MIROSLAV LAZANSKI: Kako biti prvi

Zatim treba samo skrstiti ruke i sa zadovoljstvom gledati kako se kod protivnika počinju sukobljavati opredeljenje i gramzivost, sve do samouništenja

Svi nam nude neka spasonosna rešenja, da je živ, Nikola Pašić bi možda opet rekao: „Nema nam spasa, ali propasti nećemo”. Predizborna kampanja izgleda mi pomalo dosadna, zapravo, niko ništa posebno novo i ne nudi, sve mi to izgleda već viđeno. Tu i tamo poneko blesne s nekim „biserom”. Poput gospođe Nataše Mićić, koja se toplo preporučuje za novog ministra odbrane Srbije, jer kaže da je za taj posao kvalifikovana. Pošto je bila član Vrhovnog saveta odbrane kada su penzionisani neki generali i kada su, po njoj, učinjeni i najveći koraci u reformi oružanih snaga. Ispada da je bit reformi vojske penzionisati neke generale i time automatski postajete kvalifikovani za posao ministra odbrane. Što se tiče tih „najvećih  vojnih reformskih koraka”, čini mi se da ih još uvek osećamo. No svejedno, ja bih podržao izbor gospođe Mićić za novog ministra odbrane, jer dokazano ima lepše noge od ministra Šutanovca, pa bi upravo zbog toga vojska bila stalno na naslovnim stranicama svih štampanih medija. Uštedeo bi se napor odeljenja za odnose s javnošću Ministarstva odbrane, uštedele bi se pare za plaćene oglase, što u ovoj ekonomskoj situaciji i sadašnjem iznosu vojnog budžeta i nije tako malo, novinari bi u velikom broju dolazili na konferencije za novinare kao omađijani. Pa još ako ministarka poželi da leti u borbenom avionu, ona u pilotskom kombinezonu, pa ministarka u borbenim prsluku, pa ministarka novim potporučnicima dodeljuje pištolje i sablje, pa vrši smotru počasne jedinice garde… Onda, ako se ministarka malo udeblja i to postane vidljivo, celokupne oružane snage nagađaju, a javnost spekuliše je li ministarka u blagoslovenom stanju, ili nije. I kakve to posledice može da ima na bojevu gotovost oružanih snaga? Mislite da se šalim? Ne, sve je to već viđeno pre nekoliko godina u Španiji, kada je tadašnja ministarka odbrane zatrudnela. I sa lepim stomačićem vršila smotru svojih gardista. Kojima, tom prilikom, osmeh nije silazio sa lica. Pa je španska štampa zbog toga naprosto poludela. Ipak, kada mogu Španci što ne bi mogli i Srbi. Osim toga, Španci nisu priznali Kosovo…

Dakle, predizborne parole naših dragih stranaka prilično su izlizane i metiljave. Vladajući DS ima moto „Za bolji život”. Ne znam genijalca koji je to smislio, valjda je mislio da građani Srbije očekuju parolu „Za lošiji život”. Onda moto „Istina”. Čija, kakva, o čemu? Šta mi sada svi treba da padnemo na teme kada se neko pojavi i kaže: „Dragi građani ja ću vam napokon reći istinu, jer ja sam ekskluzivni vlasnik istine na ovim prostorima”. Čekaj, ko ti je dao diplomu ili licencu na istinu? Ko je to u ovoj zemlji ovlašćeni tumač istine? Propovednik istine? Iz koje je to crkve i na osnovu čega? Uglavnom, svi su pretenciozni i preozbiljni, bez šarma i duhovitosti, sve ozbiljna lica koja kao da poziraju za poštansku marku. Nisam siguran da bilo koji kandidat može da zadivi naciju.

Tu su i ankete, stalna ispitivanja javnog mnjenja. Koja su nekima po volji, drugima, naravno, nisu. Pa kažu, oni pobeđuju u anketama, mi na izborima. Ali još niko nije uradio istraživanje kako građani reaguju na različite koncepcije i sadržaje izbornih plakata i slogana i kako ih procenjuju. Izgleda da pi-ar stručnjaci u ovo vreme diktiraju praktično sve. Oni pokušavaju da nam političke stranke prodaju kao uspešne i štedljive na svim poljima života i rada. Dakle, privreda bi trebalo da je najvažnija. Kosovo je u trećem, ili četvrtom planu. Lepo smišljeno.

Ostaju još neodlučni birači, odnosno kolebljivci. Kod nas ih ima između 10 i 15 odsto od ukupnog broja birača. Istina, mi još nemamo definiciju „kolebljivaca”, je li to neko ko je jednom u svom političkom životu „odstupio” i glasao drugačije nego obično, ili samo onaj ko glasa za drugu partiju u odnosu na prethodne izbore? Kako stoji stvar sa „prebezima” unutar „tabora”, odnosno stranaka? Kakva je stranačka glasačka disciplina i lojalnost? Svaka stranka i svaki kandidat svesni su činjenice da ako računaju na dobar rezultat moraju da mobilišu svoje stalne birače, pre nego što u konačan rezultat dođu i glasovi kolebljivih birača.

Preporuka za finiš naše izborne kampanje: treba sačekati trenutak kada konkurenti dođu u stanje uznapredovale demoralisanosti, treba ponuditi „pomoć” srednje rangiranim i frustriranim partijskim funkcionerima konkurentskih stranaka, koji strahuju da će izgubiti privilegije, iz taktičkih razloga ne ići na ličnost protivnika i izbegavati sve moguće ideološke ekscese.

Zatim treba samo skrstiti ruke i sa zadovoljstvom gledati kako se kod protivnika počinju sukobljavati opredeljenje i gramzivost, sve do samouništenja. I time ste dobili izbore.

Miroslav Lazanski

Izvor: http://www.politika.rs

Jedan komentar

  1. Uz dužno poštovanje za Vaš rad, gospodine Lazanski, mislim da je “ideja vodilja” u ovom članku isuviše suptilna za ovu žabokrečinu od političke scene. Mišljenja sam da je situacija prosta k’o šamar. Car je gotov, kamarila je trula, životni ambijent je kao u Orvelovoj 1984… Dakle samo je pitanje, hoće li pretendent imati sreće, znanja i umešnosti da “zabode kolac u vampire” i preuzme tron. Ne bi da budem Vanga, ali ako mu to uspe ne ne obračuna se transparentno sa krvopijama, vrlo brzo će njegova koža da bude na tapetu. A kampanja… ma ko se više ovde zanosi nekom kampanjom? To više niko i ne gleda. Samo se čeka Đurđevdan, da se odsvira posmrtni marš jednoj ekipi nemilosrdnih krvopija, koja po nekim mojim saznanjima ubrzano pakuje kofere, pošto je lovu spakovala na egzotična ostrva. Biće prava premija, ako neki od njih bude ukeban na aerodromu…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *