Smrt kao novi smisao

Piše Nataša Anđelković

U romanu „Periferijski bulevar“ Anri Bošo ponire u dubinu ljudske duše i smeštajući radnju u vreme Drugog svetskog rata sa izrazitim pesimizmom prikazuje dramu modernog čoveka i modernog sveta

Iako ne spada u velike svetske književnosti, belgijska književnost je podarila mnoge značajne pisce. Našoj publici je ona, ipak, u najvećoj meri nepoznata. Pored Morisa Meterlinka za koga znaju oni koji su nekada voleli predstavu „Plava ptica“ ili Pejoa, autora stripova, za koga su saznali ljubitelji Štrumpfova, drugih autora teško da mogu da se sete i oni najpažljiviji čitaoci.
Anri Bošo spada u klasike belgijske književnosti. Rođen je 1913. godine. Napisao je mnogo romana, drama i zbirki poezije. Bio je deo književnog kruga oko Albera Kamija, Andre Žida, Žaka Lakana, Žaka Deride. Od 1990. godine je član Kraljevske akademije Belgije za književnost, a dobio je sve vodeće belgijske književne nagrade. Po obrazovanju je pravnik, ali vrlo rano je ispoljio interesovanje za psihoanalizu kojom se i bavio živeći neko vreme u Švajcarskoj i Francuskoj.
Težnja za poniranjem u dubinu ljudske duše oseća se i u njegovom delu. U romanu „Periferijski bulevar“, koji je napisao 2006. godine, psihološku dramu junaka razrađuje kroz priču smeštenu u vreme Drugog svetskog rata. U toj drami, međutim, više i nema psihoanalize. To je drama modernog čoveka, modernog sveta za čije rešavanje nije dovoljna samoanaliza. Bošo kao da nam pokazuje da se malo toga uopšte može rešiti.

U NACISTIČKOM ZATVORU
Pripovedač romana, ujedno i glavni sporedni lik, dok prisustvuje drami umiranja svoje snahe Pole, mlade žene, u mislima odlazi pedeset godina u prošlost, pokušavajući da pronikne u smisao života i smrti svog prijatelja Stefana, velikog sportiste, alpiniste i smelog borca, diverzanta belgijskog Pokreta otpora. Nedorečenost u vezi sa Stefanovim postojanjem, kao i ljubav koju je osećao prema njemu, navela ga je da se celog života na ovaj ili onaj način bavi njime, stavljajući svoj život nekako u zagradu. Želja ili potreba da rekonstruišući Stefanovu smrt u nacističkom istražnom zatvoru, tu smrt i osveti, dovodi ga do suočenja sa nečijom tuđom dramom, sa dramom nemačkog pukovnika Šadova, koji je iako Stefanov krvnik istovremeno i jedan od njegovih poštovalaca, čovek koji je pripovedaču sabrat u razumevanju i divljenju prema Stefanu.
Prelivajući sve ove drame jednu u drugu, Bošo pravi neobičan vremenski kontinuum u kojem smrt ne predstavlja prekid  i nešto konačno zato što postoji ljubav koja je u stanju i neživo da učini živim i jednako važnim. Umiranje pripovedačeve snahe Pole je povod da se oživi davno umrtvljen odnos njega i njegovog sina. Dok gleda svog sina i svog unuka, on prepoznaje sve ono što je mogao da ima kao otac, a nije imao. Time Bošo ukazuje da veći gubici nastaju onda kada je neko tu, a mi ne možemo biti s njim, nego onda kada ode neko s kim je ostvarena suštinska bliskost.
Pitanje suštinske bliskosti, suštinskog poznavanja drugog ljudskog bića, koje je važno, muči pripovedača u vezi sa Stefanom. Nikada mnogo govorljiv, nikada do kraja otvoren, Stefan je bio prijatelj koji imponuje, koji se voli, za koga se vredi boriti. Slika Stefana kao snažnog alpiniste pod čijim vođstvom i nadzorom on sam kreće u planinarske poduhvate je nešto što pripovedača ne samo čini važnim i ponosnim, nego i mnogo više, nešto što ga izgrađuje, tvori njegov identitet. Problem nastaje onda kad se spozna da se identitet ne može graditi na osnovu tuđe slike i kada ta slika prestane da bude suverena, već samo jedna od mogućih slika. Od potrebe da bude Stefanov štićenik, pripovedač dolazi do stanja kada želi on da bude taj koji će Stefana štititi i zaštiti. To nastaje onda kada sa saznanjem da Stefan ne zna da pliva, što ga u velikoj meri detronizuje u superiornom sportskom sistemu vrednosti, upozna i njegov patološki strah od vode. Šta je u osnovi toga straha ostaće zauvek neispitano, ali taj strah biće ključ za rešenje Stefanove smrti.

TRI NOVA POČETKA
Razgovori u zatvoru sa ostarelim nacističkim komandantom Šadovom, o Stefanovoj smrti, telu nađenom u vodi s ranom jedino u petama, pripovedaču otkrivaju vezu između ova dva čoveka, snažno divljenje nastalo iz mržnje. Začuđen nad Stefanovim diverzantskim radom Šadov obezbeđuje poseban tretman za Stefana kada ga uhapsi. Istinsko divljenje nastaje kada zatočenik Stefan izvede natčovečanski skok kroz prozorčić zatvorske ćelije na visini od deset metara otirući se nogama o zidove. Ono pred čime Šadov zanemi je snaga duha spojena sa snagom tela, sposobnost da skok isplanira i izvežba samo promišljanjem. Takav Stefan je isti suvereni Stefan kakvog je pamtio pripovedač. Stefanova smrt i njena rekonstrukcija je bitna za pripovedača jer kroz nju spoznaje da je došlo do pomirenja slabog i uplašenog dela Stefanove ličnosti i njegove jake i hrabre pojavnosti. Na samo nekoliko sekundi pre nego što će biti streljan Stefan je snagom svoje volje zaronio u vodu i tako prebrodio strah koji ga je celog života pratio i sputavao.
Stefanova smrt, Šadovljeva smrt i Polina smrt su za pripovedača tri preporođaja, tri nova početka, tri nova smisla. Prve dve smrti osmišljavaju ono što je bilo, poslednja smrt osmišljava odnos oca i sina, nešto što nije bilo, a što će izvesno biti. Tako Bošo u ovom obimom nevelikom romanu iscrtava čoveka koji voli, koji se brine, koji se pita o sebi i o sebi bliskim ljudima, i koji samo voljom, i istinskom zainteresovanošću za drugoga može doći do tog drugog i do smisla sopstvene prošlosti i budućnosti. vzяt zaйmzaйm dlя pogašeniя zaйmazaйm na 2 mesяca bez procentov