Случај Вукадиновић: Лепеза жутих „одговора“

Пише Драгомир Анђелковић

Ђорђе Вукадиновић, главни уредник режиму блиског НСПМ-а, изашао је на политичку позорницу као првак необичне („мањинске“) изборне листе. О чему нам тај пример политичко-аналитичарске бизарности говори?

 

Актуелни режим се налази у стању хистеричне панике. Јер, иако усиљено лаже грађане да је „леп и успешан“, несумњиво  је свестан колико је лоше стање до којег је довео државу, те како га због тога види гро нације. Рејтинг владајућих странака изузетно је низак, док су шансе за његово побољшање минорне. Док се разне агенције за истраживање јавног мњења – плаћене и дириговане од стране власти – утркују у пласману наштимованих резултата „прикупљених“ анкетирањем грађана, према којима, наводно, блок владајућих партија заједно са ЛДП-ом знатно надмашује збирну подршку коју имају СНС и ДСС (опоненти режима које он види као реалне носиоце алтернативне постизборне власти), истина је потпуно другачија. Добро обавештени извори блиски врху ДС-а сведоче да интерна истраживања рађена за ту партију показују да је она, са све својим садашњим и потенцијалним партнерима у Влади, у солидном заостатку за поменутим опозиционим странкама. У таквим околностима жути естаблишмент повлачи дрске потезе, те и своје последње резерве – укључујући и површно прикривене, што је „патриотски“ НСПМ – шаље на прве линије.

„ЋОРАВА КУТИЈА“  
Режим је повео битку на све или ништа, пошто се не ради само о власти, већ и о слободи многих његових чинилаца, који су корупцијом, лоповлуком и издајом виталних националних интереса завили Србију у црно. У сваком погледу неуспешна владајућа екипа – како због опсесивне усредсређености на извлачење личне користи, тако и тоталне некомпетентности да ишта позитивно учини и када из маркетиншких разлога повремено пожели да нешто добро уради за земљу – зна да не може да привуче нове бираче. Стога покушава да вођењем црне пропагандне кампање гебелсовског типа дестимулише незадовољнике да гласају за реалне носиоце промена (при томе нећу ни на који начин да их хвалим, сада се ради о императиву рушења доказано национално малигне власти, а после је на нама да инсистирамо на дубинским системским променама и, ако се покаже потребним, да настојимо да се окретање точка промена у вези са вођењем земље што пре настави).
Упркос свему што у циљу ширења апатије међу незадовољницима форсирано предузима режим, озбиљна испитивања јавног мњења показују да је довољно велики део грађана у овом тренутку спреман да изађе на изборе и определи се за промене. Да би се умањио ефекат тога, режим лансира разне сателитске странке и „политичке лидере“, типа Покрета радника и сељака и његовог вође Зорана Драгишића, који је од неформалног портпарола НАТО-а у Србији преко ноћи постао „велики борац“ за социјалну правду. Циљ таквих изборних играрија је да инстант партије задобију што већу подршку незадовољних грађана, па да тако улудо буде потрошен део народне енергије за промене.
Пошто се ради о листама које неће освојити минимум од пет одсто гласова, по Д’Онтовом систему расподеле посланичких места, који се користи код нас (по којем се мандати које добију странке, а нису прескочиле цензус деле између оних које уђу у Скупштину), део гласова грађана жељних промена отићи ће Борису Тадићу, Чедомиру Јовановићу, Млађану Динкићу и другим политичарима које презиру и криве за суноврат државе и личног живота. Када дамо свој глас некој странки која нема шансу да пређе цензус, иако 100 одсто желимо да се определимо за промене, индиректно, примера ради, 40-45 одсто ефекта нашег гласа поклањамо актуелном режиму и њему братском ЛДП-у, и тако им помажемо да и даље разарају нашу државу и подривају идентитетске и друге темеље Српства.

ДА СЕ ВЛАСИ НЕ ДОСЕТЕ
Зато би три пута требало да размислимо пре него што пресечемо и пола практичне стране свог опозиционог опредељења (а то је наш глас) ирационално, а посредно бацимо у „кутију“ оних које кривимо за суноврат државе. Можемо да имамо безгранично много добре воље, али ако рационално не радимо у складу са њом, умирујемо само своју душу, али за државу и народ не радимо ништа добро. На то немамо право! Опет, знајући да је тако, жути режим на разне начине покушава да поштене, али – услед разумљиве (али не и у некултивисаном виду корисне) страсти да се у Србији муњевито нешто промени набоље – политички наивне грађане, наведе да подрже оне који, на овај или онај начин, делују у интересу ДС-а. У том светлу би требало сагледати и „прихватање“ Ђорђа Вукадиновића – главног уредника „Нове српске политичке мисли“ – да буде на републичким и покрајинским изборима носилац листе партије под чудним називом „Ниједан од понуђених одговора“. С тим што се ту ради и о већој превари него да су у питању фантомске странке које не могу да пређу цензус.
НОПО је регистрована као странка која заступа интересе влашке националне мањине. На основу тога за ту „мањинску“ партију, чију листу предводи Вукадиновић, како се тврди на њеном сајту, „важи природни изборни праг (0,4 одсто, а не пет одсто), што је око 16.000 гласова“. Тако би могло да се деси да гласовима незадовољних, патриотски настројених грађана, буду изабрани посланици који ће подржати формирање Владе чију осовину би представљали ДС и ЛДП. Уосталом, да у све описано, на неки начин,  режим није умешао прсте како би вештачки обезбедио потребну већину за формирање наредне Владе, зар би допустио да људи који и не крију да нису Власи, стоје иза лажне мањинске странке и њене изборне листе? Тешко је у тој трагикомедији не наслутити рукопис неких („српских“ или нашем режиму менторских) служби!

НСПМ РЕТРОСПЕКТИВА
Без обзира на некадашње везе са Сорошевом кликом – ко то још не зна, те у то не верује, нек погледа прве бројеве „Нове српске политичке мисли“, које је издавало (у то време екстремно проевроатлантистички настројено) „Време“, а финансирао „Фонд за отворено друштво“ – оним што је деловало као патриотски рад током већег дела првог миленијума 21. века, стекли су углед у очима државотворно настројених грађана Србије. Да ли су почетком 2002. године доживели неко чудотворно просветљење и запловили националним водама, и није битно. Важно је да је у сфери деловања НСПМ двојца (што год они који га чине интимно мислили) дошло до еволуције у добром правцу.
Нажалост, тамо где царују пуки интереси, идејна опредељења (чак и уз сва нормална, извесна тактичка одступања, која имају за циљ да се на реалан начин делује у прилог убеђења) немају трајност. Тада је све подређено рачуну лукративне природе, па из ове перспективе не би требало ни да нас чуди што су Вукадиновић и Антонић, убрзо пошто је ДСС пао са власти, похитали да већ у јануару 2009. године падну у наручје ДС-овог режима (његове измишљене „патриотске фракције“). Наравно, то су покушали да учине на прикривен начин, тако што су наставили да се начелно праве да су патриотски и критички оријентисани према режиму, како би били у позицији да лукаво бране оно што је њему посебно важно, односно појединце који су били и остали у њиховом „ресору“. Иначе, њихов други радикални заокрет (овај пут ка евроатлантисичком режиму) обзнањен је објављивањем Вукадиновићевог малициозног текста на рачун Војислава Коштунице и ДСС-а (којима су само који месец раније настојали да буду што ближи). Ритуално, то је учињено баш у недељнику „Време“ (бр. 942, од 22. јануара 2009. године), са којим је, у својој првој сорошевској фази, НСПМ био органски повезан.

ИНИЦИЈАТИВА ЗА СПАС ЖУТИХ
Сада је дошло време да Вукадиновић и Антонић плате то што су повратно прихваћени од стране жуто-сорошевске фамилије. Раније су могли да раде дискретно (изузев у појединим посебно важним периодима, као што је био онај у лето 2010, када је режим варао народ са резолуцијама упућеним ОУН, а разобличени Антонић побегао из „Печата“), али сада морају својски да засучу рукаве и да се до крајности срамоте. Чак и тако што ће Вукадиновић навући некакав небулозни (лажно-влашки) политички дрес и истрчати на изборно тркалиште, док ће му Антонић пружати логистику, и за рачун жутог двора посвећено пљувати по опозицији, по принципу: „Власт не ваља, али ови су гори“. НСПМ нема више посла са беневолентним ДСС-ом, већ са политичким ДС трговцима, који добро наплате сваку медијску, финансијску или било какву другу подршку, и ради тога се, изгледа, осигурају разним механизмима за одржавање „лојалности“ аналитичара познатих по неверству.
Вукадиновићева листа „Ниједан од понуђених одговора“  на изборима ће наступати на основу „Иницијативе за спас Србије НСПМ-а“, која представља национал-популистички списак лепих жеља, тј. садржи немало оно што се допада патриотској јавности и звучи ефектно, без трунке осврта на реалне могућности за реализацију наведеног. Но, у том баналном бусању у прса налази се привлачност Иницијативе за део грађана који – без узимања у обзир реалних ограничења, те свести да је боље учинити и корак напред него стајати у месту (или ићи уназад) док се пева песма о муњевитом трку у бољу будућност  – ирационално жели „идеалну“ Србију одмах. А мало грађана ће се сетити ко су и шта су Вукадиновић и Антонић, те ће патриотске бајке садржане у демагошкој Иницијативи ставити у контекст њихових ранијих речи и дела.
Нећу сада њима шире да се бавим, нити да посвећујем непотребну пажњу јефтино пропагандном штиву „Иницијативе за спас Србије НСПМ-а“, али ипак морам да се бар на нешто од тога осврнем, како би и они читаоци „Печата“ који још имају поштовање за Антонића и Вукадиновића, на конкретним примерима видели шта је истина. Пре тога, само бих се наглас упитао како је могуће да се, са српског становишта „патриотска“ иницијатива фол-влашке странке, уклопи са њеним основним циљевима, који између осталог предвиђају максималну децентрализацију Србије („Преношење великог дела надлежности на помесне управне јединице тако да све оно што може да се уради на нивоу власти који је најближи становништву буде и рађено на том нивоу“). Ех, од НОПО-а (НСПМ-а) до Динкићевог УРС-а (маскираног Г-17 Плус), мало је растојање. И то не само морално већ, то је све очитије, и идеолошко!

НАТО РАПСОДИЈА
Да пређемо на Иницијативу. У њеној тачки 2. захтева се „што хитније расписивање референдума о приступању ЕУ и НАТО-у (са забраном поновног расписивања у року од 10 година), уз обавезу свих државних институција да се стриктно придржавају и раде на примени тих одлука какве год оне биле“. Дивно. Једино, мало је необично што онда Вукадиновић и Антонић подржавају оне који, док нам се куну у то да се залажу за неутралност, противно вољи народа, Србију подмукло увлаче у НАТО! Како сведоче амерички дипломатски извори које је умешно обрадио Никола Врзић у својој књизи  „Викиликс – тајне београдских депеша“, Тадић је „у разговору са Американцима више пута снажно тврдио да је интеграција Србије у НАТО његов приоритет број један“. А Вук Јеремић је у седишту НАТО-а, 5. септембру 2007. године, изјавио да Србија жели пуноправно чланство у том савезу.
Без обзира на то што је сигурно добро знао какво је Тадићево лице без маске, ево каквим га је комплиментом неосновано почастио Слободан Антонић: „У неку руку, он и јесте настављач Коштуничине политике реалног патриотизма“. По Антонићу, Тадић  је то упркос чињеници да преко свог накупца Борка Стефановића продаје Косово. Наводно, то је, између осталог, и стога што Србију није увео у НАТО. А то се – да се присетимо онога што професор „превиђа“ – до сада није десило, не захваљујући Тадићевом опредељењу, већ жестоком отпору српске патриотске јавности. Вукадиновић је отишао и неколико корака даље. Покушавајући да нађе оправдање за њихове неуспехе у вези са „одбраном“ Косова и Метохије (што су заправо само симулирали да чине, док са њим заправо тргују), изрекао је о Јеремићу, а и Тадићу речи које ће ући у антологију српске удворичке прозе: „Историја и будућа поколења су, разуме се, склони да победницима много тога прогледају кроз прсте. Али се, с разлогом, увек нађе симпатија и за оне часне губитнике, који су у неповољним околностима дали све од себе и у поразу, својим отпором и својим страдањем, осветлали образ и осветлили пут“.

РЕАЛНА АЛТЕРНАТИВА РЕЖИМУ
Вукадиновић, па и Антонић, када је то режиму било потребно, покушавали су да нас убеде да Тадић и Јеремић „херојски“ страдају због нас, а не ми због њихових (не)дела! Сада примењују другу стратегију, те нам се представљају као „истинска опозиција“ и „слободномислећи интелектуалци“, који Србији „желе добро“, и из тог разлога критикују не само власт већ и опозицију. Истина је нешто друго: и даље, само овај пут на други начин, наводе воду на жуту воденицу. Све то је лако увидети ако се политичка кретања прате пажљиво. Ипак, наћи ће се довољно добронамерних људи који ће, у епохи опште трке и збрке, те медијског хипнотисања, олако поверовати њиховим лепим, али неистинитим речима од којих је саткана НСПМ-ова изборна иницијатива, и тако гласати за листу „Ниједан од понуђених одговора“. Или ће насести на друге режимске преваре које промовишу Антонић, Вукадиновић или неко трећи.
У очима дела тзв. медијалних бирача, који нису много упућени у политичка кретања, Вукадиновић и Антонић и даље фигурирају као „чврсте“ и „неискварене патриоте“. Томе погодује инерција и за њих тотална отвореност електронских и других медија под контролом режима (на којима се, док беже од суштински важних тема, „свађају“ са представницима „Анти-Србије“, који на други начин такође раде за режим). Зато су ти уредници НСПМ-а (пардон, да се послужим опаском Предрага Николића, ускоро можда НВПМ-а: Нове влашке политичке мисли) опасни у ширем контексту. Ипак, сами по себи нису нарочито битни. Они су тек штеточински делић мозаика изборне обмане коју спрема режим. Али, наводим их као добар пример који би требало да укаже на реалну опасност од извртања народне воље. Но, све о чему смо говорили има и добру страну.
Очајнички потези које властодршци повлаче, говоре у каквом су стању. Трули су и није нам потребан велики напор да их се решимо. Довољно је само да не дозволимо да нам огаде демократски процес (што покушавају) и да масовно изађемо на изборе, те гласамо за националне опозиционе странке које су реална алтернатива режиму. Онда ће он, све заједно са НАТО квазилевичарима, НСПМ прелетачима и њима сличнима, отићи у мрачне поноре прошлости. И неће више од Србије правити земљу апсурда,  у којој се друштвено-политички живот уистину одвија у духу стрипа „Алан Форд“! Сетите се смејурије са („мањинском“) странком НОПО, којом смо се сада бавили, кад год помислите да претерујем!

10 коментара

  1. Gosn. Anđelkoviću, potpuno se slažem sa ovim člankom i Vašom analizom pomenutog dvojca. Međutim, postavlja se pitanje, hoće li dvojac SNS i DSS, kada preuzme vlast posle Đurđevdana, da se obračuna sa “žutom groznicom” ili neće? Ovo je pitanje svih pitanja!! Jer ako neće, moj glas je bačen u kloaku! Osnovano sumnjam da će to da se desi… Razumete šta sam hteo da kažem? Da se ne igramo “verbalnih igara”, moj narod insistira na tome da se “žuti korov” poseče, tj. da se pohapsi da ne pobegne da im se uzme sve što su napljačkali u ovih zadnjih 12 godina. Ono što im je CIA davala, kao i Soroš pre nego što su se dočepali vlasti neka im ostane, ali sve ostalo mora da se oduzme! Da li je to po zakonu ili da li će to biti po zakonu, ne zanima nas jer mi opljačkani i poniženi hoćemo pravdu i ne zanima nas da li je ona po zakonu! Onaj ko mi tvrdi da to ne može da uradi, jer nije po zakonu ili je civilizacijski nazadno… neće dobiti moj glas, ni sada ni ikada više! Svako ko mi govori da neće biti revanšizma, nema moj glas jer ja tvrdim da će on biti isti kao oni i zato insistira na održavanju sistema korupcije i “pljačke po zakonu”. To je jedina istina, na kojoj insistira svaki običan smrtnik u ovoj zemlji, samo je pitanje, da li ima dovoljno obraza da to javno prizna. Atmosfera u ovoj zemlji je apokaliptična i to se vidi na svakom koraku i ne treba veliki napor da se “ovi” sa svim svojim satelitima i alotropskim modifikacijama oteraju glasačkim listićima… Ali šta dalje? Na isti način? Neće moći…

