Леонид Савин-САД су примењивале тактичко нуклеарно оружје у Авганистану и Ираку

Леонид САВИН

После Сеулског самита о нуклеарној безбедности, постало је јасно да се САД придржавају старог манира, који датира још из 1945. године – дати себи право монопола на коришћење нуклеарног оружја, путем увођења у међународно право програма о неширењу нуклеарног наоружања и прихватања нових рестриктивних мера, које се између осталог односе и на Русију. То двоје скупа, треба да доведу до поновног успостављања нуклеарне свемоћи САД у светским размерама.

Говорећи о вези између америчких корпорација и Пентагона, Мишел Хосудовски је у својој новој књизи “Towards World War III Scenario:The Dangers of Nuclears War”, написао да је Конгрес САД 2003. године дао “зелено светло” за примену тактичког нуклераног оружја у конвенционалним ратовима, што је по мишљењу конгресмена “потпуно безопасно за грађанска лица”.[1]

И заиста, после бацања две атомске бомбе на Јапан од стране САД, војна атомска технологија је отишла толико далеко, посебно када имамо у виду муницију мале и ултра мале снаге. Још крајем педесетих година, у САД је развијено оружје “нуклеарна винтовка” – The Davy Crocket– што је представљало најмањи нуклеарни систем од 4,5 километра домета.[2] Њена масовна употреба у Западној Европи, била је предвиђена за случај изненадног напада од стране Совјетског Савеза.

Сада се у наоружању армије САД налази око 3 400 нуклеарних бојевих глава промењиве снаге (од чега је око 2 000 распоређено). То оружје омогућава кориснику да подеси жељену моћ нуклеарних глава за коришћење у различитим ситуацијама (на пример, смањена моћ муниције може се искористити за наношење удара на противника у непосредној близини својих сувоземних и поморских снага, као и на територији или акваторији савезничке или неутралне државе).

Та муниција може да се пренесе и путем беспилотних летилица. Ако данашње америчке ударне беспилотне летелице MQ-9 REAPER могу да носе до 14 ракетаAGM-114 Хелфајер”, класе “ваздух-земља”, од којих је свака 50 килограма тежине, онда је апсолутно могућно њима придодати и невелики арсенал нуклеарног тактичког наоружања.

При том, савремено нуклеарно тактичко наоружање може у интензивном конфликту створити илузију његовог одсуства, ако се оно примењује заједно са конвенционалним наоружањем.

На пример, руски војни стручњаци претпостављају да је нуклерано оружје новог поколења било примењено у Либану, у јулу 2006. године, за време операција против “Хезболаха”. Тада је израелска армија применила такозване противбункерске бомбе. При том су, у узорцима од кратера бомби, откривени трагови обогаћеног уранијума. Истовремено је утврђено да радиоактивна физија није праћена гама-зрацима и образовањем изотопа цезијума 137, а високи ниво радијације унутар кратера, на удаљености од само неколико метара, био је мањи за отприлике половину. Овде није искључено, да је оружје могло бити достављено у Израел из САД, специјално за његову пробу у тим борбеним условима.

Постоји и веома важна правна нијанса. Чиста термонуклеарна муниција данас није забрањена ни једним важећим међународним уговором и формално постоје услови за њену примену на истом нивоу као кад је у питању обично високопрецизно наоружање, које нуклеарно наоружање знатно превазилази по својој рушилачкој моћи. Међу стручњацима још не постоји јединствен став о томе, колико су далеко отишле САД и друге државе, у процесу разраде “чисте” термонуклеарне муниције. Како тврде стручњаци са једног од истраживачких института Министарства одбране Руске Федерације, ново нуклеарно наоружање налази се изван правне регулативе свих постојећих међународних уговора, повезаних са истраживањем, ширењем или применом нуклеарног наоружања.[3]

Нешто слично говорило се и после 11. септембра 2001. године. Истражујући инцидент са рушењем кула близнакиња у Њујорку, многи стручњаци из различитих земаља дошли су до закључка, да је пад кула близнакиња (заједно са трећом, која је слабо фигурирала у званичним извештајима на ББЦ) био изазван невеликим термонуклераним експлозијама.[4] Заговорници ове верзије указују на регистроване сеизмичке потресе тога дана, као и на накнаду смрт од рака ватрогасаца и полицајаца, насталу следећих година, који су били на месту несреће.

У међувремену, у САД је током дебате о уговору за СТАРТ-3 и о инсталирању система противракетне одбране у Европи, практично завршена реорганизација Глобалног командовања ударног ваздухопловства САД (Air Force Global Strike Command). Званично прегруписавање снага завршено је у децембру 2011. године и сада ће се под управом реорганизованог командовања налазити и стратешке нуклеарне снаге ваздухопловства САД.[5]

У том контексту, једна од изјава Ендрју Вебера, заменика Министра одбране САД о нуклеарном, биолошком и хемијском одбрамбеном програму, о примени нуклеарног оружја од стране САД, има двоструки смисао. “Неки говоре – приметио је Е. Вебер – да ми никада не примењујемо нуклеарно оружје. Истина се састоји у томе, да ми нуклеарно оружје примењујемо свакодневно, да би свет био безбедан”. Наравно, реч “примењујемо” (у оригиналу “use”) може се превести као “користимо”, “имамо посла са”. Али, после недавне изјаве Питера Ира, америчког консултанта и аналитичара за Блиски Исток, да су САД примениле нуклеарно тактичко наоружање минимално једном у Ираку и неколико пута у Авганистану – у планинама Тора Бора (и за ово грубо кршење Женевске конвенције овлашћење су дали председници САД, због чега они представљају ратне злочинце)[6], – расуђивања попут овог које је изнео Е. Вебер, добијају знатно злокобнији смисао.

Постоји претпоставка да је реорганизација Глобалног командовања ударних ваздухопловних снага САД, повезана са задатком достизања неопходне “еластичности”, која ће Сједињеним Америчким Државама омогућити примену тактичког нуклеарног наоружања по целом свету. Ако је то оружје било примењено у Либану, Ираку и Авганистану, шта спречава САД да га примењују и на другим местима?

Превод: Ранко Гојковић 



[1]  Chossudovsky M. Towards a World War III Scenario: The Dangers of Nuclear War. GlobalResearch, 2012

[2] Юферев С. Ультракомпактное ядерное оружие – безоткатная пушка «Дэви Крокетт» (ултракомпактно нуклеарно оружје – бестрзајни топ)// Военное обозрение. 28 октября 2011. http://topwar.ru/7994-ultrakompaktnoe-yadernoe-oruzhie-bezotkatnaya-pushka-devi-kroektt.html

[3] Кретинин В., Котомин А., Шушков А. «Чистое» термоядерное оружие: миф или реальность? (“Чисто” термонуклеарно оружје: мит или реалност?)Армейский вестник. 06.06.2011. http://army-news.ru/2011/06/chistoe-termoyadernoe-oruzhie/

[4] Например, см.: 11 сентября: термоядерный снос Всемирного Торгового Центра в Нью-Йорке.(11. септембар: термонуклеарно рушење Свеетског Трговинског Центра у Њујорку)//Ящик Пандоры. 21 сентября 2011. http://pandoraopen.ru/2011-09-21/11-sentyabrya-termoyadernyj-snos-vsemirnogo-torgovogo-centra-v-nyu-jorke/

[5]  Stein V. CSAF signs munitions realignment program action directive. 11/28/2011 http://www.afgsc.af.mil/news/story.asp?id=123281370

[6]  http://www.presstv.ir/detail/212827.html

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

7 коментара

  1. Tri puta sam pročitao tekst i toliko mi je trebalo da dođem sebi. Ovo je frapantan tekkst i puno dvosmislenih rečenica poluistina i kvalifikacija, a još više nerazumevanja o primeni taktičkog nuklearnog oružja. Podvlačim TAKTIČKO NUKLEARNO ORUŽJE NI U JEDNOJ OPERACIJI NIJE PRIMENJENO OSIM MUNICIJE SA OSIROMAŠENIM URANIJUMOM. Ruski stručnjaci mogu da predpostavljaju šta hoće u Drugom Libanskom ratu nije primenjena ni jedna bomba GBU-28 Bankerbaster tkz razbijač bunkera. Ciljevi Hezbolaha su gađani isključivo laserski vođenim bombama GBU-24, niti je Nasralah imao bunkere. duboko ukopane pod zemljom. Inače bombe je Izrael kupio 2007 godine u leto kada su se premier tadašnji Ehud Olmert i Džordž Buš Junior dogovorili o prodaji bombe. IZRAEL U LIBANU NIKADA NIJE KORISTIO GBU-28 to je SKUPA BOMBA ZA VISOKO VREDNE CILJEVE.
    Druga nelogičnost je da bespilotne letelice MQ 9 Repijer mogu da nose taktičko nulelarno oružje. MQ-9 nose helfajer, a to su protivoklopne rakete jesu težine 50 kilogram, za nuklearnu bombu to iznosi 200-500 kg nit su MQ-9 mogu da nose nuklearno naoružanje jer ih ograničava nekoliko stavki sistem upravljanja, nemogućnost dugog leta i ograničenost motora, pa pokušavaju da u mnogo veće letelice ugrade nuklearni reaktor hlađen helijumom, ali to je samo sada fantazija.
    Air Force Global Strike Command formirana je isključivo zbog pojednostavljenja i složenosti vazdušnih operacija u eri mrežnocentričnog rata, a logično je da su u njima uključene strateške nuklearne snage vazduhoplovstva jer su strategiski bombarderi B-52, B-1B i B-2B nosioci nuklearnog naoružanja,a o WS3 cilindrima gde se to oružje krije u bazama u evropi drugi put.
    Nažalost ovo oružje se priprema za Iran i koristiće se za uništavanje bunkera.
    Ovde cu da citiram deo mog teksta sa jednog sajta gde sam u četiri nastavka pisao o napadu Izraela na Iran pa cu citirati jedan zanimljivi deo teksta:

    Britanski novinar Gordon Tomas u svojoj knjizi „ Tajni rat: 100 godina britanske obaveštajne službe MI 6“. (Sama knjiga je objavljena 2009. godine. Inače, Tomas se smatra nezvaničnim biografom ove službe).

    Evo kako on opisuje, u jednom deliću, napad Izraela na Iran pri kraju knjige „… Za to vreme analitičari iz kancelarije za Irak u Vokshol Krosu proučavali su izraelske planove o preventivnom napadu na glavna postorjenja za obogaćivanje Urana u Iranu: na Natanz, na centar za preradu urana u Isfahanu i rekator teške vode u Araku.

    Penetracijske bombe sa manjom efikasnošću za napad na bunkere upotrebljne bi bile u Natanzu, jer postrojenje zakopano duboko pod zemljom. To bi bilo priv put posle 1945. godine – kada su SAD bacile bombu na Hirošimu i Nagasaki – da bi bilo upotrebljeno atomsko oružje.

    Izraelske bombe bi eksplodirale sa snagom koja je jednaka jedni petnaestini bombe koja je bačena na Hirošimu. Dve eskadrile izraelskih aviona F-15I i F-16I, čija baza je u Negevskoj pustinji južno od Tel Aviva, nedeljama i nedeljama su vežbale izvođenje ovog zadatka…
    Počelo bi laserskim vođenim bombama, namenjenim da se zabiju duboko pod zemlju, pre nego što eksplodiraju. Posle raketa poslatih na Natanz uslediće minirakete sa nuklearnim punjenjem koje će eksplodirati dobrih 20 metara pod zemljom kako bi verovatnost radioaktivne prašine i kiše bile manje. Analitičari iz kancelarije za Iran u Mi6 zamolili su naučnike u britanskom nuklearnom centru Harvelu da procene i izračunaju stepen rizika.

    • @tusko,
      clanak je izvrsno detaljno i strucno obradjen, ima samo jednu manu ….on je kopija ” zvanicne verzije” americkih, izraelski i delinicno britanskih izvora i objasnjenja ( sto po sebi nosi grdnu opasku : neko u sve to treba da poveruje!)…inace ako i posumnjamo u rusku objektivnost /?/, apsolutno se ne moze sumnjati u njihovu strucnost i nauku a pogotovu rapolaganju podacima.
      hvala na prostoru. jadni ljudi ipak umiru od posledica radijacije…znam doktor sam dragi tusko!

      • poštovani doktore može izveštaj biti detaljno i stručno obrađen koliko god hoće pun je paušalnosti i neproverenih glasina o upotrebi atomskog oružja, da ste rpočitali moj komentar videli bi da se to odnosi na vojnu komponentu i neke nelogičnosti iz te vizure a ne na njihovu stručnost i objektivnost koju niko ne dovodi u pitanje. tačno je da ljudi umiru od radijacije i ja sam to napisao ali od paklenog osiromašenog uranijuma, a taktičku nuklearnu eksploziju još niko nije izazavao i NE DAO BOG da neko upotrebi, jer tog trenutka sve ode u NUKLEARNI HOLOKAUST

    • Izvini ali gresis. u prvom zalivskom ratu je Svarckop ispalio takticki nuklearni male snage koji je eksplodiro na 15km visine. to je dovelo da delimicnog ometanja irackih radara, sto su nevesti iracani odgovorili povecavajuci izracenu snagu svojih radarskih postrojenja i na taj nacin pomogli amerikancima.

      • Voleo bi da su u pravu bojane, ali nisi jer ima nekih nelogicnosti što si napisao, a sada ću ti reći zašto…
        Kao prvo da je tačno da je bomba eksplodirala na tolikoj visini ne može dovesti do delimičnog ometanja radara, jer eksplozija i ograničene nukelarne bombe proizvdi elektormagnetni implus koji je poguban za radare i ne bih ometao nego spržio i ne bi funkcionisali proširio bi se velikom brzinom, većina PVO položaja bila je na rubu gradova kao što su Bagdad, basra i Kirkuk, a ti isti radari koji su preživeli protviradarske rakete su funkcionisali do marta 2003. Jedno moraš znati da u oči operacije Pustinjska oluja američka avijacija je testirala i iscrpljivala radarske posade iračke armije dovodeći ih na ivicu rada čestim upadima, da bi kada su posade bile toliko iscrpljene usledio glavni udar u kome su uključenjem svih radara bili eliminisani. Više od polovine savezničkih aviona oboreno je cevnom artiljerijom sa zemlje a manji deo raketama. Kao drugo još je postojao SSSR treba da zanaš za sporaszume START 1 i START2 o smanjju nuklearnih snaga inače svi avioni obe sile prema sporazumu koji nose strategijsko nukelarno oružje moraju jedna drugoj strani najaviti bar 24 sata unapred svoj let i šta nose u letelici jer su nosači nuklearne eksplozije. Svako testiranje balističke rakete, vežaba ili ostalo se unapred najvljuje tako da ta priča nepije baš vodu. A EM ispuls se počeo istraživti tek sredinom 90 tih značajnije kao oružje tkz elektornska bomba. Glavnina oružja što je upotrebljeno je osiromašeni uranijum sa aviona A-10 od kojeg su nagrbusli sami Amerikanci i Britanci u ” frendly fire”

  2. Sad svako moze da vidi kako se problemi rijesavaju na civilizovan i demokratski nacin.Ovako su i nas prijtelji disciplinovali.

  3. Inačekada samokod nuklearne eksplozije biće interesantan jedan detalj, a desio se 19. februar 1991. godine.

    Naime tog dana dva F-117 sa dve laserske avio bombe GBU-27 gađali su nuklearni reaktor u Tuvajti pored Bagdada i pogodili ga. Eksplozija je raspršila čestice iz oštećenog reaktora po široj okolini…. toliko o nuklearnoj eksploziji

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *