Gerilska poljoprivreda

Piše Mara Knežević Kern

Mnogi još nisu shvatili da se nalazimo usred neobjavljenog rata protiv proizvođača zdrave hrane, u kojem se ne biraju sredstva. Jedna od nedavnih žrtava je proizvođač hemijski netretirane hrane, kojem su uz pomoć policije uništeni svi organski proizvodi (u vrednosti od 50.000 dolara). U zatvoru se našao i proizvođač zdravog mleka, zato što ga na zahtev kupaca prodaje u sirovom stanju, a protivzakonita je postala i prodaja sveže ceđenog voćnog soka…

Austrijski poljoprivrednici se, za sada, veoma uspešno opiru diktaturi evropskih institucija koje zagovaraju proizvodnju GMO hrane, fabrički uzgoj stoke i monokulturnu poljoprivredu, trudeći se da prirodne zakone zamene zakonima tržišta. Među „odmetnicima“ od ekocidnih zakona – nametnutih od strane WTO, našao se austrijski poljoprivrednik Sep Holcer (Sepp Holzer), vlasnik imanja u Alpima, organizovanog na osnovu iskustava drevnih civilizacija, koji ih je obogatio  sopstvenim iskustvima i prilagodio uslovima na terenu.

ULOGA PERMAKULTURE

[restrictedarea]

Holcer je posle diplomiranja na Poljoprivrednom fakultetu shvatio da je sve što je tamo naučio u stvari beskorisno. Stoga je krenuo svojim putem, sukobivši se sa propisima i pravilima osmišljenim radi koristi agrobiznisa, a svako odstupanje od ekocidnih zakona bilo je veoma strogo sankcionisano. Svojevremeno je bio izložen sudskom procesu usled odbijanja da oreže svoje drveće kako mu je naloženo, iako je praksa pokazala da je jedino neorezano stablo kajsije izdržalo velike mrazeve i težinu snega (savilo se do zemlje kako bi sneg skliznuo na tlo). Sve što Holcer radi razlikuje se od onog što se predlaže u udžbenicima, čak i sadnja drveća. O svojoj borbi protiv neznalica u institucijama koje osmišljavaju zakone i propise pisao je u autobiografiji „Pobunjeni farmer“: „Tužno je da moraš da budeš odmetnik kako bi na zdrav način održavao imanje“.
Upravo je prevedena Holcerova najnovija knjiga „Permakultura“ – u kojoj detaljno objašnjava principe holističkog pristupa organizaciji imanja. Permakultura bi se mogla definisati kao sinteza ekologije, geografije, antropologije, sociologije, dizajna… uz primenu ekoloških principa i strategija koje mogu da vrate ravnotežu narušenim ekosistemima. Holcer daje niz praktičnih saveta ljudima koji žele da na malom prostoru organizuju proizvodnju hrane, naglasivši da je za uspešnu primenu ovog metoda potrebno poznavanje svih faktora koji omogućavaju zatvaranje kruga samodovoljne farme, uključujući vodu, vetar, sunce, okolni teren, kao i prisustvo divljih životinja i mogućih zagađivača. Na svom imanju (110 ari) proizvodi voće i orahe, trideset vrsta paradajza, razna žita, pečurke, povrće, biljke i divlje cveće. Takođe uzgaja domaće i divlje životinje. „Posle organizovanja prostora i sađenja – više ništa ne radim. Priroda radi sama. Bez iskorenjivanja, orezivanja, zalivanja, đubrenja, pesticida…“ Vremenom je izmenio pejzaž formirajući terase sa ogromnim kamenim pločama, da bi stvorio preko 70 bara i usmerio vetar, vodu i solarnu energiju u cilju trajnog održavanja sistema. Nijedan kvadratni metar zemlje nije prepušten samo jednoj vrsti biljaka, što je dovelo do smanjenja prisustva štetnih parazita i stabilizovanja ekosistema.
Permakultura je inspirisala i Simona Ferlija (Simon Fairlie) da u knjizi „Meso: benigna ekstravagancija“ („Meat: A Benign Extravagance“) objasni neophodnost da se na imanju gaje zdrave domaće životinje, kako bi obezbedile đubrivo za zdrave useve. On je zalaganjem za samodovoljno poljoprivredno domaćinstvo otvorio polemiku sa vegeterijancima, opovrgnuvši njihove stavove o „neetičnosti“ uzgoja stoke za ljudsku ishranu.
Posle 20 godina rada u poljoprivredi, Ferli je uveo novu paradigmu: ne „meso ili veganizam“ (strožija forma vegeterijanstva), već „meso proizvedeno u malim farmama, organizovanim prema pravilima permakulture – ili industrijski proizvedeno meso na monokulturnim farmama“, dajući svojim istraživanjima doprinos agrikulturnim kanonima.

POGREŠNA BOJA (MANGULICE)
I dok odgovorni proizvođači hrane zagovaraju povratak starim sortama i rasama domaćih životinja, u Mičigenu se oglasio poludeli lobi agrobiznisa, na čiju su inicijativu vlasti donele „Uredbu o invazivnim vrstama“ („Invasive Species Order“) – ISO, kojom se najavljuje masovno uništavanje domaćih životinja sa „kovrdžavom dlakom crne boje“, uzgajanim na otvorenom prostoru u okviru malih poljoprivrednih domaćinstava.. Ovo se, između ostalog, odnosi i na svinje mangulice koje su proglašene za „invazivnu vrstu“. Uzgajivači koji stanu u odbranu svojih farmi, biće tretirani kao zločinci – uz pretnju hapšenjem i robijom do četiri godine.
Posedovanje samo jedne ovakve životinje smatra se zločinom, a ubijanje životinja s „pogrešnom bojom dlake“ biće obavljeno puškama, uz hapšenje vlasnika imanja. Očigledno je da hajka na životinje koje se ne mogu strpati u zatvoren prostor, ni kljukati bilo čime, predstavlja eliminaciju konkurencije lokalnoj industriji mesa – „Mičigen pork grovers asociejšn“. Vlasnik farme mangulica Mark Bejker, čijoj farmi mangulica preti totalno uništenje, tvrdi da će se sa porodicom usprotiviti ovom pokolju.
Do koje mere su lažne tvrdnje o nedostatku hrane za gladna usta na planeti, govori odnos prema poljoprivrednom zemljištu i njegovom ugrožavanju na račun urbanih zona. O tome svedoči slučaj zemljoradnika Stiva Milera, čijem su se imanju približili blokovi novoizgrađenih zgrada. On je dobio poziv na saslušanje zbog „korišćenja njive u komercijalne svrhe“. Mileru je zamereno što višak poljoprivrednih proizvoda iznosi na gradsku pijacu. I kao što to u kapitalizmu biva, interes privatnih preduzimača i agrobiznisa je prioritetan u odnosu na interes malog poljoprivrednog proizvođača i građana koji se snabdevaju njegovim povrćem. „Želeo sam da podučim susede kako je divno uzgajati zdravu hranu, ali društvo za ovo nema razumevanja.“
Mnogi još nisu shvatili da se nalazimo usred neobjavljenog rata protiv proizvođača zdrave hrane, u kojem FDA ne bira sredstva. Jedna od nedavnih žrtava je proizvođač hemijski netretirane hrane („Rawsome Food“). Vlasniku su uz pomoć policije uništeni svi organski proizvodi (u vrednosti od 50.000 dolara). U zatvoru se našao i proizvođač zdravog mleka, jer mu je zamereno što ga na zahtev kupaca prodaje u sirovom stanju. On je bio izložen višednevnoj torturi u cilju zastrašivanja svih kojima bi na um pala ova delatnost, a zabrane se umnožavaju neverovatnom brzinom, pa je protivzakonita i prodaja sveže ceđenog voćnog soka – ukoliko nije spakovan u konzerve i brendiran. FDA za kontrolu „prestupnika“ iz ove oblasti koristi špijunske kamere, kako bi uz pomoć denuncijanata utvrdila ko se bavi proizvodnjom zdrave hrane.

„BAŠTE POBEDE“
Zapadna istorija proizvodnje hrane pamti i razumniji pristup ovoj delatnosti. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata vlada SAD-a, Kanade, UK i Nemačke podržavala je individualnu proizvodnju hrane, kako bi urbano stanovništvo spasla gladi. U tom cilju je pokrenuta kampanja „Bašte pobede“ („Victory Gardens“), koje su prehranile mnoge porodice i bile neka vrsta civilne moralne potpore. U martu 1917. godine, Čarls Pak je formirao Nacionalnu komisiju za ratne bašte i započeo kampanju u cilju prevazilaženja problema s nedostatkom transportnih sredstava i radne snage u selima. Krizi je doprinelo proterivanje japanskih zemljoradnika iz Kalifornije i preuzimanje zemljišta od strane neiskusnih emigranata iz Evrope. Ove bašte su oformljene u dvorištima i na krovovima kuća, a londonski „Hajd park“ je tokom Drugog svetskog rata bio preoran i pretvoren u povrtnjak. Isto se desilo sa javnim parkovima u Njujorku i San Francisku. Prednosti su bile očigledne: u SAD-u je stvoreno preko pet miliona bašti, a pozivu se odazvalo 20 miliona Amerikanaca. Njihovi proizvodi su pokrili 40 odsto tržišta povrća, a slogan za podršku akciji glasio je „Naša hrana se bori“. Ministarstvo poljoprivrede se u početku protivilo ovoj ideji, potekloj od Eleonore Ruzvelt, iz straha da će na ovaj način biti ugroženi interesi industrije hrane.
Društva pod spoljnim ekonomskim pritiskom prinuđena su da se vrate na stare oprobane i u suštini superiorne metode, što se desilo u ruralnom području Gaze, na kojem se gaji organsko povrće. Kada je Hamas 2007. godine preuzeo kontrolu ovih prostora, Izrael je nametnuo strogu blokadu koja se nije odnosila samo na hranu već i na pesticide „koje bi mogli da koriste za rakete“. Tako je 80 odsto stanovništva postalo zavisno od humanitarne pomoći. Ljudi su počeli sami da proizvode hranu za sopstvene potrebe i da prodaju viškove s minimalnom zaradom. Pilot program organske poljoprivrede započeo je sa radom u Gazi na inicijativu „Gazas sejf agrikalčr prodjusers socijeti“ („Gaza’s Safe Agriculture Producers Society“) SAPS,  ona namerava da proširi ovaj program na što veći broj poljoprivrednih domaćinstava koja su uvidela da je moguće uzgajati biljke bez pesticida (balega i lišće služe za pravljenje organskog domaćeg đubriva koje se meša sa poljoprivrednim otpadom). Oni su takođe prisiljeni da u nedostatku uvoznih alatki koriste alatke koje sami dizajniraju. Hamas je prošle godine objavio „desetogodišnju strategiju prevazilaženja problema nastalih zbog blokade, kroz samoodrživu poljoprivredu“. Ministar poljoprivrede Mohamed al Aga kaže da njegov narod na ovaj način nastoji da stekne stratešku nezavisnost kada je u pitanju hrana.
Međutim, kada je u pitanju sudbina neobrađenih poljoprivrednih površina u Srbiji, podsetili bismo na nedavnu poruku dr Vandane Šiva, upućenu pobunjenicima u Volstritu: „Vreme je da prekinete s okupiranjem trgova i krenite u okupiranje neobrađenih poljoprivrednih površina“.

[/restrictedarea]