ИСКРЕ ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА (ЕНЕРГЕТСКОГ)

Вадим ВИХРОВ

У априлу је поток новости у вези са производњом и испорукама природног гаса, као и припрема за коришћење нових налазишта почео невероватно да подсећа на ратне извештаје. Тешко да оно што се дешава треба да се разматра као прелудијум дефинитивних конфликта, али ти „догађаји“ служе као очигледна илустрација давног предсказања Збигњева Бжежинског. Трећи светски рат за доступност и поседовање енергетских извора који су све оскуднији је одавно почео.

Најмање три скорашња догађаја заслужују да их се сетимо у условима све климавије структуре светске енергетске сигурности.

Прво је, почетком априла, дигнут у ваздух у Јемену гасовод 38 цол. којим је природни гас слат у фабрику „Балхаф“ за производњу кондензованог природног гаса. Ударац је нанет пословним интересима компаније „Јемен ЛНЏ“ која представља (sic!) предузеће-ћерку француског концерна «Тотал».

Кроз масмедије се провлачи верзија да је то, као, освета «Ал-Каиде» због тога што су америчке беспилотне летилице убијале њене ратнике. Тек да се зна: кондензовани гас са југа Арабијског полуострва се испоручује према дугорочним уговорима које су закључиле компаније «Газ д’Франс СУЕЗ» , «Тотал» и «Кориа гес»; испоручује се у Европу и Азију, а ни на који начин у САД. Онда, зашто је одједном «кривица» бачена на европску енергетску компанију?

Друго, извесно време после тога, са интервалом од недељу дана, близу Ел-Ариша, града на обали Средоземног мора на северу Синајског полуострва такође је дошло до јаке експлозије. Објекат напада је опет био гасовод. По том гасоводу гориво из Египта је слато купцима у Израелу и Јордану. Тачније, требало је да се шаље, зато што после претходног терористичког напада од 5. фебруара добијање гаса уопште није настављено. То је већ 14. експлозија (sic!) на извозном гасоводу.

Треба да знамо да су још у новембру прошле године «браћа-муслимани» који су дошли на власт, обећали да ће да поставе сигнализацију за ванредне ситуације, да ће међу локалним бедуинским племенима да ангажују патроле и да ће у потпуности да гарантују сигурност превоза гаса. Међутим, изгледа да им никако не успева да се договоре са бедуинима.

Треће, одржани су маневри «Ноубл Дина» који су истовремено имали и карактер обуке војно-поморских и војно-ваздушних снага три државе, које су се неочекивано нашле у улози партнера: Израела, САД и Грчке. Мотив који их је ујединио је спор око права на својину производње гаса у налазиштима која су пронађена у приобаљу источног дела Средоземља. Један од најочигледнијих претендената је Кипар који сматра да је налазиште нађено у искључиво његовој економској зони. Међутим, као претендент се појавила и Турска јер је она формирала и гарант је политичке и економске независности самопроглашене Турске Републике Северни Кипар коју до сада није признала ни једна држава на свету.

Треба се сетити и да је између Анкаре и Тел-Авива дошло до варница после инцидента са «Флотилом мира» која је пловила ка обалама Сектора Газа, а коју су напали израелски командоси. Од 2010. године је дотле интензивна војна сарадња две земље прекинута.

Интересантно је да су у току маневара «Ноубл Дина» прорађивана заједничка дејства – обука за битке у ваздуху и заштита од напада подморница у случају конфликта са непријатељем који су имали очигледне карактеристике турске флоте.

Уз ова три вишезначна догађаја уклапа се и напрегнутост, која је у Персијском заливу дошла до критичне црте, и у којој су се Иран и САД нашли на граници потпуног оружаног конфликта. Тако лабаво стање не може да траје предуго. Да, Вашингтон за сада чека, али обрада светског јавног мњења чији је циљ да се као дужно и неизбежно прихвати ваздушно-ракетни удар по нуклеарним објектима Ирана,а која траје већ годинама, значи: спрема се напад на Иран.

Истовремено постоје и предпоставке да ће САД које полажу наду на исламску радикализацију Северне Африке и Блиског Истока са ослонцем на сунитске елементе, покушати да се у Ирану тајно договоре и са шиитима. У том случају ће Израел моћи да ризикује да самостално почне брзометни рат против ИРИ, те да потражи начин да га стратешки савезник јеврејске државе Сједињене Америчке Државе победоносно заврше.

Наравно, у години избора то неће бити баш пријатно лауреату Нобелове награде за мир Бараку Обами. Јер њему се још увек ставља на душу преспори рат против талибана у Авганистану, који се правда само коришћу од испитивања нових врста оружја, дотеривања ратних јединица, прерасподеле приходног дела буџета у корист америчког војно-индустријског комплекса и очувања за тај регион улоге главног испоручиоца наркотичке магле Русији и Европи. Али…

У средњорочној перспективи када САД буду енергију у потпуности добијале из сопствених енергетских извора тако што ће започети производњу гаса од сланутка и нетрадиционалне нафте, а у Техеран сместе прозападну власт, и до тог тренутка не успеју да Иран, као Либију, сместе у ситуацију хаоса, може да се организује и неки рат. У том случају Ормуски мореуз, покривен иранском флотом, и прекид испорука сирове нафте из региона неће постати неки посебан проблем за САД, чак и ако цена за барел нафте поскочи до самог неба (до 200$ за барел). Међутим, ни Европљани неће страдати: није искључено да ће управо због такве претње они први почети да уводе санкције тако што ће скраћивати увоз персијске нафте.

У том контексту се органски посматра и новост да генерално тужилаштво Либије проверава «иностране оператере», енергетске компаније, по предмету могућих «финансијских прекршаја». Међу онима које «претресају» су и италијански «Ени» и француски «Тотал». Поново су се у кавезу нашли европски мејџори. А истовремено…

Множе се редови посматрача који указују на «дежа ви» – на озбиљан покушај САД да сруши темељ руског буџета, као што је својевремено растурен буџет СССР. Замишљена је промена конјуктуре на светским тржиштима у циљу јаког скраћења експортне добити РФ од продаје нафте и гаса. Констатује се, и то – очигледно не без основа – да је главни спроводник западне стратегије одбацивања Русије, какав је у своје време била Саудијска Арабија, постао Катар – земља која у свету по резервама природног гаса заузима треће место, а шесто као извозник тог енергента, и која је и крупни извозник нафте и производа од ње (21. место).

У новије време тај емират који се брчка у нафти и доларима од ње постао је објекат пажљивог посматрања међународних експерата. Разлог није само у томе што је та, мада држава-мрвица, постала главни спонзор «арапског пролећа» тако што је снабдевала оружјем, новцем и инструкторима опозиционе исламистичке групе. Последњих година Катар све активније претвара ојачану економску снагу у политички утицај у пространом региону од Персијског залива до Сирије и још даље – до Алжира.

Катар се припрема да после 2014. године прошири своју тржишну нишу главног испоручиоца кондензованог природног гаса и да се учврсти не само на азијском, већ и на европском тржишту, где ступа као директан конкурент Газпрому и његовом гасу који се доводи преко гасовода. Због тога се прави разграната инфраструктура: финансира се формирање терминала за природни гас у Европи, разматрају се могућности за пробијање у европске енергетске структуре, а у својој земљи граде још једну огромну поморску луку и гасоводе за превоз кондензованог гаса.

Скоро 25 већ постављених на подлоге у Катару супертанкера пројекта Q-Max-а, који имају могућност да превозе по 150 милиона кубика у једној тури, на спољним тржиштима ће постати снажна експанзиона армија. Та армија, ако се узме у обзир да иза леђа катарског произвођача извире амерички «ЕксонМобил», ће бити искориштена ради подривања статуса Русије као главног испоручиоца гаса Европи. Све је чешће мишљење да ће помоћу тако моћне полуге неоконзервативни лоби Вашингтона, који Русији дозвољава, у најбољем случају улогу вазала САД у будућем сукобу са Кином, покушати да натера Москву да се одрекне бављења потпуно самосталном спољном политиком…

Тек што се појавило заједничко истраживање Института за енергетска истраживања у Руској академији наука (ИНЕИ РАН) и Руској енергетској агенцији (РЕА) – «Прогноза развоја светске енергетике и Русије на период до 2035. године». Оно садржи врло значајан пасаж: «Напрегнутост на Блиском Истоку и у Северној Африци се развија. Унутрашње противуречности (сунити, шиити, племена, политичка контрола, и сл.) носе карактер дуготрајности. Почиње нова војна кампања. У резултату у читавом том периоду земље региона смањују производњу нафте за 10%, а потрошњу за 5%. У периоду 2013 – 2019. потпуно прекида експлоатацију и потрошњу Иран (период је одређен према искуству из претходних ратова), Ирак смањује експлоатацију за 50%, и то уз стабилну потрошњу. У 2020. експлоатација се враћа на уобичајени ниво за Ирак, за Иран ће постепено да дође до њега кроз 3 – 4 године.» У ствари – експерти очекују да ће у следећој години почети рат са Ираном…

Чак и ако ауторе ових пророчанстава сместимо међу кабинетске мислиоце са песимистичким осећањима и конспиролошким погледом на светску политику, сам по себи број таквих прогноза и текућих инцидената у вези са нафтом и гасом тера да се осетимо нелагодно. Све се више чини да дан «икс» који означава прелаз од хладног у врућу фазу светског рата за енергенте, више није тако далеко.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.