СРБИЈА И БАЛКАН У СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ РУСИЈЕ

Јелена ГУСКОВА

Балкан је сложена регија: вишенационална, многоконфесионална, економски на различитим нивоима, кроз скоро читаву своју историју политички нестабилна. Тако да је ово полуострво увек привлачило пажњу силника овог света: за Балкан су се у прошлости борили Турска, Аустро-Угарска, Немачка, Енглеска, Француска, Русија. Сви су они хтели управo ту територију да анексирају, изборе се за њу, освоје је. При чему је Европљане највише нервирало то, што је Русија увек наступала као покровитељ балканских православних народа. Због намере Русије да заштити словенске народе државе Запада су тежиле да не дозволе ширење њеног утицаја на Балкану, као и да не дозволе њену контролу балканских територија.

 

Јачање утицаја Русије на Балкану или њене победе у Турско-руским ратовима су периодично доводили до дипломатске изолације, али Русија је увек успевала да се избори за свој приоритет на Балкану. Руска дипломатија је дуго морала да маневрише како не би изгубила регион свог традиционалног утицаја.

 

Данас, када је прагматизам, који Запад све јаче натура, постао својеврсни шаблон у међународним односима, понекад се стиде да се сете блиских веза Русије са православним словенским народима Европе. Међутим, Запад се сигурно сећа наших веза, јер иначе не би толико тежио да их раскине, да нас једне од других одвоји и да, користећи силу, новац, лаж и лукавство посеје мржњу и нелагодност. Још 1978. године на међународном конгресу социолога у шведском граду Упсала З.Бжежински је упознао научнике са планом будућности Југославије после смрти Јосипа Броза Тита. По њему је најважније било да се не дозволи да се Југославија, а најпре Србија, зближи са СССР-ом. Сједињене Америчке Државе су се плашиле да после одласка југословенског вође „у Југославији може да дође до таквих промена које би могле да нанесу штету интересима САД и слободног света“¹, мислећи при том на традиционалне симпатије балканских Словена према Русији.

 

Међутим, без обзира на све тешкоће које су повремено постојале у односима Русије и словенства на Балкану, без обзира на напоре Запада да Словене оријентишу према западним вредностима, испоставило се да је русофилство неистребиво. Зашто? Да подсетимо на заборављено: руско покровитељство, подршка Русије у борби против турског ропства и у постизању независности, заједничка борба против општег непријатеља.

 

Од 1715. постоји, на пример, традиција руских царева да материјално подржавају Црногорце. 1798. је руски император Павле Први одредио годишњу помоћ Црној Гори од 3.000 рубаља „за народне потребе и формирање корисних установа.“ Од краја 18. века у региону љубав према Русији јача, и она се може назвати страсном. Русија је Црну Гору помагала у новцу, слала је црквене књиге, примала досељенике, смештала децу чиновника у елитни Пажески корпус, и како би се одржавала веза са Црном Гором и регулисали послови са Хабзбуршком монархијом отворила конзулат у Котору 1804 г.² У знак захвалности су храбри, али сиромашни Црногорци „довукли пред највиши престо његовог Височанства“ 12 застава турских и „сабљу албанског Махмуд-паше, коју је црногорска војска… отела од њега као плен“³. 16.08.1804. митрополит Петар Први Петровић Његош и старешине су се заклеле на вечиту верност Русији. Дипломатска помоћ Русије је одиграла важну улогу и у коначном јачању независности Србије и Црне Горе. У Црној Гори и Србији је створен култ Русије: православни народи су изнад себе признавали „само Бога и руског цара“. Њихова љубав према Русији је била чиста, безгранична и искрена.

 

Историја руско-српских, односно руско-југословенских односа, током неколико последњих векова је знала и за узлете, и за падове, за периоде хлађења и квалитетне сарадње. Али њихова основа је увек била братство народа и узајамне симпатије, засноване на осећању блискости култура, језика и вере. Народ је чувао историјске традиције словенске блискости и чак је често утицао на промену курса влада. У таквој историји интереси наших земаља су се чешће поклапали него што су се разилазили. И више нигде у свету нећете наћи област са тако стабилним русофилством као на словенском Балкану, у његовом православном делу.

Догађаји наших дана показују интересантну тенденцију. По ко зна који пут се опет води озбиљна битка за тај регион, битка за његово потчињавање Западу, истина, уз погледање према Русији. При том се систематски гуше снаге патриотске оријентације и у Србији, и у Црној Гори, натурају се „нове вредности“, уништавају се споменици православне културе и руше стереотипови патриотске свести и култ националне части. Тако су све српске војне руководиоце који су се деведесетих година борили за своју земљу ухапсили и суде им у –Трибуналу у Хагу, покушавајући да народ лише могућности да о њима размишља као о херојима. Русија је на то гледала снисходљиво, надајући се да ће напори министра А.Козирева у једном делу западних држава такође наћи своје место. Балкан је 1999. поново постао епицентар светске политике: Србија и Црна Гора су бомбардоване због непослушности, тврдоглавости и немања жеље да се потчине плановима НАТО-а. Тада је Русија први пут после десет година подигла глас како би подржала Србе, али (у ситуацији када се и сама нашла на удару глобалиста) није успела да издржи оштрину Запада, те се повукла пред његовим притиском.

 

На преласку векова и ера Москва је, као да се сетила да постоји и Балкан, почела да испуњава програм економске сарадње, постепено повећавајући његов интензитет и величину. Запад, највише САД, није то хтео Србији да дозволи, пошто је објавио да је Балкан зона његових националних интереса. Почела је оштра борба ЕУ и НАТО-а за Балкан: смена режима у Србији, подршка прозападних влада, покушај да се неутрализује српски фактор у Босни и Херцеговини, осуда сваког националног програма, гурање земље ка ЕУ и НАТО-у, распарчавање њене територије. И наравно све то – уз велику антируску кампању.

 

Рекло би се да нема логике у понашању западних партнера Москве који се тврдоглаво боре против тога што и Русија жели да се нађе међу купцима предузећа у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, који се противе изградњи „Јужног тока“ и научно-техничкој сарадњи. Логика се открива тек када схватимо да се на Балкану води рат директно против Русије, рат за њене природне изворе, односно за њене територије. А последња неутрализација потенцијалних балканских савезника Русије је осмишљена још почетком деведесетих година 20. века…

 

 

Још тада су САД осмислиле и прорадиле стратешки план одређивања новог система међународних односа, са сопственом доминационом улогом у њему. Почетком деведесетих је још увек главни противник САД била Русија, тј. СССР. Треба да се подсетимо: у „Стратегији националне безбедности САД“ пише да су оружане снаге САД „позване да штите демократију у планетарним сразмерама, међу њима и демократске процесе у Русији“. Југославија је одабрана као циљ из више разлога.

 

 

Први: Југославија је представљала сметњу зато што је била најјача држава на Балкану, која је поседовала и озбиљан војни потенцијал. Постављен је задатак да се она распарча, односно да се разбије на више државица. Али је и даље представљала сметњу зато што је сачувала армију, остала упорна и није се потчинила плановима НАТО-а. Други: Југославија је посматрана као главни потенцијални савезник и следбеник Русије. Никада православни југословенски народи нису ратовали против Русије, већ само заједно са њом – против заједничких непријатеља. Балкан је једино место на свету где су Русију волели и воле је преданом љубављу без обзира на њен геополитички статус, економске могућности и тренутне политичке рачунице. Трећи: Југославија је на западу сматрана за последњу „брану комунизма“ у Европи, као и за лидера остварења идеје о словенској узајамности. Четврти: Ватикан одавно покреће планове за ликвидацију православне културе на Балкану или за њено померање на Исток. Пети: управо Балкан треба да постане полигон за трансформацију НАТО-а од војне организације у „миротворну“ и место за постепену предислокацију (из Италије и Немачке) својих трупа које су за сада у Европи. Али, ето – десило се да им није успело да те своје планове брзо остваре на Балкану: непријатељ је задржан на дугих 20 година.

 

 

Да би се направи начин одредили национални интереси Русије треба поћи од њене геостратешке безбедности, неприкосновености спољних и унутрашњих граница, од очувања историјског, културног, географског простора, националних традиција, духовног јединства. Русија би морала да има савезнике или, ако не њих, онда бар државе које не би биле против ње. Свака држава поседује и мирне зоне и регионе напрегнутости. Ове последње она мора да препозна на време и да покуша да се са њим избори на прави начин. Сваки од побројаних елемената има много везе са Балканом. Окрећући леђа Балкану Русија губи природне историјске савезнике, и истовремено стиче војне базе НАТО-а у непосредној близини своје територије, као и контролу САД над Јадранским морем и његовим везама са Средоземним. Непостојање код Русије позиције према Балкану, која би била адекватна постојећим претњама, буквално гура народе тог региона у НАТО.

 

 

Русија треба да тежи игрању улоге противтеже негативним појавама које постоје на Балкану, а које су повезане са променом система равнотеже снага у Европи. Балкан представља најзгоднију платформу за то. Руска дипломатија сасвим сигурно има снаге да игра улогу стабилизатора, да уравнотежује негативне тенденције на глобалном и регионалном нивоу. Ако ми губимо иницијативу на Балкану – одмах ће други да почну да нам диктирају услове. Осим тога, разједињене земље које не сарађују између себе представљају лак плен за међународне магнате, војне организације и политичке блокове. Иако све до сада идеја о словенском јединству није донела опипљив резултат ми знамо да губљење историјских коренова за собом повлачи моралну катастрофу и рушење националног карактера, доводи до губитка не само прошлости, већ комплетног историјског идентитета.

 

 

Како нам се чини, формула за однос Русије према Балкану треба да буде следећа: обнова и одржавање историјских традиција, нега идеја узајамности и православне духовности уз истовремено ослањање на узајамно корисне интересе; јачање сопствене економије и оснивање нових економских и политичких центара са интересима који би били корисни за обе стране.

 

Било би логично да се у таквој ситуацији тежи да се не дозволи ширење војне контроле НАТО-а преко читаве територије бивше Југославије, као ни формирање војних база на територији Србије и Црне Горе, односно „американизација“ и „ватиканизација“ (са доцнијим распиривањем русофобије) културно-историјског простора који насељавају православни југословени.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)