juna 2003. godine uhapšen je pukovnik Veselin Šljivančanin. Pre odvođenja u Hag, zajedno sa ministrom Tadićem, bili ste mu u poseti u Centralnim zatvoru i kada ste se rastajali zaplakali ste (po Šljivančaninu). Vaš komentar?
Pukovnik Šljivančanin je tačno preneo moju reakciju. Bilo mi je teško zbog svih okolnosti koje su dovele do toga da naše kolege odlaze u Hag. Poznavajući pukovnika Šljivančanina kao čestitog čoveka, vrsnog vojnika i profesionalca, bilo mi je gotovo neverovatno da pretpostavim da bi on učinio delo za koje je bio optužen.

Jula 2004. godine tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković tražio je smenu načelnika Generalštaba, odnosno Vas. Bio je to prvorazredni skandal. O čemu se radilo i kako danas gledate na taj događaj?
I tada, i sada na to gledam na isti način: neprimereno je da se ministar spoljnih poslova i načelnik Generalštaba prepucavaju preko medija. Ako je Vuk Drašković imao neke primedbe, bilo bi bolje da me je pozvao, pa da to u neposrednom kontaktu razjasnimo. Ne mislim da je to bio „prvorazredni skandal“, već jedan nepotreban slučaj na našoj javnoj sceni koji se mogao izbeći. Što se tiče moje eventualne smene, to mi uopšte ne bi teško palo, jer se nisam ni otimao da dođem na tu dužnost. Članovi Vrhovnog saveta odbrane su odgovorili Vuku Draškoviću da nema potrebe da me smenjuju, obrazlažući da dobro obavljam svoju dužnost.

Nekada je JNA bila četvrta vojna sila u Evropi. Gde je danas mesto naše Vojske na Balkanu u odnosu na oružane sile država nastalih iz SFRJ?
Da li je JNA, kako se govorilo, zaista bila četvrta vojna sila u Evropi, to je teško realno oceniti. Institucije, kao što je vojska, nažalost, jedino se realno ocenjuju u nekim oružanim sukobima. JNA nije bila u prilici da odmeri svoju snagu u sukobu sa vojskom neke druge države, što je svakako veoma dobro. A loše je, to smo već konstatovali, jer je bila dovedena u situaciju da pokušava da primiri sukobe u građanskom ratu u sopstvenoj zemlji. Gde je danas Vojska Srbije u odnosu na ostale  vojske u okruženju? Prema nekim kvantitativnim pokazateljima (brojno stanje ljudstva, osnovnog naoružanja, kvalitet infrastrukture, visine budžeta) naša vojska, u osnovi, ne zaostaje u odnosu na susede. Proteklih godina učinjeni su mnogi reformski napori, vojska je profesionalizovana, došlo je do bitnih promena u organizaciji. Međutim, ono što nije učinjeno, to je tehnička modernizacija. Zaista je čudno da država već više od četvrt veka ne može da nađe načina da se naša vojska modernizuje. To se posebno odnosi na avijaciju, raketne sisteme, visoko sofisticirana ubojna sredstva. Srećom, sada nam ne preti neposredna opasnost od oružanog ugrožavanja, kao što je bilo krajem devedesetih, ali situacija na Balkanu nije stabilna do te mere da bi se mogli isključiti oružani konflikti u narednom periodu. A vojska se ne gradi kada predstoji njeno angažovanje, već to mora da bude stalan i planski zadatak države. Naravno, najbolje je kada vojska ne mora da se angažuje već deluje kao faktor odvraćanja, odnosno podrške mirovnim procesima. Naš ključni interes je da ne budemo uvučeni u eventualno neki novi oružani sukob. Da bi vršila takvu ulogu, vojska bi trebalo da bude na visokom nivou u svakom pogledu. Siguran sam da su kolege u Generalštabu i MO svega toga svesne, ali je ipak na potezu država.

Zašto niko iz SRJ, SCG, a ni iz Republike Srbije nije zvanično zatražio povratak naše vojske i policije na KiM u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244? Gde se ta priča zagubila i šta ste Vi lično radili u vezi sa tim pitanjem?
Priča o povratku određenog broja naših vojnika i policajaca na KiM nije se zagubila; ona je, rekao bih, i danas aktuelna, sa stanovišta oslonca na međunarodni dokument kakav je pomenuta rezolucija. Drugo je pitanje koliko bi to sada sve bilo realno. Kao načelnik Generalštaba imao sam mnogo susreta sa komandantima KFOR-a (generali Džekson, Valentin, Mini, Kamerhof) i redovno se jedno od pitanja koje sam pokretao odnosilo i na povratak naše vojske i policije na KiM. Uvek sam dobijao isti odgovor: tačno je da to piše u Rezoluciji 1244, ali to je političko pitanje i trebalo bi da se pokrene tim kanalima. O razgovorima sa navedenim komandantima redovno sam sačinjavao izveštaje i dostavljao ih nadležnim državnim organima. Da li su oni pokretali to kod nadležnih međunarodnih faktora, ne znam. Vojska je svojevremeno  imala pripremljen i poseban odred vojnika za taj zadatak (reč je o Trećem kosovskom odredu specijalne namene, koji je Generalštab formirao krajem 2000. godine). U svakom slučaju, ostaje činjenica da za gotovo trinaest godina naša država nije uspela da se izbori čak ni za ono što piše u međunarodnom dokumentu. To u značajnoj meri ukazuje na slabosti naše diplomatije, ali i na dvostruke standarde u tumačenju usvojenih dokumenata, što je sve češća praksa u međunarodnim odnosima koja se gotovo redovno nepovoljno odražava na manje zemlje.

Moram, na kraju,  kao psiholog da Vas pitam o antropološkoj, etnopsihološkoj slici srpskog vojnika, ali i srpskog naroda. U XX veku Srbija se suočavala sa gotovo svim najvećim i vojno najjačim silama Evrope i sveta koje su imale pretenzije prema nama. Da li su Srbi kao vojnici, ali i narod, najponosniji i najhrabriji, ali i autodestruktivni, istovremeno?
Valjan odgovor na ovo pitanje zahtevao bi, prvo, multidisciplinarno istraživanje, a onda i jednu obimnu studiju. Ipak, pokušaću da odgovorim u duhu onoga šta o tim pitanjima razgovaram sa studentima na Akademiji za diplomatiju i bezbednost. Za sve naše nevolje u prošlosti studenti gotovo u jedan glas okrivljuju neadekvatan nivo naše intelektualne i posebno političke elite. Sa svoje strane dodao bih i višedecenijski nedostatak nacionalne strategije ili vizije za mnogo godina unapred.  Srbija je možda jedina zemlja u svetu koja se samo u jednom veku, tačnije za 87 godina,  suočavala sa tako velikim izazovima kao što je sukob sa najvećim silama svoga vremena (Turska 1912, Austro-ugarska 1914, Nemačka 1941, u određenom smislu i SSSR 1948. i NATO na čelu sa SAD-om 1999. godine). U proseku, svakih 17 godina po jedan veliki sukob. Ako se uzme u obzir da  u demografskom smislu na jednu generaciju otpada 30 godina, onda je lako izračunati da u proseku  nijedna generacija na ovim prostorima nije bila pošteđena nekog oblika ratnog sukoba. To su zastrašujuće činjenice koje zahtevaju ozbiljne analize. Nažalost, te analize su izostale. Najčešće se odgovornost za neki sukob prebacivala na prethodnu vladajuću garnituru, strani faktor, geopolitičku činjenicu o položaju Srbije na Balkanu („kuća nasred puta“), a povremeno se pojave i neka objašnjenja pod uticajem raznih mitova. Tačne su ocene da su Srbi i ponosan i hrabar narod, a da li u našem ponašanju ima i elemenata autodestrukcije, kako stoji u pitanju, nisam siguran. Ni srpski vojnici, ni građani nisu skloni ratovanju i nerazumnim sukobima. Ratovi su nam bili nametani.
Istorija pokazuje da je u našem narodu uvek bilo razumnih ljudi koji su shvatali epohu u kojoj žive, sve prednosti, ali i nedostatke našeg položaja, odnosno razumeli su geopolitički kod zemlje. Drugo je pitanje, međutim, koliko su takvi ljudi imali uticaja. Evo i sada, u predizborno vreme, vidimo mnogo nerealnih obećanja, svojevrsne demagogije, ali u nastupima stranaka ima i nekih dobrih ideja. Rekao bih da još više dobrih ideja ima van stranaka. Kada bi se sva ta pamet, snaga i dobra volja ujedinili, sigurno bi se za Srbiju  pronašao dobar put u budućnost. Nije naš narod ni maloletan, ni malouman, država ima i materijalnih resursa za pristojan život. Ali, Srbija nema vremena za avanturističke eksperimente,  za „promene radi promena“. Nužno je da sve promene budu dobro utemeljene i da daju pozitivne rezultate. Nažalost, videli smo da je bilo promena koje su donosile teške posledice po državu i njene građane. Postoji jedna dobra poslovica, kažu da je izvorno kineska, koja glasi: „Uzalud žurite, ako ste na pogrešnom putu!“ Srbija više nema pravo da bude na pogrešnom putu. A da je  moguće pronaći pravi put, više sam nego siguran.

[/restrictedarea]

2 komentara

  1. Nismo kapitulirali kao vojska to je tačno gos,Branko izvučena
    je živa vojna sila i tehnika!!! Kapitulirala je politika koja
    je bila nastavak uništenja Srpske nacionalne politike, koju je
    sprodila komunistička internacionala u liku i delu Josipa Broza
    uz svesrdnu pomoć srpskog političkog vrha pre 1991 i za vreme
    rata na teritoriji SFRJ. Sva pamet sada više ne pomaže uništenoj
    državi Srbiji.Nove geracije koje dolaze doneće sud pravilno.
    Srpski narod Zapadno od reke Drine dva puta nije imao pomoć
    matice odnosno političara tog vremena.Zajedničkom komandom
    Srbi sa teritorija BH i Hrvatske mogli su pobediti svoje neprijatelje gos, Generale.

  2. Ovaj drug/gospodin je mlogo bolji filozof od vojnika, ali ruku na srce to se od tadashnjih kadrova trazhilo, poshtovalo i nagradjivalo.

    Tradicije se teshko a neki puta nikada ne menjaju, valjda se zato i zovu tradicije?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *