Владимир Нестеров – СЕПАРАТИЗАМ НА ШКОТСКИ НАЧИН

Код „новоруса“ Лондон представља врло популаран град. Не само са гледишта лакоће пословања из њега, или због енглеске пристојности, већ најчешће зато што када се нађу на Британским острвима „новоруси“ могу да престану да се узнемиравају да ће бити предати у руке правосудних органа у својој отаџбини, који су се заинтересовали за њих.

Што се тиче посла, он у Лондону мора да се обавља на енглески начин, тако да никакве навике, стечене у отаџбини – што се тиче повраћаја ПДВ-а или пореских олакшица – у њему не важе. Бизнис на енглески начин – то вам је као чувени енглески травњаци – треба им бар сто година да би трава на њима постала нежно зелена и свиласта. А руски земљаци немају баш толико стрпљења. Зато они живе у Лондону, што се највише допада локалним трговцима некретнинама, а послове обављају код куће. Познато је да је цена „првих“ пет кућа које су у Лондону набавили досељеници из Заједнице Независних Држава између 42 и 150 милиона долара. Ова последња цифра се односи – то је бар јасно – на кућу Романа Абрамовича, саграђену 1674. године у улици Кенсингтон Пелес Гарденс, коју још зову и „булевар милијардера“.

Што се тиче тамошњих навика – да чујемо шта о томе са страница «The Wall Street Journal» каже Ентони Дениелс, главни уредник журнала «City»: Енглези све више постају народ који нема кочница, како унутрашњих, тако и спољних. Када се нађу пред неком препреком или добију примедбу од некога, чак и потпуно безначајну, они лако постају агресивни, понекад чак и насилни. А они, којима су агресивно понашање и насиље одвратни никада не могу да буду сигурни да ће се у случају свађе закон наћи на њиховој страни. Зато је за њих најбоље да ништа не примећују, чак и уколико то значи да се живи у сталном страху.“

Гомиле ђубрета на јавним местима,тотално пијанство младих, потпуна парализа власти и пред тим, и пред другим проблемима. Чак се и представници средње класе понашају врло грубо, сматрајући да тиме они исказују солидарност са најнижим слојевима друштва. Према њиховом мишљењу – имитирање понашања лумпена представља највиши облик исказивања саосећања са њима. А у суштини – они вређају сиромахе, мада то не желе, јер сиромаштво и непоседовање бонтона никако нису иста ствар.

При чему испољавање дивљаштва, па чак и вандализма, у Енглеској није само резервисано за избеглице из Пакистана или Гвајане. Таква сагрешења чине и чистокрвни англосаксонци. У августовским погромима 2011.г. до којих је дошло у Лондону, Бирмингему, Манчестеру и Бристолу, када су опљачкане многе продавнице па чак и велики трговински центри, учествовали су и Енглези, и то они који су то одувек. На пример, тако је млади глумац Џејми Вејлет, који је играо у филмовима о Харију Потеру, учествовао у пљачки супермаркета и био осуђен на две године затвора.

Зато није чудно што док неки „бивши совјети“ теже Енглеској, купују фудбалске клубове и виле, многи Британци, на против, из све снаге покушавају да напусте своју земљу. Социолошка истраживања показују да бар 50% становника Велике Британије машта да оде из ње.

Они који желе да напусте Уједињену Краљевину не желе то због високих пореза (много их је међу њима који желе да оду у Француску, у којој порези уопште нису мали), већ због грубости и варварства које се Британским острвима све више шири. Они се могу сврстати у „културне мигранте“ који траже земљу са мањим степеном агресивности.

***

После краха Lehman Brothers-а 2009.године у Великој Британији, као и у САД, појавила се тзв. „олакшица по количини“ (QE). Енглеска банка, позивајући се да је темпо раста инфлације у земљи близу циљаног нивоа од 2%, почела је да у економију улива новац тако што купује активе, прво британских државних облигација, које зову «гилти» за укупно 325 милијарди фунти стерлинга. Марвин Килг, руководилац Банке, обећао је да ће новац да «капље правој економији».

Прошле су три године. Британска економија, без обзира што Лондон не учествује у евро-зони, и даље је слаба. Узрок је финансијска нестабилност, изазвана кризом суверених дугова у Европи и мерама буџетске економије – констатовао је у фебруару ове године Национални институт за социјална и економска истраживања (NIESR). Поверење потрошача и бизниса је на ниском нивоу, незапосленост наставља да расте (процене су повећане са 8,7% на 8,9% у 2012. и са 8,2% на 8,5% у 2013.г. ), њен ниво је, обрачунат према стандардима Међународне организације рада у фебруару износио 8,3%.

Али то су подаци у просеку. Много горе изгледа ситуација са незапосленошћу код младих. Међу белим Енглезима у узрасту 24 – 35 година незапосленост се за последње четири године повећала преко 5% – са 15% на 20,8%. Незапосленост међу „обојеним“ становништвом исте категорије се попела дупло и достигла 50%, саопштиле су у марту новине «The Telegraph» , позивајући се на податке које је објавила Управа за националну статистику Велике Британије.

У таквој ситуацији је довољна само искра, па да се поново распламсају нереди, по узору на оне из августа 2011, али овога пута много јаче.

Што се тиче саме економије, у 4. кварталу 2011. она је пала за 0,2% , а исти резултат је добијен у 1.кварталу ове године. Према резултатима 2012.г, како сматрају аналитичари Economist Intelligence Unit, пад ће изнети 0,4%.

Средином марта је агенција Фич изменила прогнозу сувереног кредитног рејтинга Велике Британије од „стабилан“ на „негативан“. Промена прогнозе је доказ да британској влади преостаје мало средстава за одупирање негативном утицају економских потреса.

Биро за националну статистику је 24.04. саопштио да се дефицит буџета који влада дефинише као чисту позајмицу државног сектора, без интервенција финансијског сектора, смањио на 8,3 БДП-а у 2011/2012.г. у односу на 9,27% у 2010/2011. Ако се узме у обзир да су позајмице у марту достигле 18,17 милијарди фунти, а укупан дуг Велике Британије стигао до рекордних 1,0225 билиона фунти, што одговара 66% БДП-а, поставља се питање како ће се у таквим условима вршити смањење дефицита.

На то питање је недавно одговорио министар финансија Џорџ Осборн. Он је саопштио да су социјалне исплате у земљи смањене за 7 милијарди фунти стерлинга. Осим тога, у 2012. се смањују исплате становништву које није способно за рад, и укидају се неке комуналне и пореске олакшице. Такође, за годину дана је повећан број година живота за одлазак у пензију (на 66 година), а број радних места ће се за пет година смањити за 500.000. Другачије речено, цео терет изласка из кризе (ако ће Енглеска уопште било када из ње изаћи) коалициона влада конзервативаца и либералних демократа ставља на терет најслабије обезбеђених слојева друштва.

Данас огроман део Енглеза мора да економише буквално у вези са свим, чак и на деци. Како је показала социолошка анкета у јануару ове године, деци узраста од 8 до 15 година је недељни џепарац смањен са 6,25 фунти у 2009.г. на 5,9 фунти у 2010. У последњој деценији такав пад дечјих примања је виђен само 2003. године.

***

Погоршање социјално-економског положаја на Британским острвима оживело је и сепаратистичка расположења у Шкотској. Извршавајући обећање да ће шкотима, валијцима и ирцима дати више могућности за самоуправљање, Лондон је пре 12 година формирао шкотски парламент који је добио право да решава неке унутрашње проблеме. Одбрана и спољна политика су остале у компетенцији центра.

Међутим, процес преношења овлашћења са центра ка регионима се није зауставио на томе. У јануару 2012. Алекс Салмонд, руководилац Шкотске националне партије (ШНП) и први министр Шкотске је изложио план њеног претварања у суверену државу. Салмонд рачуна да ће на референдуму о независности његов план одобрити млади, те је предложио да се узраст гласача снизи на 16 година. План предвиђа да краљица Елизабета II остане на челу државе, али да Шкотска више не мора да шаље армију у „незаконите ратове“ као што је онај у Ираку, и неће дозволити да се нуклеарно оружје размешта по њеној земљи (читај: база нуклеарних подморница у близини Глазгова ће морати да се затвори).

Лондон је блокирао иницијативу Салмонда, при чему је по „шкотском питању“ владајућу коалицију конзервативаца и либералних демократа потпуно подржала опозициона лабуристичка партија. Салмонд се нада да ће се незадовољство Шкота због неправде при подели државних ресурса и крњења њихових интереса од стране Лондона само повећавати. Он позива да се ујесен 2014. организује референдум по питању независности и покушава да убеди да се на њему поставе два питања: -да ли желите потпуну независност? -и – да ли више волите већи степен аутономије?

2014. године ће се у Глазгову одржати Игре пријатељства и прославиће се 700 година од победе Шкота над војском енглеског краља Едуарда II код Бенокберна. Националисти су сигурни да ће та два догађаја повећати број присталица независности.

Интерес Шкота, ако се не говори о историјским увредама које су им наношене, крије се у томе што се у шкотским плићацима вади 90% британске нафте. У Единбургу се сматра да ако сав доходак од нафте остане у Шкотској – Шкоти би могли да живе боље од Енглеза.

Оно што се дешава на Британским острвима са све већом узнемиреношћу прате у Шпанији и низу других европских земаља, написано је крајем јануара у шкотским новинама «Herald». У Мадриду се плаше да би референдум у Шкотској могао да послужи као искра која би разгорела Каталонију и земљу Баскијаца. Таласања сепаратистичких расположења се плаше и у Румунији са њеном мађарском мањином, и у Италији и Грчкој.

Узнемирене су и наднационалне структуре ЕУ. Јер Шкотска која би постала независна би пред Европску унију поставила низ компликованих питања у вези њених односа са Унијом. До сада се није ни једном десило да се држава-чланица Европске уније дели, и да се део који се издвојио обраћа Европској унији молбом за пријем. У уговорима који везују земље Европске уније одговора на таква питања нема.

Салмондова партија инсистира да независна Шкотска једноставно остане у ЕУ и да направи референдум о прикључивању евро-зони. Салмонд је убеђен да би крупна оф-шор налазишта нафте и секундарне енергетске сировине Шкотске постали важни адути у тој игри. У сваком случају, 2014. година обећава да ће бити интересантна не само за Велику Британију, већ и за Европску унију.

***

Стари принцип британске политике – «Британија нема ни сталних непријатеља, ни сталних пријатеља, већ само сталне интересе» – је почетком кризе добио «свеж ваздух». Свако смањење евро-зоне је шанса за британску фунту да поврати позтицију једне од главних валута на свету, можда чак и статус друге светске валуте.

Лондонски Сити као настављач традиција грабљивих венецијанских банкара и Вест-Инд компаније поново претендује на улогу оне мале, али добро организоване групе чији интереси, како је то говорио добитник Нобелове награде Пол Кругман, обично надјачавају интересе ширег публикума. А то је у ствари речено врло нежно и пажљиво.

Да ли ће се планови Ситија остварити? Криза која бесни, која је срушила британску економију, побуне младих које земљу онемогућују да се усмерава, сепаратизам шкота који прети целовитости у маглу завијеног Албиона, Берлин који тежи да Европу претвори у наслеђе немачког капитала, све јаче померању у страну Америке – све то даје провидност надама британског капитала да поврати позиције у светским финансијама, изгубљене после 2. Светског рата.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Dosla mecka i na ova vrata!! Sta ce onda nasi jadni politicari i lopovi gde ce oni da kupuju kuce kad je i Britanija rizicna, za njih je ovo opasna vest!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *