Пише Бранко Радун
Зашто Влада Србије до данас није решила питање спорног уговора ЈАТ-а са „Ербасом“, колико су том одлагању кумовали стратешки интереси Америке, те да ли ће нас то коштати 50 милиона евра буџетског новца?
Пре четрнаест година између Србије и „Ербаса“, француско-немачког концерна са седиштем у Француској, потписан је споразум о куповини осам путничких авиона за ЈАТ.
Потписници овог, како ће се успоставити „проклетог“ уговора, са српске стране били су тадашњи директор ЈАТ-а Жика Петровић, касније убијен под нерасветљеним околностима, и Војислав Шешељ, тадашњи потпредседник Владе који готово читаву деценију чами у Хашком казамату. Овај уговор потписан је 1998. године, у моменту када су се тамни облаци надвијали над несрећном Србијом, са наивним уверењем да ће то смањити притисак САД-а према Србији и допринети да се избегне агресија НАТО-а и отмица Косова. Сагледана из садашње перспективе, ова одлука је у очима Американаца могла бити само минус, будући да је „Ербасу“, пројекту Европљана, пошло за руком да склони „Боинг“ са првог места у производњи путничких авиона у свету. Штавише, данас „Ербас“ као највећа европска компанија и најпознатији „европројекат“ држи око две трећине тржишта путничких авиона, док је некада неприкосновени „Боинг“ пао на око трећину удела у светском тржишту. Стога Американци неекономским притисцима на владе земаља покушавају да ојачају продају „Боинга“ и, ако је могуће, ослабе „Ербас“.
СКЛАЊАЊЕ У СТРАНУ
Но, да се вратимо на причу о „баксузном уговору“ који већ четрнаест година компликује биланс „Ербаса“, због чега ова компанија покушава да стави тачку на њега.
После те 1998. године уследила је ратна 1999, а затим 2000. година – година демократски „обојене“ револуције у којој је свргнут Слободан Милошевић. После 2001. године европски гигант је много пута покушавао да тај нереализовани уговор некако ревитализује на обострану корист, при чему би требало знати да је српска страна платила део аванса од преко 23 милиона долара, која су остала на рачуну „Ербаса“. Ако би наша држава одбацила реализацију тог уговора о куповини, ма у којем облику, а како сазнајемо одбацила је, „Ербас“ би могао да покрене арбитражу у Паризу и Србија би готово сигурно изгубила не само та 23 милиона, већ и додатних око 25 милиона казне за нереализован споразум и штету која је тиме нанесена највећој европској компанији, иза које стоје две најјаче европске државе. То би значило да би Србија била на губитку од око 50 милиона долара, колико износи цена једног просечног путничког авиона. С друге стране, како сазнајемо из медија, представници „Ербаса“ спремни су да преговарају и о броју и о цени авиона, који би били за око 30 процената нижи од оних из 1998. године. Разлог је њихов интерес и жеља да произведене авионе и продају. Свесни кризе у авиоиндустрији и слабости српских финансија, они настоје да редефинишу понуду која би с једне стране њима донела нову продају, а с друге стране српској страни неопходну обнову дотрајале флоте националног авиопревозника. Наравно, са српске стране требало би да седи екипа озбиљних преговарача из Владе и ЈАТ-а, која би успела да „избоксује“ најбоље могуће услове и наравно покуша да избегне „губитак“ од 50-ак милиона долара, те огромну нематеријалну штету коју би донео губитак пословног и државног кредибилитета који носи пораз на арбитражи у Паризу.
Уместо тога Влада игнорише захтеве „Ербаса“ и званичне дописе којима ова компанија иницира разговор. Влада је формирала Радну групу која, колико је познато, није имала званичне контакте са менаџментом „Ербаса“, иако би јој то по природи посла био приоритетан задатак. Власт је вероватно помислила да ако већ може да игнорише интересе грађана и да их замајава којекаквим обећањима, да исто то може да понови и са највећом европском компанијом иза које стоји сама ЕУ. А да је било неиспуњених „предизборних“ обећања, било је. Тако је наш председник Тадић очигледно притиснут аргументима Европљана обећавао разрешење овог проблема и француском председнику Саркозију и немачкој канцеларки Меркел.
Од тога није било ништа, као уосталом ни од обећања упућених својим бирачима, попут „динкићевских 1000 евра“ или стотина хиљада радних места и брзог уласка у ЕУ. Проблем наше политике и наше владајуће коалиције је тај што се понаша као „Дел Бој“ из серије „Мућке“, покушавајући да обманама и обећањима купи време и некако исплива из „буле“. Тако се Американцима обећава посвећеност уласку у НАТО и држање даље од Руса и Немаца када је реч о Балкану, Европљанима поштовање различитих договора попут овог, а Русима поштовање договора око НИС-а и „Јужног тока“. Свима обећавају све како би дуже опстали на власти, а за неке од њих то значи и на слободи.
ЧВОР СУКОБЉЕНИХ СТРАНИХ ИНТЕРЕСА
Како „Ербасу“ Влада Србије није до 30. марта поднела предлог разрешења 14 година дугог натезања око реализације уговора у виду неког анекса, сценарио даљег развоја ситуације је лако предвидљив. „Ербас“ подноси тужбу на арбитражном суду у Паризу који ће вероватно за неколико недеља донети пресуду, готово сигурно у корист највеће европске компаније јер је ситуација јасна, а аргументи на њиховој страни. Тако је нада владиних службеника и функционера власти у позитиван споразумни раскид или плод потпуног незнања и неспособности, или пак обмањивање јавности у предизборно време.
Влада и провладини медији покушали су да спинују ову неугодну ситуацију, у смислу како је то све „предизборни притисак“ – при чему је проблем постојао годинама уназад, а последње писмо стигло је у Владу почетком фебруара, дакле пре расписивања избора.
Па у чему је ствар? Током протеклих година – од 2001. године могући споразум кочили су амерички лобисти који су деловали у Влади или у ЈАТ-у. Томе би требало додати и причу о покушају рекетирања највеће европске компаније, наравно неуспешно, као и поигравање са „писмом о намерама“ из 2010. године, када се и десио последњи официјелни састанак наших и европских представника са циљем да се ово замешетељство некако разреши. Наравно неуспешно, јер наша страна и не жели никакав споразум, по логици „ми ћемо наћи неког да му увалимо ЈАТ-а, а онда нека се он бакће са ЕУ“. Наравно под условом да за куповину није заинтересован руски авиопревозник или неко други ко није по вољи „контролора српског ума“.
Ако је већ тако поставља се питање зашто представници Владе који имају мандат за преговоре не седну заједно са представницима „Ербаса“ и не договоре куповину неколико авиона, са нижом ценом и на кредитни „почек“ када је то у обостраном интересу. Очито из разлога што са друге стране наши амерички „пријатељи“ не желе присуство „евро“ „Ербаса“ на овом простору, јер је авиоиндустрија и доминација у ваздуху, па макар и у цивилном сектору од стратешког значаја. Исто тако њих иритира и помисао да руски „Аерофлот“ постане ЈАТО-ов стратешки партнер, па макар и мањинског власника. На тај начин би се Руси убацили у европски „опен скај“ простор испод жита, а вероватно и „Ербас“ инсталирао свој авиохардвер, што никако не желе амерички лобисти. Американци као најгору виде могућност да дође до стварања евроруског конзорцијума над Србијом, па макар то значило и само небо над Србијом. Стога се вероватно и одустало од продаје ЈАТ-а руској државној авиокомпанији, која је додуше имала резерву јер је било онемогућено њено већинско власништво над националним авиопревозником.
У тој и таквој пат позицији, када се не може пресећи чвор сукобљених страних интереса, а да то ипак буде на нашу корист, остаје да видимо само с колико ћемо штете изаћи из ове приче.
ПРЕДСЕДНИК ВОЛИ ДА ПРИЧА
Игнорисањем захтева „Ербаса“ шаље се порука Европљанима да овде не постоји правна сигурност и да стране компаније могу доживети непријатности. То је била и порука коју је примио Томислав Николић од генералног директора „Ербаса“ Гунер Гроса током посете Немачкој, у којој је нарочита пажња посвећена економској сарадњи. Тада је било речи о плану стварања повољнијег инвестиционог амбијента, гаранцији пуне правне сигурности страним партнерима, као и о исправљању грешака из прошлости у односима Србије и „Ербаса“.
Но, очигледно наша власт све то схвата олако. Да би схватили озбиљност авиоиндустријског посла, ког очигледно нису свесни домаћи „квазиевропејци“, требало би знати да су прошле године у „Ербасу“ примили око 1.700 поруџбина авиона, али да производња ових високотехнолошких летелица захтева претходну проверу која је поруџбина „права“. Тако, ако би сада желели да резервишу и наруче авион, он би могао бити доступан тек можда крајем деценије, јер је то изузетно комплексан и скуп посао у којем нема места за оно „како ћемо – лако ћемо“. Зато неозбиљно звучи идеја Синдиката пилота да би домаће компаније могле да покрију извозом око 90 одсто вредности цене тих летелица. Ми једноставно после транзиционе деиндустријализације немамо високотехнолошке погоне који би могли опслуживати изузетно захтевну авио светску индустрију. Некада можда, сада никако.
Шта онда? „Ербас“ је престао са даљим покушајима решавања спорног уговора са ЈАТ-ом, затим следи арбитража у Паризу коју сигурно губимо, као и 50 милиона долара, а да не говоримо што ће према нама и Албанија изгледати као озбиљна држава која поштује правне норме и уговоре.
На крају ће Влада вероватно покушати да препакује ЈАТ, при чему ће га „продати“ локалним играчима који немају искуство у авиосаобраћају, да би некако удовољила и интересима „Великог брата“ и локалне „браће“. Колатерална штета ће бити национални интереси и вероватни крах домаће авиокомпаније. Наравно Влади Србије се не жури, јер по речима владиног Директора канцеларије за сарадњу са медијима Миливоја Михајловића Влада није пронашла партнера који би купио ЈАТ, па не постоји разлог да се одлуке доносе на брзину. Њих ни не брине могућност да би се после арбитраже, наплата потраживања могла спровести и запленом ЈАТ-ових летелица које слећу по европским аеродромима.
Таква политика је поразно нојевско забијање главе у песак. Уместо тога је било потребно набавити нове летелице и учинити ефикаснијом компанију која има значајну перспективу у региону. Наиме, како у региону и нема озбиљне авиокомпаније, а како су покушаји босанске и црногорске „авијације“ готово пропали, ЈАТ-у као бренду старом више од шест деценија отвара се простор да загосподари добрим делом неба бивше државе – некада познате као СФРЈ. За то је наравно потребно рећи и Американцима и Европљанима и Русима шта је наш интерес.
Уместо тога Влада лажних европејаца показала се у пракси не само потпуно неспособном да реализује споразуме са Европљанима у обостраном интересу, који би подразумевао куповину мањег броја летелица, са нижим ценама и значајно повољнијим начином кредитирања од комерцијалног сектора, већ је тиме нарушила наш „рејтинг“ о којем председник воли да говори. Влада која се свакодневно куне у европске вредности, а које подразумевају поштовање уговора и правну сигурност, све је прекршила.
Једнострана поводљивост и сервилност према странцима довела нас је до тога да данас немамо ниједног савезника у свету. Уместо једностране „атлантистичке“ политике, потребна је избалансирана „континенталистичка“ оријентација, о чему јасно говори и игроказ око несретног ЈАТ-а, који запошљава много високоспецијализованих кадрова и који је потребно по сваку цену сачувати, а не багателисати којекаквим муљаторским „трансформацијама“. Србији су што пре неопходне промене, но не само персоналне промене политичара у врху, већ и квалитативна промена политике и стратешке оријентације.
JAT i dugogodisnja dogadjanja i prica oko njeka je jedan od najvidljivijih dokaza laznog “evropejizma” i pljackaskog sistema.
U toku svih godina prica o gubicima JAT-a, nikad nije objasnjeno
iz cega se sastoje i zasto.
Ako se zna da JAT nema svoj racun ili ga ne kontrolise, lako je
“ukapirati” o cemu je rec.
Svi prihodi idu u “zajednicki”, drzavni racun, kao i placanja.
Sa racuna se “skida kajmak”, kroz plate i doprinose “zutima”,
a placanje po dugackom redu drzavnih obaveza.
Od direkrora JAT-a nije ni trazeno da naprave bilo kakav program,
niti da ucine iole ozbiljan napor da JAT dovedu “u red”.
Kao sto je politikantski perspektivna linija za Kinu pezorativno
imenovana “Mirina” (iako je delom donosila lepe prihode pilotima,
kroz sverc) pa zato ukinuta, prica o Airbus-u i JAT-u bila bi
smejurija da ne kosta i da nije tragicna.
Nesporno je da je ugovor sa Airbus-om bio u funkciji evropske
integracije, da su avioni ako ne ekonomicniji, a ono isti kao B737,
da odavno, po Evropi (ukljucujuci Rusiju) leti vise A320(i varijanti)
nego B737 (uporedivih).
[Radi istine, u Airbus-u je visok procenat americkih delova i sistema. Motori (>20 % vrednosti) su francusko-americka kooperacija,
dok je gro elektronske opreme americke proizvodnje. Da nije tako,
tolike americke aviokompanije ne bi kupovale avine Airbus-a.]
Obzirom da su placeni avansi (sto je standarno kod kupovine aviona
i od Boeing-a i Airbus-a) i pored svih (zlonamernih i iz neznanja)
“argumenata” protiv, avini su mogli vec odavno leteti i zaradjivati.
Ukoliko bi se moglo dokazati da nisu “to sto nekome treba” avioni
su mogli biti iznajmljivani (“lease”-ovani) bez vecih muka. JAT je
inace imao sposobnu organizaciju za iznajmljivanje aviona.
Medjutim, sve lansirane price cute o sustini. Kao ne jednom,
americka Vlada je stavila veto na kupovinu Airbus aviona, zahvaljujuci “nasima” i njihovoj resenosti da se i kroz “Boeing-
anti-Airbus” po svaku cenu dodvore gazdi.
Amerikanci nemaju nameru da nam pomognu (ako definitivno prekrsimo
ugovor) a u Airbus-u nemaju razloga da nam oprastaju ili poklanjaju.
Pored ugovora (za koji samo diletanti mogu da govore-“Slobin”, “bivseg rezima”, …) na strani Airbus-a je i nasa teznja
(u stvari moljakanje i kukumavcenje) da udjemo u EZ. Cuti se,
ali to nas ceka, sta god ko mislio.
Da sve bude tragicnije, nema stvarnog ekonomskog razloga za raskid
ugovora sa Airbus-om. Naravno, ima puta (koji koriste i Boeing i
Airbus) da se nacini nagodba, bez vece stete po Srbiju. Nema puta,
ako pricamo nebuloze, i negiramo potpisani drzavni ugovor.
[Davinic je potpisao, potpisao je mnogo toga i B.T. i V.C., ali
necemo moci da kazemo, “ne vazi, potpisali zuti”.]
Ono sto je gore od “slucaja Airbus”, su prodaje, tenderi, strateski
partneri-upropascivanje JAT-a. Posle toliko vremena, nailazi kritican
period prireme letnje (glavne) sezone i cela sezona, bez sanse da se
nobva Vlada “zabavi” JAT-om na iole kvalifikovan nacin.
Hteli mi to, ili ne, JAT je itekako ogledalo Srbije.
Srboljub Savic