Ко не може ништа, може све – ако је против Срба

Пише Милорад Вучелић

Како су ствари некада биле једноставне. Ко је радио против своје државе и шпијао за стране службе и сарађивао са потенцијалним или непосредним окупаторима добијао је јасну и подразумевајућу поруку: „Проклет био издајица своје отаџбине“. Некад било, сад се приповеда.

 

Ствари су се данас искомпликовале и много тога се помешало у српској кући. Сада се за наставак по Србију штеточинске сарадње са западним великим силама отворено тражи подршка народа на изборима. Национална и државна стратегија политичке и војне неутралности са вековном традицијом је основни противник. И, наравно, све оно што би довело до истинске промене досадашње по Србију погубне политике. Доследност у служби страних интереса је главна изборна препорука власти. Они су прави власници тапије на евроатлантском путу без алтернативе на којој је као грб утиснута звездица на независној држави Косово. ЕУ пут без алтернативе је за њих мера свих ствари и сам смисао постојања. Србија нема своју, него само „европску будућност“.
Никоме у медијској и званичној Србији нимало, изгледа, не смета опште позната чињеница да је близу 60 одсто грађана Србије против ЕУ и око 80 одсто против уласка у НАТО. То значи да је свако досадашње и најављено сутрашње понашање режима у суштинском смислу нелегитимно. И онда се с правом говори о предстојећим тешким и болним одлукама, јер радити против већинског расположења свог народа одиста није лако. У те тешке одлуке о којима се не говори спада и чињеница да ће се због масовне незапослености и огромне презадужености довести у питање исплата пензија и плата у јавним службама, јер више од половине житеља Србије „живи на државном казану“. Настави ли се досадашњим путем, то ће се сасвим извесно догодити, јер већ сада један запослени плаћа државне намете и покрива ионако бедна примања једног пензионера.
Уз све опипљиве увиде, праву истину о изборним активностима лидера странака већ четири године владајуће коалиције нећемо сазнати на основу њихових медијских наступа и непосредних обраћања бирачима. Праву истину ћемо сазнати тек у неким новим депешама из америчке или неке друге западне амбасаде, али тада ће за народ бити касно. Тако је било и са изборима 2008. године. У тајним депешама које је објавио Викиликс као типични негативни јунаци продефиловали су сви политичари данас владајућих странака и њихови кандидати на предстојећим изборима. И сви одреда су били у служби страних интереса, уз заклетву да никада неће прећи „црвене линије“ америчке политике. Нема ниједног јединог доказа да су се променили. Напротив. У протекле четири године изборили су се да оно што су некада по амбасадама радили тајно сада раде јавно. Шта  ли ће тек бити ако би се којим случајем одржали на власти. Ово њихово игнорисање истине из  Викиликсових депеша објашњава зашто се толико инсистира на отварању  досијеа наших тајних служби. Сада им је у овом хаосу моралног нихилзма  који су  направили  безбедно појављивање истине о њима као негативним јунацима. А о некој грижој савести и срамоти не може бити ни речи. Где нема стида не може бити ни срама.
Најуочљивији доказ за то је ускршња посланица владе у којој се отворено каже да локални избори на КиМ неће бити одржани. ( Прочитати текст Н. Врзића у овом броју „Печата“). Наједном одржавање локалних избора на КиМ није у складу са Резолуцијом 1244, а на основу ње избори су одржани 2008. године и пре тога када су се избори одржавали. Одустајање од територијалне целовитости Србије  је једина права тековина београдског режима. На све то они који кажу да нису надлежни за одржавање избора тврде да су надлежни за увођење принудне управе тј, привремених мера у општинама ако им нешто не буде по вољи. Изборе да организују не смеју, али смеју да заводе принудну управу! Нарушено је основно правно начело по којем онај ко може више, може и мање. У читању данашњих власти испада да онај ко не може ништа може све ако је против интереса Срба који живе на Косову, а у сврху очувања постојеће београдске власти.
Особеност у виђењу уставног поретка режим демонстрира и паничним упозорењима да је општа опасност то што је Томислав Николић склон да доведе у питање или поништи неке од тајних или полујавних договора које је ова власт постигла у Бриселском дијалогу или закулисној дипломатији. (Треба ли подсетити да власт као змија ноге крије у румунско-српски пакт потписан у Бриселу, непосредно пред добијање кандидатуре.  После низа неуспешних покушаја да добије на увид овај документ, „Печат“ је недавно морао званично да се обрати поверенику за информације од јавног значаја). Наводно би овакво преиспитивање тајних и неформалних одлука било нарушавање међународног правног поретка. Напросто је незамисливо такво самољубље и одсуство памети по којима неко сматра да су његови приватни мутни договори мимо и против уставних овлашћења, а без ратификације у парламенту део међународног права и унутрашњег правног и уставног поретка. Упечатљиво сведочанство о правним тековинама режима је изјава представника Европског удружења судија и тужилаца у којој се изричито каже да су у овој асоцијацији „потресени стањем у српском правосуђу“ и да би им „требало три дана да наброје све што није добро урађено“.
Повуци потегни извесно је да је једини прави европски успех београдског режима предан рад на признавању „државе“ Косово, које је постало права сигурна кућа за све криминалце и терористе, укључујући и ове који су  пре неки дан стрељали пет Македонаца. И само томе и ничему више имају да захвале што им је удељена улога вечитог кандидата.
Пошто је политика „без алтернативе, а против Србије“ актуелних власти проглашена врховном вредношћу, они су се уживели у улогу даваоца ЕУ индулгенција или опроштајница. Нико не може бити за ЕУ, а далека нам је помисао да се за то кандидујемо, ако они не одлуче. Може се променити само онај коме они одобре и кога не виде као конкурента и ко им може помоћи у даљем одржавању власти. Случај Милошевићевих социјалиста и њиховог помирења је већ општепознат, али се зато напредњаци помињу као притајени непријатељи европског пута и као одговорни за вођење државе која је довела до бомбардовања Србије. Тако, замаскирани жути кандидат за градоначелника Београда Драган Ђилас понесено каже да то „мора да се плати али не на изборима“ призивајући ко зна шта и ко зна како. Они који су бомбардовали Србију су невини, али су неки Срби, већ према његовом произвољном критеријуму, криви. Одапета Ђиласова стрела може стићи свакога ко није по вољи овом чувеном „борцу против Милошевића“. Та борбеност се може упоредити само са кикирез певцом који је једном кукурикнуо, а онда читаву деценију кљуцао по богатом чардаку хране и гледао како распевани прави петлови завршавају због кукурикања у лонцу, а онда поново пропевао глуматајући неку певчину. У слободном преводу данашњих демократа могло би се рећи – Милошевићев тајкун.
Када смо већ код превода или парафраза можемо се латити и читања Шекспирових речи „бити спреман то је све“. У прецизном, а у слободном преводу, то значи – промена.

 

4 коментара

  1. Gospodine Vučeliću,
    Ja ne mogu ništa jer sam izgubio ljubav!Braneći slobodu izgubio sam ljubav. Ukrali su je mangupi Srbi, pre svega srpski nacionalisti, pa onda oni koji to, kako oni kažu, to nisu. Neznam ko su svi, ne poznajem ih, ali me boli. Od ratišta do ratišta , od rova do rova, shvatih, gubeći državu, domovinu, imovinu, rodbinu, prijatelje, roditelje, da sam ostao sam, usamljen bedan i jadan…i konačno poražen… Zašto? Nemam ljubav, ne pevam, ne plačem, ne radujem se…ne radim, lažem, varam, prosim, dižem kredite, žderem roditelje, jedem decu , a načeo sam i uničiće, plaćam dugove, molim partijaše, za pomoć, jer to ne umem da budem , iako sam to bio… jedem, žderem i umirem kao poslednji bezstidnik, bez snage, brige, sete, morala…Da samo zato što sam ostao bez ljubavi…Uzeše nam naši dušmani ljubav, te nemamo šta da žrtvujemo da bi vratili slobodu…Zavidim večitim borcima za slobodu sa koliko ljubavi oni vode borbu i kolika im je impozantna vrednost da za slobodu mogu žrtvovati svoju ljubav… A ja? A mi? Šta nam ostaje, nego da kukulelečemo i da se tešimo jadni i bedni, bez ljubavi i slobode. I, da se zahvalimo lolalama na novim parolama… Večita je maksima velikog pesnika; Za ljubav život bi dao a za slobodu ljubav bi žrtvovao. Eto jadni moj saputniče gde smo stigli na putu od drugarstva do gospodstva.
    Da bi vratio slobodu morao bih vratiti ljubav! Gde je ona moj saputniče?

  2. postovani, mi ‘iz preka’ i ‘provincije’ nemamo bas vesti sa ‘terena’… ali, zar nije velika ‘prpa’ za rezimlije, kada svi sorosovski ‘abonenti’, pa i “NOPO” / NSPM – moraju, kao ‘rezervni esaloni’ da se ukljuce u izbornu gungulu ???… I NSPM poceo da – cenzurise komentare, cudna mi cuda.. ?!

  3. Dali je moguce da ce ponovo da prevare narod i da pobede ponovo na izborima,kako kazu sad su na pola puta ,a treba da prodje zivot da bi nam bilo bolje.Ti zuti koji znaju mnogo lepo da besede gledaju opet da prevare narod arade na stetu srpskog naroda samo da zadrze vlast. To je tacna izreka “Ko nemoze nista moze sve”.

  4. SLOBCO je sve lepo rekao.Takvu je i ja vidim i OSEĆAM.Možda je tako i bolje.Dosta smo MI SRBI i ostali sa ovih prostora VADILI TRNJE IZ …..Ako jedna Itakija ,Grčka,pa dalje,biće ih još PRISTAJU da im NAMEĆU VLADE,zašto bi se mi BUSALI.Svi oni čekaju da se DIGNU SRBI.MALO MORGEN što reče jedan pametan čovek.BOSOVI MORAJU OBJAVITI KRAJ ali neznaju kako.SAZREĆE,SAZREĆE.Pa ćemo onda sve ISPOTEKA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *