MI 6 i Libija: Razgradnja lažnog mita

Piše Dejan Lukić

Abdelhakim Belhadz, čelnik novog režima u Tripoliju, čovek koji je sa NATO snagama koordinirao borbena dejstva u obaranju Gadafija, presavija sada tabak i sudski goni svojtu – Maraka Alena, MI6 i britansku vladu za kriminalno saučesništvo u njegovom kidnapovanju, izručenju u Libiju i torturi koju je pretrpeo

 

U obrtu punom ironije na rubu groteske, jedan od ključnih ljudi novog, prozapadnog režima u Libiji tuži svoje dobrotvore – britansku državu, i traži milionsku odštetu zbog direktnog učešća britanske vlade i njenih špijunskih službi u njegovom izručenju Gadafijevim vlastima, i potonjoj torturi koju je iskusio u zloglasnom zatvoru „Abu Salim“.
Abdelhakim Belhadz, vođa takozvane Libijske islamske borbene grupe, a trenutno visoka figura u vrhu novog libijskog režima, zahvaljuje i svoju poziciju u vlasti i mučenje kroz koje je prošao, upravo Britaniji.

„POKRŠTAVANJE“ GADAFIJA
Priča o Belhadzu, donedavno gurana pod tepih, sada je ponovo uzburkala duhove na Temzi i preti da izbaci na površinu nove količine prljavog veša iz tamnih koridora u Vajtholu, a na temu „rat protiv terora“.
Početkom marta 2004. godine,  u Londonu (i Vašingtonu) je bio spakovan celi scenario za „istorijsko pomirenje“ Gordog Albiona sa pukovnikom Gadafijem i njegovom naftom. U tom trenutku Abdelhakim Belhadz, džihadista i ljuti protivnik Moamer Gadafija, nalazio se u izbeglištvu  u Maleziji.
Susret pod šatrom u Gadafijevom tripolitanskom kompleksu „Bab el Azizija“ između Tonija Blera i „brata lidera“, zakazan za 25. mart, bio je programiran da bude poslastica za  kamere i bliceve, zvezdani trenutak Blerove diplomatske magije da Gadafija izvede iz mraka izolacije u svetlost civilizovanog Zapada, pošto je  pukovnik pristao da se odrekne svog hemijsko-biološkog arsenala i, posledično, otvori širom vrata libijskih naftnih polja za zapadne interese.
Da se „istorija“ odigra upravo pod Gadafijevim šatorom u „Bab el Aziziji“ striktno je tražio Toni Bler, zato što će se – kako je depešom  javljeno u Tripoliju – „to svideti mnogobrojnim novinarima“. Medijski cirkus – 60  reportera samo iz Britanije – bio je  do sitnih detalja dizajniran da visokim tonovima istovremeno proslavi Blerovu napoleonsku grandomaniju i „Gadafijev raskid sa prošlošću“. Uistinu, Gadafi je već bio prepariran za priliku, i u Londonu i u Vašingtonu  već projektovan za saveznika u  takozvanom ratu protiv terora.
U koridorima tajne diplomatije spektakularno „pokrštavanje“ Gadafija bilo je u Londonu operativno izvođeno, preko jedne nezaobilazne figure, visokog oficira kontraobaveštajne službe (MI6), sera Maraka Alena, arabiste i čoveka  u bliskim odnosima sa Gadafijem i njegovim šefom spoljne obaveštajne službe Musom Kusom.
Događaj pod šatrom vodi se u Londonu kao rezultat filigranskog „terenskog“ rada MI6 i  kao zvezdani trenutak karijere samog agenta Marka Alena. U toj supertajnoj akciji Gadafi je, između ostalog, bio pristao, a u zamenu za  izlazak iz  zapadnog izopštenja, da Britancima uruči ceo dosije o  svojevremenoj isporuci 286 tona teškog naoružanja – u četiri brodska tereta – Irskoj republikanskoj armiji. MI6 je, tako, dobio u ruke ekstrabonus, riznicu informacija o imenima nacionalista u Severnoj Irskoj, posebno direktno umešanih u aferu doturanja oružja i municije na obale Irskog mora.
Ali, agent MI6, ser Alen, nije mogao da predvidi političku oluju koju će na Ostrvu izazvati otkriće jedne tajne poruke koju je lično  poslao svom prijatelju i parnjaku u Tripoliju Musi Kusi, samo sedam dana pre nego što će Bler pasti u zagrljaj Gadafiju pod šatorom u Tripoliju. Dok Alen šalje rečenu poruku Kusi, Forin ofis i MI6 imaju već dosta znakova da je Gadafi, zaista, spreman  da pritekne u pomoć novim, zapadnim prijateljima u borbi protiv Al kaide i islamskog ekstremizma.
Alenova tajna depeša izašla je iz Londona 19. marta 2004. godine. U njoj Britanac  sugeriše libijskom vrhu o čemu bi Bler želeo da razgovara sa pukovnikom, ali na kraju poruke ispisani  su i  redovi  zbog kojih će se MI6 i Vajthol kasnije gorko kajati. Ti redovi, evo, prete da sada, osam godina kasnije, zagade atmosferu između novih prijatelja, a na površinu izbace nove, kompromitujuće fakte o duplom licu demokratije i „ljudskih prava“ u zemlji Magana Karte. Ser Alen na kraju depeše Musi Kusi, koji će, uzgred, pobeći na Zapad i izdati Gadafija na samom početku libijske krize, čestita u Tripoliju na „teretu“ koji je „bezbedno stigao“ u Libiju. „Teret“ je  Abdelhakim Belhadz.

OTMICA BELHADZA

[restrictedarea]

Britanska obaveštajna zajednici u Londonu vodila je Belhadza sve do  NATO agresije na Libiju kao „teroristu“. Imali su u dosije o njegovom sastanku sa Osamom bin Ladenom. Sastanak se odigrao upravo u vreme kada je Bin Laden  predvodio „džihad“ protiv sovjetskih trupa u Avganistanu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka.
Sa svoje strane, britanska unutrašnja služba bezbednosti, MI5, verovala je da Bin Laden regrutuje mlade britanske muslimane za sveti rat u Avganistanu i da je u taj posao Belhadz debelo upleten.
Britanci su imali  i poseban motiv da drže na oku  Belhadzovu  „Borbenu grupu“; raspolagali su obaveštajnim podacima iz Francuske i Maroka da je Grupa bila  učesnik na jednom tajnom sastanku Al kaide u Istambulu (2002), gde je – prema tim informacijama – pala odluka da se napadne jedan broj ciljeva u Severnoj Africi i Evropi. I zaista ,,već sledeće godine po istambulskom sastanku izveden je bombaški napad u Kazablanki, da bi posle njega – 11. marta  2004. godine – usledio krvavi masakr civila u Madridu (200 žrtava).
Sve se ovo odigravalo samo sedmicu dana pre nego što je iz sedišta MI6 na južnoj obali Temze izašla Alenova poruka Musi Kusi. Budući da su baš u to vreme obaveštajne službe na Ostrvu operisale podacima – istina do kraja neproverenim – o mogućim napadima terorista na sam London, MI6 i MI5 su bile životno zainteresovane da dođu u posed informacija koje bi se dobile od samog Belhadza.
Početkom marta, u vreme završnih priprema za susret Bler-Gadafi, Belhadz se nalazio u  Kuala Lumpuru (Malezija). To je ujedno trenutak kada se tamo obratio  ambasadi Britanije sa molbom da dobije politički azil na Ostrvu. Računao je da je London i dalje željan da se ratosilja nepredvidljivog Gadafija i da bi, prema tome, u tom poslu on, Belhadz, mogao da Britancima bude od koristi.
Ambasada u Kuala Lumpuru obaveštava Forin ofis da ima krupnu ribu u mreži. MI6, obaveštajni servis pod direktnom kontrolom Forin ofisa dobija informaciju i prvo što radi prosleđuje je saveznicima na istom poslu u „ratu protiv terora“ – Američkoj centralnoj obaveštajnoj službi, CIA. Belhadz dobija preko ambasade ohrabrujuću povratnu informaciju o njegovom zahtevu za azil i tako ohrabren kreće za London. Kada avion sleti u Bangkoka, na putu za London u kabinu ulaze američki agenti.
„Čim sam ušao u avion učinilo mi se da je sve bilo organizovano da budem  uhvaćen; poslednja sedišta u avionu bila su označena sa ‘rezervisano’, a zadnji deo bio je bez putnika“, ispričao je nedavno u Tripoliju Belhadz reporteru Bi-Bi-Sija  Piteru Tejloru.
Ostatak je bio uhodana tehnika. Iz Bangkoka je prebačen američkim avionom, umesto u London, pravo u Tripoli, novom zapadnom savezniku u ratu protiv islamista. Na putu za Tripoli avion je sleteo, sa znanjem i u režiji Forin ofisa, u britansku vojnu bazu na ostrvu Dijego Garsija, u Indijskom okeanu.

KRIMINOGENA „DEMOKRATSKA FARSA“
Belhadz je u  zatvoru  „Abu Salim“ u Tripoliju proveo četiri pune godine. Najveći deo vremena bio je u samici. Tvrdi da je bio fizički i psihički zlostavljan na „najgore moguće načine“,za sve vreme zatočeništva.
Slučaj je hteo da „Abu Salim“ dobije direktan pogodak projektila u vreme NATO agresije na Libiju. U ruševinama zatvora strani novinari su došli u posed dragocenih, tajnih dokumenata, među njima i do poruke Marka Alena – Musi Kusi. Za tekuću aferu najinteresantniji je deo poruke iz Londona, u kojem Alen energično stavlja do znanja šefu libijske spoljne obaveštajne službe Musi Kusi, da ga „ne interesuju“ rezultati isleđivanja Belhadza, koje bi mu – kako mu je javljeno – stigli iz druge ruke, od američkih islednika koji su se već sjatili u Tripoli. Alen  skreće pažnju Kusi da Britanci imaju u ovoj aferi „primat“, jer je  Belhadz trasiran i otet „na osnovu naših (britanskih) obaveštajnih podataka“.
Ovo su upravo reči za koje bi Vajthol, MI6, i sam Alen želeli da nikada nisu napisane. One znače dokaz, crno na belo, da je britanska vlada direktni učesnik u  tajnom, kriminalnom, nelegalnom kidnapovanju i izručivanju ljudi – u ovom slučaju islamista – vladama i zemljama u kojima će, kao što se pokazalo, biti podvrgnuti svim vrstama „unapređene tehnike“ ispitivanja – fizičke i psihičke torture. Sa malim izuzecima, svi su godinama držani – mnogi se još i sada nalaze – u zatvorima, bez podizanja optužnice, dokaza o krivici i suđenja pred  građanskim sudovima.
U jednom nedavnom intervjuu na Radio Bi-Bi-Siju 4, Džek Strou, ministar spoljnih poslova u Blerovoj vladi u vreme ovog kriminalnog delovanja, ostao je dosledan sebi i njegovom poznatom maniru hladnog ignorisanja stvarnosti: „Ne samo da to nismo radili, nego smo energično bili protiv toga. Mi nismo bili saučesnici u tom poslu, niti smo okretali glavu od takvih postupaka“.
Dokumenti otkriveni posle obaranja Gadafija i bombardovanja „Abu Salima“, brutalno demantuju demanti bivšeg šefa britanske diplomatije i faktičkog šefa kontraobaveštajne službe MI6. Tako je danas obelodanio da ni Mark Alen, ni MI6 nisu postupali na svoju ruku, uprkos  zvaničnom širenju mita da nezakoniti, gangsterski lov ljudi po belom svetu i njihovo izručenje trećim zemljama, pre svega Amerikancima u mučilište „Gvantanamo“ na Kubi – gde će biti podvrgnuti životinjskom tretmanu – ne samo da nije bila politika Blerove vlade, nego da se sve to nikada nije ni desilo! Istina je, pak, da je svaka akcija britanskih špijunskih službi morala prethodno da dobije potpis odgovarajućeg ministra u vladi. U slučaju MI6 to je bio potpis samog ministra Stroua.
Piter Tejlor, povodom ovoga piše u „Telegrafu“ šta mu je rekao aktuelni šef diplomatije, konzervativac Vilijam Hejg: „Rekao mi je  da gotovo svakog dana  potpisuje, odobrava ili odbija zahteve MI6 i da bi bilo kakva akcija ovog obaveštajnog servisa bez njegovog potpisa bila nemoguća“.
U slučaju  Belhadza  i njegovog izručenja libijskim vlastima sve je učinjeno – tvrdi Tejlor posle intervjua sa  Hejgom – sa znanjem i odobrenjem vlade Tonija Blera.
Tako se zatvara  krug ove kriminogene „demokratske farse“, „ljudskih prava“ itd, a otvara  poglavlje o dokumentovanoj istini o tome kako je stvaran mit i kako sada umire dok i bivši ministri i sadašnja vlada u Vajtholu i dalje insistiraju da o svemu što su radili nemaju pojma.
U punoj ironiji, zatim, Abdelhakim Belhadz, čelnik novog režima u Tripoliju, čovek koji je sa NATO snagama koordinirao borbena dejstva u obaranju Gadafija, presavija sada tabak i sudski goni svojtu – Maraka Alena, MI6 i britansku vladu za kriminalno saučesništvo u njegovom kidnapovanju, izručenju u Libiju i torturi koju je pretrpeo.
Istovremeno, Skotland jard u Londonu otvara istragu o navodima Belhadza, o tome ko je sve i kakvu ulogu imao, ne samo u ovoj aferi nego i u seriji drugih slučajeva kidnapovanja i izručenja islamista trećim državama. Malo ko, pak, veruje da će istraga preživeti opstrukcije iz MI6, Forin ofisa i vlade. Ovdašnji način  da se ništa ne otkrije redovno je „otvaranje istrage“ koju, u načelu, vode oni kojima je u interesu da se ništa ne otkrije. Uostalom, istraga o nezakonitim kidnapovanjima i izručenjima pokrenuta je odavno. Posle velike medijske larme formirana je takozvana Gibsonova komisija, sa zadatkom da ustanovi da li je bilo učešća britanske vlade i njenih špijunskih agencija u ovom kriminalu. Od tada, pa do sada istraga se krčka na tihoj vatri, tako da je sva prilika da će se na tome završiti i afera Belhadz. Ali, i pored toga, i na duži rok, pokazaće se da su činjenice tvrdoglave stvari. Mit o benignoj ćudi demokratije u „kolevci demokratije“, o ljudskim pravima, vladavini zakona i ostalim opsenama, smrtno je ranjen, bar u širokoj percepciji javnosti.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Eto Vam primera kako prolaze oni koji misle da budu “drugari” sa imperijom. Samo će i njima neko da doaka. Uzjahali su skoro ceo svet a to mora da pukne. Kad budemo shvatili da sa tim umišljenim imperatorima nemamo ništa zajedničko i da se okrenemo sebi i svojoj pameti onda će nas i Gospod Bog pogledati. Dotle će još pomalo mleti ova njihva vodenica koja samo što se nije srušila a ostatke će odneti voda da se više nikad tako nešto ne stvori. Oni snuju ali ipak će odluku doneti Svevišnji a da su zasrali debelo jesu, mešina grehova samo što ne pukne. HRISTOS VASKRSE!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *