Од њујоршких поука до националног лобирања

Пише Драгомир Анђелковић

Успешна борба за бољи привредни и генерално друштвени амбијент Београда и целе Србије, и те како је повезана са залагањем за заштиту виталних националних интереса. Да су то две стране исте медаље, требало би да нас подсети и дело Рудолфа Ђулијанија

 

Бивши градоначелник Њујорка, са репутацијом најуспешнијег и најпопуларнијег вршиоца те дужности у новијој историји, посетио је Београд. Руди Ђулијани је у српску престоницу дошао како би се упознао са њеним инвестиционо-развојним потенцијалима (нпр. напредњачким пројектом „Београд на води“, који је оценио крајње позитивно), односно да би са Александром Вучићем, кандидатом СНС-а за градоначелника Београда, поделио своја богата искуства у вези са системским уређењем и успешним вођењем великог града. Не би требало ни рећи да се ту ради о отвореној намери да се пружи подршка офанзивном предизборном наступу највеће српске опозиционе странке, са циљем да ДС буде тотално поражен у Београду (који је дуго важио као његово упориште). Но, то је тек врх леденог брега. Ђулијанијева посета је још важнија због нечег другог. Она указује на спољне потенцијале које у национално интересу може да искористи српска држава када после избора буде ослобођена жутих стега.

РУПЕ У НЕПРИЈАТЕЉСТВУ
Долазак некадашњег градоначелника Њујорка и човека који је и даље утицајан у америчким републиканским, али и генерално пословним круговима, сведочи о томе да очекивана промена власти у Србији, како на републичком, тако и градском нивоу, не да се неће негативно одразити на стране улагаче већ је за њих и пожељна. Њима је од пресудног значаја могућност да оплоде свој новац, а то онемогућава метастаза корупције и лоповлука, до које је Србију и Београд довео постојећи режим, ма колико се он клео у лојалност Западу. Можда је албанским лобистима у Америци, и политичарима који са њима раде, пре свега важно оно што је наш режим урадио на плану развоја косовске квазидржаве, са намером да тако плати подршку коју је добио да завлада остатком Србије, односно да уплати аванс за даљу могућност да експлоатише нашу земљу. Што се тиче другим америчких политичара и бизнисмена, под условом да нађемо начина да их заинтересујемо за нас, речено није од приоритетног значаја.
Далеко је да се и ту ради о могућности да дође до потпуног дисконтинуитета у америчкој политици према нама, али свакако постоји реална шанса да издејствујемо бар неке, по нас позитивне промене. Допадало се то нама или не, без обзира на све глобалне трансформације у смеру слабљења моћи САД-а, та сила ће у догледно време остати доминантан фактор у нашем региону, а ниједна друга моћна држава за сада не показује спремност да јој, на начин који би нама брзо донео корист, на Балкану баци рукавицу изазова. Отуда, морамо да тражимо „рупу“ у америчком непријатељству, те тако купујемо време и настојимо да бар ублажимо притисак којем смо изложени, односно да заштитимо макар тренутни минимум националних интереса (нпр. контролу тамошњих Срба над севером Косова и државно-институционалне везе тог и још неких делова КиМ, где је то још могуће, са остатком Србије).

[restrictedarea]

РАЗБИЈАЊЕ ПРОБЛЕМА
Извесну асистенцију у свему томе, ако после избора код нас буде националне мудрости и добре воље које садашњи режим очито нема, на основу већ успостављених стратешких веза са СНС-ом, могао би да нам пружи и Ђулијани. А његово „градско“ искуство о којем смо већ говорили, стварно може да буде од велике користи у контексту системског консолидовања девастираног Београда. Ђулијани је на делу, док је од 1994. до 2001. године водио Њујорк, показао своју способност за бескомпромисну борбу против корупције, лоповлука, административне неефикасности, и упоредо са тим демонстрирао како са локалног нивоа, бар у неким аспектима, може умешно да се подржава и „велика државна политика“ (а да напоменем и то да није имао никакву иоле битну улогу у вези са НАТО агресијом на Србију 1999, као што сада злонамерно протура Драган Ђилас, са којим Рудолф није желео да се сретне док је био у нашем главном граду).
Наравно, Ђулијани је повремено подупирао државну политику САД-а о којој не мислимо добро, уз став уобичајен у Америци, а који када бар упола и ми прихватимо, можемо да рачунамо да ћемо постати успешнија нација. Њега најбоље одражавају речи једног америчког војсковође са почетка 19. века: „Није битно да ли је наша земља у праву; у критичном моменту дужни смо да се боримо за њу.“ Жалосно је, али је тако, сада је немали број Срба оболео од националног мазохизма, па не подржава своју државу ни када је 100 посто у праву. Уверен сам да ће се то макар донекле променити када будемо имали власт, која неће бити као ДС-ова органски повезана са „Анти-Србијом“, те која ће имати колико-толико слуха за идентитетско-културну политику и обнову патриотске свести. Но, да се вратимо „малим“ њујоршким и потенцијално београдским темама.
После два Ђулијанијева мандата, Њујорк је постао не само осетно боље место за живот у урбанистичком смислу, већ је и драстично унапређен његов друштвени амбијент. У духу „теорије разбијеног прозора“, Ђулијани је повео свеобухватну акцију против криминала на свим нивоима, при чему није избегавао сукоб ни са његовим највишим носиоцима, али није запостављао ни „ситне“ насилнике, којима је пре њега, због погрешног уверења да су небитни, често гледано кроз прсте (а због којих су мирни грађани живели у већем страху него од мафије). Методе које је примењивао показале су се толико успешним да су убрзо у целини или делимично прихваћене од стране низа америчких и европских градова (укључујући и неке руске).

РЕНЕСАНСА БЕЗБЕДНОСТИ
У Ђулијаново доба толеранција преступности била је скоро нулта, а безбедност грађана као у неким „старим добрим временима“. Но, да би градске власти имале кредибилитет да поступају строго, градоначелник је ригорозно завео ред у сфери управних структура, и то не само на пољу сузбијања разних злоупотреба већ и јаловог бирократског поступања. Знатно је смањио прекомерно набујалу администрацију, док је битно повећао њену ефикасност. О резултатима Ђулијанијевог рада упечатљиво говори и то што је током његове управе ниво криминала у Њујорку умањен за невероватних 63 процената, док је број убистава пао за чак око 65 одсто, при чему је преполовљен број случајева у којима су снаге реда употребиле ватрено оружје. То на први поглед делује парадоксално, међутим није. Боље увежбана, дисциплинована и вођена полиција, која уз то превентивно делује, може много тога да постигне без крајњих видова репресије.
Све речено, као и још много тога у социјално-економској области, те изванредна организованост и делотворност током и после дешавања 11. септембра 2001. године, резултирало је огромном популарношћу некадашњег америчког политичара, а садашњег бизнисмена, о коме говоримо. Колика је она показало је опсежно истраживање јавног мњења спроведено 13-14. септембра 2011. године, према којем би Ђулијани победио Обаму да су тада одржани председнички избори, а њих двојца били противкандидати. За сада Ђулијани није обзнанио да намерава да се кандидује за лидера САД-а, али никада се не зна. Па би и стога требало да се потрудимо да му останемо у најбољем сећању. Опет, и то би требало да имамо у виду, многи финансијери шиптарског пројекта стварања косовске крими-државе са њим су имали, по себе  непријатна посла!

БАЛКАНСКА ВЕЗА
Још 1984. године, у својству државног тужиоца Њујорка, Ђулијани је у оквиру акције „Балканска веза“ снажно ударио по интересима албанске мафије. Између осталог и због тога, умало да је био убијен од стране плаћеног убице, али је на крају тријумфовао упркос очекивањима скептика. Тога би требало да се сетимо када фаталистички одбацујемо могућност да и даље штошта можемо да урадимо и у самој Америци, када се ради и о нашој борби против сепаратистичко-криминалног вируса који је озбиљно напао нашу јужну покрајину. А уз помоћ добронамерних људи (којих сигурно има и у САД-у), наше дијаспоре, те оних који се професионално баве лобирањем, имамо простор за деловање и у оквиру који пружа по нас непријатељска америчка државна политика, а у вези са заштитом поменутих минималних националних интереса на КиМ.
Будућа српска власт – а искрено се надам да ће она Косово и Метохију, наравно у реалним оквирима, бранити истински, а не тек позерски, као што ради садашња (са намером да корак по корак нашу нацију доведе у ситуацију да мора да прихвати губитак јужне покрајине) – на индиректан начин може да штити наше косовско-метохијске интересе и у самој Америци. Одговорна и прагматична Влада може да делује не само путем државних институција, већ и да се повезује са иностраним невладиним организацијама, покретима, угледним појединцима, па и партијама, тј. са свима који су спремни да подрже залагање Србије да заштити територијални интегритет, српско становништво и верску баштину на Косову и Метохији.

ХРИШЋАНСКА СОЛИДАРНОСТ
Било би паметно да Србија тражи и начине да подржи стварање организација које делују нама у прилог, што је поготово изводљиво у земљама у којима живи много Срба, а није ни превише скупо. А какво би те организације, те са њима повезани ангажовани пропагандисти, могли да раде и тамо где нема много Срба, да видимо на примеру „Библијског појаса“(„Bible belt“) САД-а. Ради се о патријархалном поднебљу, по правилу десно политички оријентисаном, са значајним утицајем конзервативних протестантских верских заједница и Републиканске странке. Тамошње становништво је врло осетљиво када се ради о страдању хришћанског живља ма где у свету, и тим пре о разарању цркви и манастира. Зато је одавно требало, а ни сада није касно, преко НВО регистрованих у САД-у, бројним америчким хришћанству оданим породицама и организацијама, послати милионе дискова са снимцима, између осталог, албанске руље која у марту 2004. године руши цркву и обара крст са њене куполе. Мук и згражавање брзо би се претворили у акцију. Многи простодушни, морално незапрљани, традиционално оријентисани Американци, почели би да се обраћају својим сенаторима и конгресменима, да пишу петиције, да организују протесне скупове. Наравно, ефекат би био много већи када би слање дискова и другог материјала представљало само део целовите капање покренуте од стране Београда.
Шта би тиме добили? Вашингтон свакако не би повукао признање „независности“ Косова, нити би престао да лобира у прилог Приштине. Поготово у околностима када смо благовремено, док је на власти била републиканска администрација (пошто смо и пре 2008. године у редовима наше власти имали оне који су блокирали државотворне напоре патриотског дела Владе предвођеног ДСС-ом), пропустили да урадимо много тога корисног, па и да анимирамо „Библијски појас“. Републиканци су знатно осетљивији на његову подршку или негодовање, него тренутно владајући демократи. Међутим, интензитет америчког лобирања у прилог независности Косова и сада би сигурно постао мањи када би му на неки начин парирали у самој Америци.

ДЕЛАТНИ РЕАЛИЗАМ
Сигуран сам у то да би вашингтонски властодршци били према нама мање осорни када би се у САД-у, али и широм света активно борили за своја права. И ценили би нас више, што би се директно одразило и на наш потенцијал да привлачимо инвеститоре. Коначно, Приштини не би пало на памет ни да помисли да покрене оружану акцију у циљу освајања севера Косова и протеривања Срба из тих крајева (али и јужно од Ибра). Да би развој догађаја био такав, у описаном правцу ваљало би да кренемо да радимо што пре. Кукањем над сопственом судбином, ма колико она објективно била сурова, ништа нећемо постићи. Нећемо никуда стићи ни ако, желећи идеална (али нереална) решења, пропустимо да повучемо макар и мале, али данас остварљиве продуктивне потезе.
С друге стране, да цитирам једног од Ђулијанијевих домаћина у Београду, Александра Николића: „Када би сваки од значајних српских политичара, у националном интересу, успоставио оперативне контакте са релевантним политичарима са Запада и Истока, већ то би утрло пут за убрзано кретање Србије ка бољем државном и личном животу њених грађана“. А чињеница је да док се ДС хвали својим „добрим везама“ са Западом, и на тој страни, а не само у Москви, заправо све боље оперативне контакте има СНС. Штавише, и у националним питањима по неке западне кругове иритирајући ДСС, и те како има озбиљни кредибилитет и преговарачки капацитет и на Западу, а камоли на Истоку. При томе ту се не ради, као у случају ДС-а, о контактима који су примарно у функцији лично-партијских интереса. То су добри темељи да пост-ДС-овска Србија поведе много озбиљнију спољну и међународно-економску политику. Морамо да се прагматично потрудимо да тако и буде.

ЧИШЋЕЊЕ СОПСТВЕНОГ ДВОРИШТА
Ако допустимо да останемо у домену снова о препороду преко ноћи, пропустићемо да наша реалност постане колико-толико боља, а шансе за радикалне потезе у будућности – у другачијем геополитичком контексту и на основу увећаних унутрашњих капацитета за борбу за националне интересе – много изгледније. У светлу свега тога требало би да сагледамо и посету Ђулијанија. Он је свакако у стању да нам много помогне у вези са градским, а можда и неким другим питањима (до сада је више светских градова имало велику помоћ од његових савета), али Ђулијанијева посета требало би да има и још већу симболичку димензију: да нас подстакне да у иностранству почнемо много активније да се боримо за све оно до чега нам је стало. А да би до тога дошло, прво је неопходно да почистимо своје двориште, тј. да 6. маја масовно изађемо на изборе, и на свим нивоима – од председничког до београдског и општинских – отерамо садашњи, доказано штеточински режим!

[/restrictedarea]