Остварења којима није потребна текстуална протетика

Пише Дејан Ђорић

Изложба сликарке и илустраторке Џоје Ратковић-Гавела у Малој галерији београдског Дома Војске Србије

Садашњу ликовну сцену одређују криза вредности, губитак форме и садржаја, бесмисао и безверје. У уметности преовлађују интелектуалци, филозофи, теоретичари и слободни кустоси, па су се многи ствараоци повукли у илегалу, не желећи да подносе терор мешетара иза којих стоје државне структуре, администрација, приватни и јавни фондови. У оптицају су идеје о смрти слике, превласти визуелног над ликовним, нових медија над старим, дискурса над делом. Некад поносни и часни уметници данас су принуђени да се стиде или зазиру од тога што раде пред најездом разних инсталатера, перформера, видео, графити и тату артиста, лажних авангардиста чији је једини мотив зарада. Визуелни коров потпомогнут је одозго, узгаја га држава, а у уметничкој башти све је мање цветова.
Међу уметницима који се не слажу са данашњим стањем на културној сцени, који се опиру и стварају другачије, налази се илустраторка и сликарка Џоја Ратковић-Гавела. Недавно јој је приређена ретроспективна изложба илустрација у београдском „Музеју примењене уметности“, и тим поводом објављен добро обликован и одштампан каталог који има одлике монографије. У Малој галерији београдског Дома Војске Србије до 12. маја публика може видети њене слике, уз напомену да је уметница одабрала установу која по многим мишљењима има најозбиљнији ликовни програм у граду. Велико је питање да ли њена или било чија остварења могу нешто постићи и покренути у времену свеопштег безнађа, али је поуздано да у поплави естетски ружног и шокантног својом невиношћу позивају публику у Галерију. Очигледно је да уметница слика полетно, с вером у уметност, без било какве задње мисли или намере да подилази саветницима за доделу средстава у Министарству културе. Требало би рећи да је већ сама честитост тог типа несвакидашња.
Ликовни свет ове сликарке израста из класично схваћеног сликарског заната, који се све мање може научити на нашим факултетима. Она полази од реализма, поетског реализма и фигурације, никад не изневеравајући нововековне штафелајне основе сликарства. У том смислу негује стару тематику пејзажа, приморске мотиве са маслињацима и живописним медитеранским биљним светом у који често уводи анималистику. За њу је карактеристично да не припада ниједној од две строго подељене групације на нашој сцени, реалисте и фантасте, већ користи предности обе фигуралне школе. Њен се реализам по правилу преображава у симболизам, у измаштано сликарство са умереном наративношћу, којим доминирају митске фигуре, митологија детињства са страховима и дивљењима, анђели и животиње схваћене на виши, божански начин. Било да се бави темом балета, од које после сјајне обраде Едгара Дегаа многи зазиру, или да слика беле коње, отмицу Европе, портрете, дечје портрете, пејзаже и сеоске животиње, сликарка мекоћом и суптилношћу поетизује традиционално схваћен реализам.
Џоја Ратковић-Гавела, петнаест година илустратор у Телевизији „Београд“, од 1991. до 2007. године на релацији Београд-Беч као сарадник познатих европских новина, часописа и издавачких кућа, ауторка ликовних прилога у седамдесет књига за децу и омладину,  које обухватају и лектиру, сарадница „Битефа“, „Атељеа 212“ и „Дадова“, представила се и као успешна сликарка. Њене су илустрације увек цртачки ванредно решене, међутим сликарство је пре свега духовни терен, на којем се напушта примењена уметност, стварање са одређеном практичном наменом и улази у другачије, више, обухватније и теже ликовне проблеме, који су тиме захтевнији што су се на том пољу огледали многи величанствени ствараоци. Она је без имало утицаја свог цртачко-илустраторског рада успела да формира зрело сликарство које позива на чисте радости гледања и уживања у ликовним делима ради њих самих, остварења којима није потребан посредник, нити мисаоно-текстуална протетика.