Kiša i (s)uze i maestro demagogije

1
Proleće, kiša
Trava se podigla, žbunje vaskrslo i sve to na vreme! Bog je ponovo bio milostiv, rekao bi jedan skeptik. Isti ljudi koji su kukali zbog nedavnih snegova, sada kukaju zbog kiše. I zbog vetra. Sasvim je jasno da će za mesec dana otprilike kukati zbog sunca i vreline. I sve tako do jeseni. Onda će na red doći kiša. I opet suze.

2
Barns i Esterhazi
Paralelno  čitam Džulijana Barnsa  „Nije to tako strašno“ i Petera Esterhazija „Pomoćni glagoli srca“. Tematika je identična – smrt i ljudski odnos prema njoj. Obojica polaze iz najličnije perspektive – smrti roditelja i vlastitog starenja. Ali ne postoje dve različitije knjige. Barns je engleski šarmer i skeptičan, a Esterhazi je srednjoevropski pesimista i mističan. U smrti Esterhazi  vidi samo bol, patnju i stid. Barns u smrti vidi stariju gospođu s manama i vrlinama.  S Esterhazijem (i smrću) nema šale, sa Barnsom (i umiranjem) često smo na ivici smeha, a gotovo neprekidno se osmehujemo.  Barns je lekovitiji, Esterhazi bliži mom osećanju stvarnosti. Pa ipak, ne znam kome bi od njih dvojice dao prednost. Možda ih zato čitam naizmenično, vraćam se podvučenim rečenicama, smejem samom sebi…

3
A voda?
A voda? – da li ste prepoznali završnu sekvencu iz jedne od najefektnijih reklama koje emituju ovdašnje televizije.
U  glavnoj ulozi je ne baš tako mlad bračni par koji kamera slika u bračnoj postelji, tik pred  spavanje, iz vršne perspektive. Glasove ukućana samo čujemo – dovikuju im se iz susednih prostorija zajedničkog stana. Majka, tetka, otac, pa i deca! Od: Laku noć, do: Gde su mi lekovi!? Agresija njihovih najprisnijih poruka i pitanja prodire u intimu glavnih  junaka. Menjaju se energije njihovih odgovora, uvećava naša empatija s njihovom ugroženošću – ali u razrešnici – vidimo ih konačno  same. Podigli su kredit, izdvojili se i konačno mogu da mirno spavaju, zagrljeni. (Verovatno su i decu ostavili mami, tetki, tati… a kredit vezali za evro umesto za švajcarce).

4
Maestro demagogije
U dosta mizernoj ponudi političkih reklama izdvaja se po drskosti i nesumnjivom efektu jedna reklama URS-a, u kojoj Dinkić  p(r)oziva Tadića, Nikolića i Dačića da potpišu neku (nije važno koju) obavezu. On, naime, pokazuje papir, već je potpisao i čeka … i večno  će čekati njihov potpis. Svi znamo da su u međuvremenu i oni potpisali Dinkićevu „zakletvu“, ali to je nebitno. Do kraja predizbornog ciklusa on će ih prozivati svakog dana, po deset-dvadeset puta, i to ne sam – nego sa nama.  „Čekamo“, dodaje Dinkić, istovremeno otpisujući druge takmace – Koštunicu, Čedu Jovanovića, Pastora… Jednim udarcem, sasvim beskrupulozne reklame URS-a, istovremeno su neki protivnici otpisani, a drugi svrstani u red onih koji kasne. I večno će kasniti u  Zemlji čuda, kako bi rekao Luis Kerol ili Alisa, svejedno. Nebitno je da li je ova prevarantska reklama nastala slučajno ili je plod dubokog razmišljanja tzv. marketinških timova. Ona je najbolji primer suštine političkih kampanja – nije bitno ni šta, ni da li, bitno je samo konstruisati iluziju preimućstva.

5
Sumrak festivala
Prvo je bio festival, borba dvadesetak kompozitora i pevača za odlazak na „Evroviziju“. Onda je „u cilju štednje“ izbor sveden na tri kompozicije istog čoveka. Valjda su kroz to prošli Goran Bregović i Kornelije Kovač. Zatim je u cilju „dalje štednje“ sve pretvoreno u jednu pesmu jednog pevača, ove godine Željka Joksimovića. Šta li je sledeće? Šta li će smisliti neograničeni gospodari ponude iz „RTS“-a?
Ako prihvatimo činjenicu da je bilo koji hit Adele ili Estele, Keti Peri ili Lili Alen, Lejdi Gage ili Ferdži bolji od svih pesama na ovoj ili bilo kojoj „Pesmi Evrovizije“, možda nije loše da u cilju uštede iduće godine i ne učestvujemo. I za to se mogu naći pravi razlozi, zar ne?

6
„Pobugarismo se“
Pre nekoliko godina sam bio u Bugarskoj i na svoje iznenađenje shvatio da u bugarskim knjižarama  nema knjiga  (savremenih)  bugarskih pisaca! Sidni Šeldon i Harold Robinson, Džejms Paterson i Paulo Koeljo, Harlan Koben i Lu Huizhu zauzeli su sve police. Vrativši se u Srbiju, odahnuo sam – u našim knjižarama je u tom času još uvek lako bilo naći Pekića i Basaru, Albaharija i R. B. Markovića. Ali ne lezi vraže, mic po mic, a sve u cilju pretvaranja knjiga u robu i liberalizaciju tržište, bugarska situacija se vrlo brzo preslikala i u naše knjižare. Danas je već veoma naporno da pod pritiskom pseudoliterature čovek pronađe Selenića ili Selimovića, Matijevića ili Gordanu Ćirjanić. O pričama i poeziji, i da ne govorimo! Bilo bi zanimljivo pročitati šta o ovome misli Alek Popov ili neki drugi bugarski pisac, ako već naši pisci ćute.

7
Pesnikova vizija
Pre pet godina je preminuo pesnik Beograda Srba Mitrović.  Tokom celog života i pesničke karijere voleo je da posmatra svet  sa margine, iz tišine svog dorćolskog stana.  Suočen sa bukom  predizborne kapanje, dok gledam političare kako se utrkuju da posete farmu, čeličanu, farmu koka nosilja, autobazu, napredni plastenik,  ne mogu da se ne setim jedne Mitrovićeve pesme, koja bolje nego bilo koja druga pesma savremenika (in)direktno komentariše različit pogled na svet  bilo kog političara i običnog čoveka, i definiše suštinu nesporazuma:
VIZIJA
„Bio sam tamo
Gde tebe nema,
U fabrici.
Ćuh topal pirka,
Neprozir titra
Lednim saznanjem;
Ne, nema reči,
Dim se vitla,
Slutnja sama:
Možemo li se
Još prepoznati
U sevu pogleda?
U mimohodu
Nemo ustuknuh,
Oči govore:
Nema više laži,
Ovo je zemlja zla,
Ovo je pakao.“

8
Smisao života
Sudeći po reklami u nedeljnim novinama nikada nije bilo  jeftinije stići do smisla života. Ako kupite časopis „Vodič za život“, za samo 199 dinara, spoznaćete smisao života. Eto prave ponude, eto mogućnosti da debelo profitiramo za mali novac.