SINIŠA LJEPOJEVIĆ: SRBIJA U INSTITUCIONALNOJ KRIZI ILI KO JE TADIĆA NAGOVORIO NA PREDSEDNIČKE IZBORE

Nije normalno da predsednik žrtvuje državu za opstanak čak ne ni svoje stranke, već grupe ljudi kojima treba imunitet od sudskih istraga

Pored sve muke i dugogodišnje krize Srbija se neočekivano i u osnovi nepotrebno našla i u institucionalnoj krizi. Ostavka predsednika Republike u vreme kada je Skupština praktično raspuštena zbog raspisanih izbora dovela je Srbiju u stanje bezvlašća, stanje u kojem ni jedan najviši organ vlasti na funkcioniše u punom kapacitetu. Takva bahatost i neodgovornost političke elite retko su viđene u novijoj političkoj istoriji.

Prema pravnoj i političkoj praksi sistema parlamentarnih demokratija, kakva je, barem prema Ustavu, i Srbija, danom raspisivanja novih parlamentarnih izbora skupština se raspušta. Znači i Skupština Srbije je 13. marta raspuštena. Njen saziv je već prošli i ona do narednih izbora i funkcioniše samo u slučaju krizne hitne situacije da „gasi vatru”, ali nema više kapacitet parlamenta. U tom smislu je u slučaju Srbije i predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović u tehničkoj funkciji, na neki način vršilac dužnosti (v. d.). Po istom principu, raspisivanjem izbora i raspuštanjem Skupštine prestao je i mandat njenom izvršnom organu Vladi Srbije, koja je sada samo u nekoj formi tehničke vlade. To su osnovna pravila sistema parlamentarne demokratije i sve je to u predizbornoj fazi uobičajen proces, pa je zato mandat predsednika države – predsednika Srbije – različit od skupštinskog. Traje pet godina kako bi se u vreme izbora ili neke krize Skupštine obezbedio kontinuitet autoriteta vlasti i državne infrastrukture. Predsednik Srbije Boris Tadić je, međutim, odlučio da podnese ostavku i tako formalno, ali i suštinski bez stvarne potrebe – obezglavio je državni vrh Srbije.

Prema Ustavu, funkciju predsednika Srbije, kada je u ostavci ili ga nema, obavlja, vrši, predsednik Skupštine. Predsednik Skupštine postaje vršilac dužnosti (v.d.) šefa države. U ovom slučaju to je predsednica, tačnije, v.d. predsednika paralamenta Slavica Đukić Dejanović. Srbija je tako dospela u situacija da je v.d. predsednika Skupštine i v.d. šefa države. Srbija je u v.d. stanju. Još će komplikovanije da bude posle 6. maja, kad budu izabrani novi poslanici Skupštine a verovatno će za predsednika Republike biti drugi krug za dve nedelje. Potpuni haos. Nema potrebe za takvim haosom i vakuumom u upravljanju državom, od čega zavise životi miliona ljudi.

To je neverovatno bizarna situacija, kojoj je veoma teško naći bilo kakav sličan primer u političkoj istoriji, bez obzira što je Đukić-Dejanović odlučno izjavila da je „spremna da preuzme odgovornost”. Život je, kao što se zna, prepun iznenađenja što je, naravno, i sama v.d iskusila na sopstvenom prmeru. Bila je jedna od poslednjih vernih osoba pokojnog Slobodana Miloševića i među retkim odanim svedocima njegovih poslednjih trenutaka na slobodi u vili na Dedinju. Sada je u ambijentu onih koji su uhapsili Miloševića dospela do v.d. šefa države. Taj kopernikanski preokret duguje istaknutom mestu u „klubu obožavalaca” novog lidera Srbije. Ironija života, što bi rekao pesnik pred fajront.

PRITISAK KLJUČNIH IZ DS Boris Tadić je, bez sumnje, odrastao čovek i u osnovi lično sa dobrim namerama, pa se zato nameće pitanje zašto se upustio u ovakav rizičan i za Srbiju kao državu nepotreban potez ostavke kad joj vreme nije. Već dugo se doduše spekulisalo u medijima koji su pod kontrolom Tadićevih najbližih saradnika i onih koji su mu formalno bliski, ali o čijim stvarnim namerama bi on trebalo da dobro razmisli da će zajedno sa parlamentarnim biti i predsednički izbori. U Srbiji je, naravno, sve moguće, ali se ipak činilo da je to samo spekulacija. Onda su lansirane priče da će samo on, ON, o tome odlučiti, valjda u usamljenim noćnim satima, ON će odlučiti o sudbini državnih institucija. Izgleda, međutim, da sam Tadić nije bio sklon ideji ostavke ali je, kako svedoče poznavaoci beogradskih prilika, bio pod izuzetno jakim pritiskom ključnih ljudi iz Demokratske stranke da podnese ostavku i tako otvori i predsedničke izbore. U Demokratskoj stranci je, kako izgleda, procenjeno da ta partija ima malo šansi ne samo za opstanak na vlasti nego i za ozbiljniji broj poslanika na narednim izborima, pa se poseglo za poslednjim šta Demokrate još imaju – a to je, veruje se, sam Boris Tadić.

Tadić bi tako punim učešćem u predsedničkoj kampanji trebalo u stvari da se bori za Demokratsku stranku. On je, pokazalo se, kao predsednik Srbije žrtvovao Srbiju da bi pokušao da spasi svoju stranku, da pokuša da je održi na vlasti bez obzira koja bi to cena mogla da bude. Tako nešto se doduše mogli i očekivati jer je sada već bivši predsednik Tadić od početka predsedničkog mandata direktno kršio zakon time što je ostao i predsednik Demokratske stranke. Prema Zakonu o predsedniku Republike, on ne može da ima bilo kakvu drugu javnu funkciju. Kada je već tako, onda je i na neki način normalno da Tadić ima obavezu da štiti stranku na čijem je čelu, kao što je i pravo Demokratske stranke da pravi sopstvenu izbornu strategiju. Nije, međutim, normalno da predsednik Srbije, koji je predsednik svih građana, žrtvuje državu, ostavlja je u pravnom i političkom vakuumu, zarad opstanka čak ne same stranke nego grupe ljudi kojima je pobeda na izborima pre svega način sticanja imuniteta od sudskih istraga a ne puka vlast, javna dužnost. Mandat predsednika jeste dobijen na izborima na njegovo ime, ali nije privatno vlasništvo.

To bi možda mogla biti i izdaja građana Srbije, a sasvim je sigurno uvreda. Još su uvredljivija objašnjenja Tadićevog poteza. Prvo je saopšteno kako je predsednik Tadić odlučio da „skrati“ svoj mandat. A u stvari on je podneo ostavku jer u Ustavu i Zakonu postoji samo kategorija razrešenja i ostavke, nema „skraćenja mandata”, posebno ne po ličnoj želji predsednika. Dakle, Tadić je podneo ostavku. Ostavka se obično podnosi kada se ne uspe u nekom poslu, pa se njome otvara prostor za druge ljude ili ako neko na nekom mestu jednostavno zbog nekih okolnosti nije u stanju da provede svoje planove. Uz to, po definiciji, ostavka je dramatičan čin, dramatična situacija.

ČVRSTE GARANCIJE Uobičajeno je takođe da se čovek koji je podneo ostavku ponovo ne kandiduje na to isto mesto. Tadić je, kako izgleda, podneo ostavku kako bi se ponovo kandidovao. U ostavci, koju mediji uporno zovu „odluka o skraćenju mandata”, Tadić kaže da se rukovodio „najvišim interesima zemlje i željom da, u trenutku kada je Srbija osvojila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, treba da zaokruži politički ciklus tako što će institucije u našoj zemlji dobiti novi mandat od građana i kako bi brzo, efikasno i bez gubljenja vremena mogle da uđu u nastavak reformi, borbu protiv ekonomske krize i za prosperitet naših građana”. Kada se ne bi znali širi kontekst i pravi razlozi, onda bi se moglo zaključiti da Tadić u ovom delu ostavke priznaje da on nije u stanju da povede zemlju napred i da to prepušta institucijama sa novim mandatom građana. Odaje utisak licemerstva.

Na očekivanu ostavku predsednika Srbije prvo je reagovalo Kosovo. Komanda međunarodnih snaga KFOR je obavestila Srbe na severu Kosova da ima naređenje NATO da zatvori sve alternativne puteve. I to, kaže KFOR, u dogovoru sa Žandarmerijom Srbije. U prevodu – u dogovoru sa Srbijom. Da li je to poslednji dogovor Tadića u svojstvu predsednika? Miriše na izdaju kosovskih Srba, ali Tadić više nije predsednik, pa tako ni odgovoran za sve što će se događati. A, da bude još gore i tužnije, list „Blic” je objavio da će Tadić podneti ostavku tek ukoliko „dobije čvrste međunarodne garancije da na Kosovu neće biti sukoba i novih napada na Srbe”.

Podneo je ostavku, pa bi se moglo pretpostaviti da je dobio te garancije. Ali u danu ostavke u Prištini su kamenovana dva automobila Vlade Srbije sa njenom delegacijom unutra, a mediji su izvestili i o još dva incidenta na drugim mestima. Takve su garancije, ako ih je uopšte i bilo. Na to je Tadić izjavio da su „poslednji incidenti na Kosovu najočigledniji razlog zbog čega je tako dugo vagao odluku o predsedničkim izborima”. Nešto nije jasno sa logikom, sa razumom. Ako se nastave napadi na Srbe na Kosovu, sada će ih valjda braniti Slavica Đukić Dejanović jer ona je „spremna”, kao što je branila i Miloševića u njegovim poslednjim danima na slobodi.

Videćemo šta će od svih tih manipulacija, neistina i čak laži na kraju da bude. U politici, kako se kaže, i sedam dana je dug period. Ali, šta god da bude, ta avantura ne sluti na dobro, čak, na žalost, sluti na veliko zlo.

Izvor: Novi Standard