Јелена, министар војни

Hисам љубитељ фанатичних изјава, најмање сталног и острашћеног плашења народа некаквим новим ратом

Озбиљно сам забринут, назвао ме пријатељ из Загреба и рекао ми да је један тамошњи дневни лист објавио како се у познатој хрватској фабрици одеће већ шију униформе за „Ослободилачку војску Војводине”. Као официрска капа предвиђен је црни сомбреро. Већ видим коме би најбоље и стајао.

Ипак, озбиљно сам забринут догађајима у нашој земљи. Наиме, госпођа Јелена Триван изјавила је „да се 6. маја бира рат, или мир”. Како из Министарства одбране не стижу никакве вести о подизању бојеве готовости војске и мобилизацији резервиста,то сам у еуфоричној недоумици на какав то рат мисли госпођа Триван. Против кога би се водио тај рат, ко би кога напао, ко би коме био савезник? И зашто да рат започне баш 6. маја? Бојим се да је то уваљивање дебате о нашим политичким приликама у једну врсту интелектуалне пометње. Но, ако госпођа Триван зна нешто што ми не знамо, а што изгледа не зна ни министар одбране господин Драган Шутановац јер се о најави рата Министарство одбране још није огласило, било би лепо да нам се то и саопшти. Или госпођа Триван види себе као новог министра одбране, што бих ја одмах и подржао, наравно ако би се министар Шутановац сложио са тим избором. Но, проблем је у томе што је госпођа Триван на листи своје странке боље рангирана од министра одбране, што мени није јасно и што у јавности изазива чуђење.У сваком случају, нисам љубитељ фанатичних изјава, најмање сталног и острашћеног плашења народа некаквим новим ратом. Личи то на компулзивни ревизионизам, ни Тито није то радио чак ни у време сукоба са Стаљином.

Свако онај ко нас данас плаши некаквим новим ратом треба да зна да рат не покрећу мотиви оног ко покреће рат и противника у рату, већ јаче покретачке снаге. Оваква игра речи можда делује непримерено, али ова етимолошка фигура даје оно празбивање које се у хераклитском миту вечито обнавља и троши: сила је крајњи и једини узрок друштвеног процеса, а филозофија рата скоро никада не држи корак са самим ратом. Плашење народа новим ратом на граници је религиозности, идеја да је народ глуп и да га треба просветлити како би разликовао добро и зло, да га зликовци опет не би гурнули у некакав рат, та идеја неизоставно постулира постојање Бога и бесмртност душе. А то је онда теологија увијена у дневну политику. Нема више покретачких снага за било какав нови рат на овим просторима. Сви су сада мали, уморни, осиромашени, технички и технолошки заостали, гладни и понижени.

Нисам само ја забринут због најаве новог рата, видим да је и господин Расим Љајић јако забринут због здравља господина Војислава Шешеља. Па каже како је Влада Србије спремна да пружи све могуће гаранције Хашком трибуналу како би господин Шешељ време до изрицања пресуде провео код куће. Чудно, како се влада баш сада тога сетила када су Шешељу у груди уграђивали погрешну, или покварену, медицинску електронику, када је више пута хитно одвожен у болницу, нико из владе ни речи о томе. Човек је држављанин Србије, девет је година у истражном притвору, већ по томе је правни феномен, а тек сада су га се сетили? Но, можда је господин Шешељ изразио жељу да гласа на предстојећим изборима, што у притворској јединици у Схевенингену вероватно није могуће. Али шта ако господин Шешељ не признаје гаранције Владе Србије, ако их он не жели? Јер, са господином Шешељом се никада не зна, он је као непредвидљива темпирана бомба за коју не знате у ком ће правцу да експлодира. Коме ће донети више користи, или више штете?

Наша влада била је ових дана милостива и према господи Јовици Станишићу и Френкију Симатовићу, Хашки трибунал је и за њих добио гаранције да могу на привремену слободу. Чудно, када је Хаг за та два господина тражио гаранције да их пусти на привремену слободу пред Божић и Нову годину, наша влада гаранције није дала. Наводно, због „безбедносних” разлога.Није речено чија би безбедност у том конкретном случају била угрожена: државе, или Станишића и Симатовића. Можда је неко од одговорних помислио да би њих двојица за Нову годину мало прангијали из пиштоља што би нас могло да уведе у неки нови рат? Сада Станишић и Симатовић могу кући на привремену слободу, заједно са Шешељeм. Русу то зову „лоша маскировка”.

Европски парламент je одбио амандман да Косово у тој институцији буде представљено са звездицом. Истовремено, из Брисела поручују да организатори регионалних скупова одлучују како ће Косово бити представљено,са звездицом, или без ње. Ми кажемо да се звездица, која указује на фусноту, односи само на регионалне скупове,а не на конференције на вишем нивоу. То значи да организатор регионалног скупа у Горњем Вакуфу, скупа о заштити сова и веверица, или домаћин конференције о медитеранској маслини у Улцињу, може самостално да одлучи хоће ли на табли уз Косово да буде звездица или неће. Ако не буде звездице, наши представници устају и одлазе са скупа, јер таква је одлука владе. Но, ако је конференција у Берлину или у Бриселу, нема мајци устајања и одлажења.Боље су и дневнице.

Мирослав Лазански

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *