СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: СРБИЈА У ИНСТИТУЦИОНАЛНОЈ КРИЗИ ИЛИ КО ЈЕ ТАДИЋА НАГОВОРИО НА ПРЕДСЕДНИЧКЕ ИЗБОРЕ

Није нормално да председник жртвује државу за опстанак чак не ни своје странке, већ групе људи којима треба имунитет од судских истрага

Поред све муке и дугогодишње кризе Србија се неочекивано и у основи непотребно нашла и у институционалној кризи. Оставка председника Републике у време када је Скупштина практично распуштена због расписаних избора довела је Србију у стање безвлашћа, стање у којем ни један највиши орган власти на функционише у пуном капацитету. Таква бахатост и неодговорност политичке елите ретко су виђене у новијој политичкој историји.

Према правној и политичкој пракси система парламентарних демократија, каква је, барем према Уставу, и Србија, даном расписивања нових парламентарних избора скупштина се распушта. Значи и Скупштина Србије је 13. марта распуштена. Њен сазив је већ прошли и она до наредних избора и функционише само у случају кризне хитне ситуације да „гаси ватру”, али нема више капацитет парламента. У том смислу је у случају Србије и председница Скупштине Славица Ђукић Дејановић у техничкој функцији, на неки начин вршилац дужности (в. д.). По истом принципу, расписивањем избора и распуштањем Скупштине престао је и мандат њеном извршном органу Влади Србије, која је сада само у некој форми техничке владе. То су основна правила система парламентарне демократије и све је то у предизборној фази уобичајен процес, па је зато мандат председника државе – председника Србије – различит од скупштинског. Траје пет година како би се у време избора или неке кризе Скупштине обезбедио континуитет ауторитета власти и државне инфраструктуре. Председник Србије Борис Тадић је, међутим, одлучио да поднесе оставку и тако формално, али и суштински без стварне потребе – обезглавио је државни врх Србије.

Према Уставу, функцију председника Србије, када је у оставци или га нема, обавља, врши, председник Скупштине. Председник Скупштине постаје вршилац дужности (в.д.) шефа државе. У овом случају то је председница, тачније, в.д. председника параламента Славица Ђукић Дејановић. Србија је тако доспела у ситуација да је в.д. председника Скупштине и в.д. шефа државе. Србија је у в.д. стању. Још ће компликованије да буде после 6. маја, кад буду изабрани нови посланици Скупштине а вероватно ће за председника Републике бити други круг за две недеље. Потпуни хаос. Нема потребе за таквим хаосом и вакуумом у управљању државом, од чега зависе животи милиона људи.

То је невероватно бизарна ситуација, којој је веома тешко наћи било какав сличан пример у политичкој историји, без обзира што је Ђукић-Дејановић одлучно изјавила да је „спремна да преузме одговорност”. Живот је, као што се зна, препун изненађења што је, наравно, и сама в.д искусила на сопственом прмеру. Била је једна од последњих верних особа покојног Слободана Милошевића и међу ретким оданим сведоцима његових последњих тренутака на слободи у вили на Дедињу. Сада је у амбијенту оних који су ухапсили Милошевића доспела до в.д. шефа државе. Тај коперникански преокрет дугује истакнутом месту у „клубу обожавалаца” новог лидера Србије. Иронија живота, што би рекао песник пред фајронт.

ПРИТИСАК КЉУЧНИХ ИЗ ДС Борис Тадић је, без сумње, одрастао човек и у основи лично са добрим намерама, па се зато намеће питање зашто се упустио у овакав ризичан и за Србију као државу непотребан потез оставке кад јој време није. Већ дуго се додуше спекулисало у медијима који су под контролом Тадићевих најближих сарадника и оних који су му формално блиски, али о чијим стварним намерама би он требало да добро размисли да ће заједно са парламентарним бити и председнички избори. У Србији је, наравно, све могуће, али се ипак чинило да је то само спекулација. Онда су лансиране приче да ће само он, ОН, о томе одлучити, ваљда у усамљеним ноћним сатима, ОН ће одлучити о судбини државних институција. Изгледа, међутим, да сам Тадић није био склон идеји оставке али је, како сведоче познаваоци београдских прилика, био под изузетно јаким притиском кључних људи из Демократске странке да поднесе оставку и тако отвори и председничке изборе. У Демократској странци је, како изгледа, процењено да та партија има мало шанси не само за опстанак на власти него и за озбиљнији број посланика на наредним изборима, па се посегло за последњим шта Демократе још имају – а то је, верује се, сам Борис Тадић.

Тадић би тако пуним учешћем у председничкој кампањи требало у ствари да се бори за Демократску странку. Он је, показало се, као председник Србије жртвовао Србију да би покушао да спаси своју странку, да покуша да је одржи на власти без обзира која би то цена могла да буде. Тако нешто се додуше могли и очекивати јер је сада већ бивши председник Тадић од почетка председничког мандата директно кршио закон тиме што је остао и председник Демократске странке. Према Закону о председнику Републике, он не може да има било какву другу јавну функцију. Када је већ тако, онда је и на неки начин нормално да Тадић има обавезу да штити странку на чијем је челу, као што је и право Демократске странке да прави сопствену изборну стратегију. Није, међутим, нормално да председник Србије, који је председник свих грађана, жртвује државу, оставља је у правном и политичком вакууму, зарад опстанка чак не саме странке него групе људи којима је победа на изборима пре свега начин стицања имунитета од судских истрага а не пука власт, јавна дужност. Мандат председника јесте добијен на изборима на његово име, али није приватно власништво.

То би можда могла бити и издаја грађана Србије, а сасвим је сигурно увреда. Још су увредљивија објашњења Тадићевог потеза. Прво је саопштено како је председник Тадић одлучио да „скрати“ свој мандат. А у ствари он је поднео оставку јер у Уставу и Закону постоји само категорија разрешења и оставке, нема „скраћења мандата”, посебно не по личној жељи председника. Дакле, Тадић је поднео оставку. Оставка се обично подноси када се не успе у неком послу, па се њоме отвара простор за друге људе или ако неко на неком месту једноставно због неких околности није у стању да проведе своје планове. Уз то, по дефиницији, оставка је драматичан чин, драматична ситуација.

ЧВРСТЕ ГАРАНЦИЈЕ Уобичајено је такође да се човек који је поднео оставку поново не кандидује на то исто место. Тадић је, како изгледа, поднео оставку како би се поново кандидовао. У оставци, коју медији упорно зову „одлука о скраћењу мандата”, Тадић каже да се руководио „највишим интересима земље и жељом да, у тренутку када је Србија освојила статус кандидата за чланство у Европској унији, треба да заокружи политички циклус тако што ће институције у нашој земљи добити нови мандат од грађана и како би брзо, ефикасно и без губљења времена могле да уђу у наставак реформи, борбу против економске кризе и за просперитет наших грађана”. Када се не би знали шири контекст и прави разлози, онда би се могло закључити да Тадић у овом делу оставке признаје да он није у стању да поведе земљу напред и да то препушта институцијама са новим мандатом грађана. Одаје утисак лицемерства.

На очекивану оставку председника Србије прво је реаговало Косово. Команда међународних снага КФОР је обавестила Србе на северу Косова да има наређење НАТО да затвори све алтернативне путеве. И то, каже КФОР, у договору са Жандармеријом Србије. У преводу – у договору са Србијом. Да ли је то последњи договор Тадића у својству председника? Мирише на издају косовских Срба, али Тадић више није председник, па тако ни одговоран за све што ће се догађати. А, да буде још горе и тужније, лист „Блиц” је објавио да ће Тадић поднети оставку тек уколико „добије чврсте међународне гаранције да на Косову неће бити сукоба и нових напада на Србе”.

Поднео је оставку, па би се могло претпоставити да је добио те гаранције. Али у дану оставке у Приштини су каменована два аутомобила Владе Србије са њеном делегацијом унутра, а медији су известили и о још два инцидента на другим местима. Такве су гаранције, ако их је уопште и било. На то је Тадић изјавио да су „последњи инциденти на Косову најочигледнији разлог због чега је тако дуго вагао одлуку о председничким изборима”. Нешто није јасно са логиком, са разумом. Ако се наставе напади на Србе на Косову, сада ће их ваљда бранити Славица Ђукић Дејановић јер она је „спремна”, као што је бранила и Милошевића у његовим последњим данима на слободи.

Видећемо шта ће од свих тих манипулација, неистина и чак лажи на крају да буде. У политици, како се каже, и седам дана је дуг период. Али, шта год да буде, та авантура не слути на добро, чак, на жалост, слути на велико зло.

Извор: Нови Стандард