  2. Mislim da mnogi znaju ko je Antolic i Vukadinovic no nije zgorega obavestiti one koji to neznaju. Ovo sto je ucinio Vukadinovic to je cirkus, covek koji zeli da bude prihvacen od masa, da cita njegove clanke ne moze da se bavi cirkusom. Dok sam ja bio ono sto sam bio i dog je bog po zemlji hodao ovakovi kao Vukadinovic su bili u misjim rupama jer tu su bili najsigurniji.

  3. гаврило

    да нисте браћо Срби мало прећерали?

    • Nisam ti ja nikakav brat, jer ti si priznao državu kosovo, a takvi meni, poštenom Srbinu, ne mogu da budu braća. Ja sam Srbin i kad je to opasno po život, a takvi kao što ste vi, čas su Srbi čas crnogorci, u zavisnosti od toga da li im se to materijalno isplati. I zato, molim te, poštedi me tvojih “prećerivanja”, nemam nikakvih razumevanja prema takvima…

  4. Сваком ко има имало памети јасно је да они који за “жуте” власти нон стоп висе на ТВ-има и свима соле памет као “експерти” за све и свашта да се иза њих крије новац, а аутор децидно каже и чији. А онај ко даје новац даје и памет тим експертима,који су љигавије слуге од оних који то јавно проповједају.

  5. Одличан текст Дражо! Једино вам замерам што нисте поменли да су и радикали на челу са Шешељем за ове изборе у служби Бориса Тадића и ДС.
    Шешељ фанатично напада Николића док ублажава критике на рачун Тадића. И на последњем суђењу он је изјавио да су напредњаци већа опасност од Тадићевог режима што је чиста глупост. Тадић и Ђилас му финасирају билборде и плакате за узврат. ДС им даје велики простор у медијима иако немају кампању јер се у њој појављују само Красић, Радета и Шаровић, и на кашичицу Мартиновић. Изгледа да је друге срамота да изађу у јавност.
    Очигледно је да Шешељ жели по сваку цену да се освети Николићу и спречи његов долазак на власт јер га боли то што српски народ више цени “простог” Тому од њега “најпаметнијег” човека у Хагу а и шире.
    Највећа је срамота што некад патриотска СРС сарађује сада са Тадићем који је издао Косово, изручио Младића и Караџића, донео Декларацију о Сребреници, организовао параде хомића, усвојио Статут Војводине итд.

  6. nema potrebe da trosim reci da bih opisao koliko ovo nema veze sa istinom, ovde je sve lepo objasnjeno, pa ko voli nek izvoli. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/djordje-i-nspm-u-medijskom-klincu.html

  7. Хвала господину Андђелковићу на анализи Вукадиновића и Антонића али мислим да је овде изостала једна много важнија анализа Николића и Вучића, јер постоји велика опасност да се њиховим доласком на власт настави агонија Србије.Позивом Ђулијанија да их подржи у предизборној кампањи они снажно потврђују овакве сумње.

  8. Морам признати да чланке господина Анђелковића не читам, почнем па врло брзо изгубим нит и интересовање,за разлику од чланака које пишу Вукадиновић и Антонић које прочитам у једном даху. А овај чланак сам прочитала цео само зато што је био (у штампаном издању) украшен сликама мојих омиљених аналитичара.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *