Шта чинити са мандатом

Љиљана СМАЈЛОВИЋ

У филму “Кум” Френсиса Форда Кополе америчка мафија жртвама шаље понуде које не могу да одбију. Борису Тадићу десило се нешто још перверзније: добио је понуду коју није могао да прихвати.

Амерички председник Барак Обама позвао га је у Белу кућу малтене у исто време када и Хашима Тачија. Ту понуду ниједан председник Србије не би се усудио да прихвати, барем не у изборној години.

Иронија је у томе да је Тадић годинама жељно ишчекивао позив Барака Обаме. Чак и његови противници би се, уосталом, сложили да је такав позив одавно не само заслужио, већ и “зарадио”. У Викиликсу смо читали да се америчка амбасадорка Мери Ворлик још у јануару 2010. изненадила када јој се Тадић при првом сусрету отворено пожалио да већ четири године није био у Вашингтону, иако је толико учинио на поправљању билатералних односа Србије и САД.

Случај се са председником заиста грубо поиграо. На крају је испало да је Обамин позив Тадићу био за данас, шести април, на двадесету годишњицу почетка рата у Босни и Херцеговини, док је Хашим Тачи у Белој кући био предвиђен дан раније. Каква би то паклена реклама за Тадићеву изборну кампању била!

То је уједно и разлог што српска јавност о свему овоме ни данас појма нема. Маркетиншки стручњаци не без разлога кажу да је најбољи начин да нашкодиш својим изборним шансама да у очима бирача испаднеш смешан. Председников кабинет је дискретно замолио уреднике да о несуђеном сусрету Тадића и Обаме не причају и не пишу. Београдски НИН је пре две недеље само објавио да су о Тадићевој посети Вашингтону вођени преговори, а Телевизија Б92 се позвала на писање НИН-а, иако је “тоут Белграде”, што би рекли Французи, знао да је Андрићев венац одбио шестоаприлски позив из Беле куће и иако се о томе причало на свим пријемима и у многим београдским дипломатским резиденцијама.

И иначе је лепо у кампањи имати медијске савезнике, односно “партнере”, како председник Тадић воли да зове новинаре. Уочи подношења оставке на функцију председника Републике замолио је своје “партнере” да не помињу реч оставка, већ да говоре о његовој “одлуци” да “скрати мандат”. Његови медијски партнери, који се већ неко време ионако не понашају као контролори власти, већ њени савезници, спремно су му изашли у сусрет. Све су водеће телевизије, као и државна агенција, јавиле да је председник одлучио да “скрати мандат”, као да у Уставу Србије прецизно не пише да “мандат председника Републике престаје истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем”. У Србији је ове среде, међутим, почела својеврсна политичка представа у којој се председник Републике претвара да није поднео оставку на место председника, већ је “скратио мандат” , а медији се претварају да не знају да је он поднео оставку, иако знају да је, по Уставу, једини начин да се мандат “скрати” оставка, или пак разрешење председника. У овој циничној представи за јавност учествује и председница Скупштине Славица Ђукић-Дејановић, која ове среде потврђује да ју је Тадић “усмено обавестио о својој одлуци да скрати мандат”, иако у Уставу Србије лепо пише да председник Републике “подноси оставку председнику Народне скупштине”. Пише и следеће: “Када председник Републике поднесе оставку, он о томе обавештава јавност и председника Народне скупштине.”

А Тањуг иде тако далеко да обавештава своје претплатнике да су светски медији јавили да је Тадић “скратио председнички мандат”. Светски медији, дабоме, нису јавили ништа слично. Светски медији су јавили да је Тадић поднео оставку, уз спекулацију да је то учинио како би побољшао шансе своје странке на парламентарним изборима. Али док Асошијетед прес и Ројтерс јављају о Тадићевој оставци, дотле Тањуг позна само термине “одлука” и “потез председника Тадића”. Као да уредници не разумеју значење речи “ресигнатион”, уочљиве и на телевизијским екранима у домовима српских гледалаца, док камера прелази преко скенираних страница светских медија…

Завиривање у Устав Србије непријатно је и зато што тамо пише да нико не може више од два пута да буде биран за председника Републике, а Тадићу је ово трећи јуриш на исту фотељу. Сам тврди да се од ње растаје само на месец дана, а разлоге “скраћивања мандата” у среду није подробније образложио: навео је једино жељу да држави приштеди паре, мада његова јучерашња реакција на каменовање представника Владе Србије у Приштини (“Ево зашто сам тако дуго вагао шта чинити са мандатом”) наговештава да су ти разлози еластични и да се могу накнадно мењати.

Зашто председник не воли уставни термин “оставка” и преферира “скраћење мандата”? Оставка има неповољан призвук, а ванредни избори подсетиће грађане на то да нам је власт лане објашњавала да ванредни избори никако не ваљају у демократском друштву. У свему томе има система, ма како смешно звучало. Али ни по јада да је само Тањуг послушао директиву да председник није поднео оставку већ је само скратио мандат, учинили су то и други медији. Радио-телевизија Србије је барем пренела изјаву Александра Вучића да Устав не познаје “скраћивање мандата”, али неки медији нису учинили ни толико.

Медији на тај начин председнику постају више од партнера: постају његови саучесници у обмањивању грађана. Та врста циничне дрскости људи на власти исплати се само онда када грађани подсвесно желе да буду преварени. Власт управо на то рачуна: на гласове бирача који су 2008. године желели да верују да су Косово и Европа одвојени колосеци, да је могуће и једно и друго, и јаре и паре, да ће све на крају добро испасти и да ће бирачи чиста срца једног дана испрашити политичаре прљавих руку. Али тек кад све буде готово, а сви нечасни послови обављени…

Извор: http://www.nezavisne.com