LATINSKA AMERIKA „POD ŠAPOM“ JUŽNE KOMANDE SAD

Nil NIKANDROV

Militarizacija spoljne politike Sjedinjenih Država na globalnom nivou je potpuno očigledna činjenica.  Oni se isto ponašaju i prema Latinskoj Americi. Stejt deparatment ne iskazuje uobičajenu činovničku ljubomoru u vezi sa naglim dizanjem vojno-političke aktivnosti  Južne komande SAD (US Southcom). Određen je takav  kurs,  i u bližoj perspektivi se ne predviđa njegova promena. Zato se ne treba čuditi što su latinoamerikanci generale američke Južne komande shvatali kao predvodnike politike Vašingtona. Poslednji među njima  – general-major Daglas Frejzer  će uskoro da završi svoju misiju na tom kontinentu, a njega će zameniti Džon Keli, general koji je ratovao u Iraku i drugim «vrućim tačkama».

Infrastruktura Južne komande u Latinskoj Americi se osavremenjuje udarničkim tempom:  aerodromi, luke, centri veze, stambene četvrti u koje mogu da se smeste dopunski vojni kontigenti. Novi komandni centar koji obezbeđuje upravljanje vojnim bazama u regionu uz korišćenje najsavremenije tehnologije, sagrađen je u gradu Doral (Majami, država Florida). Predviđena je čak i mogućnost raketno-atomskog napada,  i zato su podzemni spratovi Centra zaštićeni betonom i čelikom. Sve ukazuje na to, da se Pentagon sprema na radikalno pogoršanje operativne situacije na zapadnoj polulopti zemljine kugle.Ukoliko SAD i Izrael pokušaju da silom reše problem  «neutralizacije» iranskog hipotetičkog nuklearnog oružja, prema procenama analitičara – ovakav razvoj događaja će biti više nego verovatan.

U Vašingtonu se vrlo ozbiljno shvataju pretnje Teherana koje se odnose na mogućnost da dođe do odgovora po teritoriji SAD, ukoliko bi došlo do napada na Iran. Očigledno je da Iranci imaju u vidu «osvetničke borbene grupe» koje bi mogle da se formiraju za «sat iks», ukoliko napad  budu smatrali za vrlo verovatan. FBI i ostale američke tajne službe nisu samo jednom ili dva puta «pročešljale» kompletan sumnjivi kontigent SAD, (u vezi sa postojanjem njihovih zločinačkih veza sa Iranom) ali niko ne sme da rizikuje da tvrdi da je akcija čišćenja dala prave rezultate. Još je problematičnija borba sa ćelijama iranskih i ostalih terorista  u zemljama Latinske Amerike i Karipskog bazena. Propagandna kampanja svuda prisutnih islamskih ekstremista koji deluju u zemljama južno od reke Rio Grande dostigla je takav intenzitet da je teško razlikovati istinu od izmišljotina. Obične Amerikance panika lako hvata, ali strah povremeno hvata i profesionalne vojnike. U holu Uprave za odbranu (Defense Department) Južne komande nedavno je pronađen  ko zna čiji  diplomat-kofer. Odmah je objavljena hitna evakuacija i stotine zaposlenih su, gurajući se i sudarajući, potrčalo prema izlazu: neprijatelj vreba sa svih strana i u stanju je da udara i po, reklo bi se, najzaštićenijim mestima.

Najbolji način zaštite od terorizma  je formiranje pojasa bezbednosti na dalekim prilazima Sjedinjenim Državama. Upravo tako Pentagon objašnjava svoje napore na širenju  mreže vojnih baza na latinoameričkom kontinentu.  Uostalom, termin „baza“ američka vojna lica pri  komunikaciji sa   partnerima sve ređe koriste. U vezi sa tim su napisana i odgovarajuća uputstva. Sada je popularna drugačija terminologija koja odgovara strategiji „meke sile“, koja ne izaziva „konfrontacione“  asocijacije: „Punkt  za sveopštu bezbednost“ (Cooperative security location– CSL) ili „Raspored prednjihoperativnih lokacija“ (Forward Operating Location– FOL).  Američke bazedeluju u Kolumbiji, Salvadoru, Hondurasu, Gvatemali, Kostariki, Panami, Peruu i Paragvaju. Na Karipskom moru Južna komanda poseduje baze na Kurasau i Arubi. Velikom brzinom se gradi „Punkt za sveopštu bezbednost“ u Dominikanskoj Republici. Prema tvrđenju Frejzera,ta vojna pomorska baza na turističkom ostrvu La-Saona je neophodna za borbu sa nezakonitim prometom narkotika i radi presecanja ilegalne emigracije u SAD. Naravno, i ta baza spada u ceo sistem koji obezbeđuje osmatranje teritorijalnih voda Venecuele i njene flote.

Kao vrlo važan uspeh Južne flote na učvršćivanju pozicija u regionu može da se smatra američki sporazum sa Argentinom o formiranju vojne baze u Čakou, argentinskoj severnoj provinciji. Taj posao Amerikanci su počeli još pre šest godina tako što su argentincima prvo predložili pomoć u borbi sa prirodnim katastrofama. Zatim su sve upornije počeli da postavljaju pitanje korišćenja vojnih snaga SAD u akcijama humanitarnog tipa. Saradnici vojne grupe pri američkoj ambasadi su svaki čas putovali  u tu provinciju, obaveštavali su o postignutom u  borbi sa prirodnim katastrofama u Hondurasu, Kostariki, Paragvaju i drugim zemljama. Istovremeno se širila kampanja o tome da se u regionu aktiviraju islamski ekstremisti, posebno u tzv. „zoni tri granice“: Argentine, Paragvaja i Brazila. Teza je bila jednostavna: samo ako se bude sarađivalo sa Južnom komandom i tajnim službama SAD moći će se izbeći one ogromne terorističke akcije kakve su bile 1992. u Buenos-Ajresu napad na izraelsku ambasadu i 1994. na dobrotvorne jevrejske organizacije AMIA.

Predsednica Argentine Kristina Fernandes, koja se inače  kritički odnosi prema imperijalnim  tendencijama u politici Vašingtona ipak se složila sa gradnjom «Centra za borbu sa vanrednim situacijama». Vrlo je moguće da joj je Barak Obama privatno obećao pomoć u rešavanju problema Malvinskih ostrva na, za Argentinu, »pravedan» način.

Posebno je za ostvarenje projekta «za borbu sa kataklizmama» bio zainteresovan guverner provincije Čako, Horhe Kapitanič, koji je, pošto se našao u centru pažnje severnoameričkih masmedija, dao  nekoliko izjava potpuno suprotnih  političkom kursu pokojnog predsednika Nestora Kiršnera, a koji je nastavila Kristina Fernandes de Kiršner. Kapitanič je pozivao na strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Državama (ono je nekada već postojalo, ali Argentina od njega nije dobila ništa dobro) i na nov pokušaj da se formira ALCA, integracioni blok koji će služiti interesima SAD. Guverner Čakoa je polagao posebne nade  u osnivanje preduzeća za preradu šećerne trske u bioetanol. «Garantovane» investicije od 100 miliona dolara, otvaranje novih radnih mesta i drugi verovatni projekti u kojima će učestvovati američki biznis su nadahnuli tog guvernera da daje izjave u kojima nije bilo teško «pročitati» da su to obećanja, koja američki biznismeni i obaveštajci neštedimice prosipaju na sve strane u stadijumu  «potrage za perspektivnim kontaktom».

Uvođenje američke baze u argentinsku provinciju Čako obezbeđuje Južnoj komandi pouzdan monitoring  «zone tri granice», proučavanje perspektive za «osvajanje» najbogatijih rezervi vode za piće «Sistema Guarane», vrbovanje novih ljudi u regionu, najpre – vojnih lica i saradnika policije. Protivnici Južne komande u Argentini organizuju mitinge i manifestacije kako se korišćenje američkih baza  u Čakou ne bi koristilo za špiunažu i tajne operacije protiv suseda – Bolivije, Paragvaja i Brazila. Međutim, guverner Kapitanič uporno tvrdi da će Amerikanci aerodrom Resistensije (glavnog grada provincije Čako) koristiti samo radi pružanja pomoći u uslovima vanrednih situacija (u vezi sa klimom u njegovoj zemlji) i kao punkt za pretovar i skladištenje (Centrode Operacionesy Almacenamiento). «Kategorično odbijam verziju, koja se pojavila  kroz socijalne mreže, – izjavio je guverner, – verziju da se Resistencija pretvorila u bazu Južne komande SAD. Stvarno, samo što nisu stigli pomorski pešadinci, tenkovi i helikopteri, tako da će na morskim obalama provincije Čako početi da funkcioniše vojna pomorska baza». Guverner se šali smatrajući da je to najbolji način da se priče preseku: provincija Čako je kontinentalna!

Pukovnik Edvin Pasmor (EdwinPassmore) je mnogo učinio za realizaciju projekta  Južne komande u Čakou. Njegov posao su argentinski masmediji do detalja razotkrili. Profesionalni obaveštajac koji je radio u Avganistanu, bio savetnik za obaveštajni posao u ministarstvu odbrane Kuvajta. 2005 – 2008. radio je u Venecueli. Lokalna kontraobaveštajna služba je više puta konstatovala njegove sastanke sa zaverenicima iz vojske. Posledica je bila – Amerikanac je proteran iz zemlje. Poslednji njegov posao je – Argentina.  Treba da se konstatuje da se u ambasadi SAD u Buenos-Ajresu sakupila  mnogobrojna  kompanija «udarenih» saradnika vojne obaveštajne službe i CIA. Za sada oni efikasno rešavaju zadatke koji im se poveravaju. Južna komanda je uspela da se probije u Argentinu, sada treba samo još da počne da niže uspehe.

Međutim  – njihove kolege iz Brazila nisu znale  da stvore potrebne predpostavke  za realizaciju «baznog projekta» Južne komande. General Frejzer lično je pet ili šest puta pod različitim izgovorima posećivao
Brazil, čak je svečano otvarao  memorijalne table kao uspomenu na  ratnu američko-brazilsku saradnju iz  Drugog svetskog rata. Ali, bez obzira na ubeđivanja i uveravanja gringa, oni su odbili da sa Amerikancima „dele“ bazu Alkantara. Razlozi su poznati: taj kosmodrom na atlanskoj obali  obezbeđuje naučno-tehnički progres zemlje i njenu samostalnost u stvaranju naprednih vojnih tehnologija. Neuspesi sa nekim prethodnim lansiranjima brazilski naučnici i vojna lica su pripisala sabotaži agenata CIA i vojnih obaveštajaca SAD. Kada bi se Amerikanci lepo, zakonito  smestili u Alkantaru, na kosmički program Brazila bi mirno mogao da se postavi ogromni debeli krst. Imperiji u zapadnoj zemljinoj polulopti nije potrebna konkurencija.

General frejzer, koji je u martu govorio u Kongresu, sa otvorenošću vojnika je saopštio da Južna komanda predviđa krizni razvoj događaja u zemljama ALBA, odnosno Bolivarijanske  alijanse naroda Latinske Amerike, da prati procese u regionu i da je spremna da deluje  ukoliko okolnosti pokažu da je to potrebno. Frejzer je govorio i o „rastućem nivou nasilja“ u tim zemljama, o „ekonomskoj nestabilnosti“ i „geopolitičkim kataklizmama“. Sve to mora da se odrazi i na Amerikance – civile i vojna lica  koja imaju veze sa Latinskom Amerikom. Posebno je pomenut „iranski faktor“ u međunarodnim vezama zemalja, udruženih u  ALBA. O nedopustivo bliskim odnosima sa Teheranom  Sjedinjene Države su podsećale već mnogo puta, skrećući pažnju najviše na Venecuelu, Boliviju, Ekvador i Nikaragvu.  Bez obzira na to, „ekspanzija“  Irana na kontinent se ipak nastavlja. Otvaraju se nove ambasade (bilo ih je 6, sada ih ima 10) i kulturni centri –sada ih je 17. Tu statistiku Južna komanda navodi u svojim izveštajima kao nešto uznemirujuće.  Južnu komandu još više uznemiruju redovni avionski letovi venecuelanske kompanije «Conviasa» Karakas – Teheran – Karakas. U štampu SAD koju subsidira obaveštajna služba SAD ubacuje se informacija da je „potpuno moguće“ da Iranci svoje rakete prebace u Venecuelu.

Tako, korak po korak, prave se „motivisane“ varijante za korišćenje baza Južne komande protiv „neprijateljskih“ režima u Latinskoj Americi.  Može da se pretpostavi da  će ta „preventivna“ dejstva da se poklope sa početkom agresije SAD i Izraela protiv Irana. 

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *