Феномен планетарне славе литерарног пустолова

Пише Мирослав Стојановић

Ове године обележава се сто година од смрти Карла Маја, најтиражнијег и најпревођенијег немачког писца, аутора чувеног Винетуа

 

Карл Мај

Карл Мај није Јохан Волфганг Гете, али јесте немачки литерарни феномен – „геније тривијалног“ је највише превођени (преко четрдесет језика) и најтиражнији (преко двеста милиона примерака) немачки књижевник.
И, очигледно, најинтригантнији, и сто година после његове смрти (30. март 1912) интересовање за највећег литерарног пустолова је изненађујуће велико, посебно на немачком говорном подручју.
Овај датум је подстакао организовање невероватног броја културних догађаја, предавања, симпозијума, концерата, изложби, филмских смотри (филмови снимљени по његовим делима), прилога у медијима и читаве лавине књига у чијем се средишту нашао Карл Фридрих Мај, пето (рођен 25. фебруара 1842) од четрнаесторо деце (деветоро од њих је умрло у раним годинама детињства) сиротињске фамилије из саксонског Ернстхала.

ГЕНИЈЕ ТРИВИЈАЛНОСТИ

[restrictedarea]

Аутор „Винетуа“ (четири тома), „Блага сребрног језера“ и преко стотину наслова путописних и пустоловних (авантуристичких) романа, надахњивао је и узбуђивао толике генерације младих. Али и многе умне главе, од Алберта Ајнштајна, Карла Либкнехта до Ериха Фрома, Клауса Мана и Мартина Валзера. Најспорнији, а за књижевне историчаре и (посебно) психијатре, у свему томе, био је наводно (пре)јаки утицај Карла Маја на – Адолфа Хитлера.
Иако интересовање за његове каубоје и Индијанце међу данашњим пубертетлијама и тинејџерима очигледно јењава, није пресахла жеђ издавача широм света за делима једног од најпопуларнијих писаца у историји литературе. Немачки медији ових дана управо пишу да се преводима на многобројне језике придружио и онај на – вијетнамски.
Ту жеђ програмирано подстичу и бројне институције које се брину о оставштини Карла Маја и њеној популаризацији. Међу њима, и пре свега, издавачка кућа која носи његово име „Друштво Карла Маја“, са око две хиљаде веома активних чланова, и његов Музеј, смештен у „Вили Шетерхенд“ у Радебојлу, коју је писац купио у позним годинама живота, када је, коначно, постао богат и – планетарно славан.
У објашњавању готово необјашњивог феномена планетарне славе „генија тривијалности“, одређену улогу има и узбудљиви животопис Карла Маја. Неспорно талентован и надасве продуктиван аутор. Често хаотичан и збркан у вођењу приче. Често баналан и још чешће претенциозан. Ситан лопов, превејани лажов, опасни преварант, велики хохштаплер и робијаш. Болесно нарцисоидан. У сопственим очима „бар метар изнад самог себе“.
Физички, иначе, крхке грађе и ниског раста. Једва нешто изнад метар и шездесет, али увек надмен и кочоперан. Позирао је фотографима у „костимима“ својих јунака, Олд Шетерхенда, из прича о Индијанцима, и Кара Бен Немзија, кога је „послао“ на крстарење по земљама Истока. С неодољивом, готово нагонском потребом да буде оно што није, због чега је, више пута, имао проблема са законом и судијама.

КОРИСНА РОБИЈА
Лажни доктор медицине. Лажни доктор филозофије. Лажни полиглота. На једном предавању, пред више од хиљаду слушалаца и поштовалаца у Минхену, не трепнувши, саопштио је, на пример, да зна „хиљаду и две стотине језика и дијалеката“.
У његовом животу готово није постојала граница између фикције и стварности, па су многи подаци и чињенице о којима говори у аутобиографији крајње непоуздани. Забележио је, тако, да је одмах по рођењу ослепео. И да је прогледао тек кад му је било пет година, захваљујући лечењу у болници у којој је његова мајка радила као бабица. Истраживачи нису успели да нађу потврду за то.
Слао је своје јунаке у пустоловине по (европском) дивљем Балкану, (азијском) дивљем Курдистану и америчком Дивљем западу, уверавајући читаоце да је сам све те стазе и богазе препешачио. И да није реч о стваралачкој фикцији, без које, иначе, нема литературе, него о аутентичним личностима и пределима, иако се није ни мрднуо од свог радног стола. Први пут је напустио немачко тле у априлу 1899, у „освајање Истока“, од Египта до Суматре. Тада му је било педесет седам година, био је у том часу најчувенији немачки писац и – богат човек. На пут у земљу Винетуа и његових Апача кренуо је бродом из Бремена до Њујорка знатно касније, 1908, практично пред крај живота.
Ништа му то, међутим, није сметало да безочно тврди како је лично доживео авантуре које је „позајмио“ својим јунацима. И да су њихова имена само псеудоними Карла Маја. А кад би га његови критичари и противници, а било их је, суочавали са том чињеницом, лаконски и виспрено је узвраћао: „Ни Данте није био у паклу“…
Сценом за пустоловине својих јунака „опремио“ се на робији, на којој је, иначе, од својих седамдесет провео нешто више од осам година. На једном од тих дужих боравака (четири године) иза браве, захваљујући „добром владању“, награђен је послом који ће одредити његову животну и књижевну судбину. Дали су му да води затворску библиотеку са око четири хиљаде књига, међу којима је било енциклопедија, лексикона, али и књига о географији и историји.
Утољавајући очигледно велику читалачку жеђ, исписивао је већ и „итинерере“ којим ће се кретати његови будући пустоловни јунаци, егзотичним и дивљим вилајетима, који су у време када свет још није био захваљујући телевизији и Интернету заиста „једно село“, мамили (посебно младе) читаоце и заустављали им дах.

БАЛКАНСКЕ ГУДУРЕ
Тако је, уз „маршруте“ на америчком Дивљем западу, за своје јунаке, црвеног поглавицу Винетуа и његовог белог „побратима“ Олд Шетерхенда (запечатили су то испивши, наизменично, коју кап крви, обичај који, иначе, није уопште постојао код америчких Индијанаца!), уцртао и оне кроз (наше) балканске дивљине. Радња два његова романа „У балканским гудурама“ и „ Кроз земљу Арбанаса“ (превод у издању „Матице хрватске“, 1965, иако је, у овом другом случају, прецизан наслов „Кроз земљу Шиптара“) дешава се у овом вилајету.
Кроз „земљу Шиптара“ језди, иначе, његов херојски и неустрашиви јунак, наравно Немац, Кара Бен Немзи, иако имена места која спомиње не припадају Албанији. Налазе се на Косову и у Македонији. Било је то време турске владавине, па му се ове „непрецизности“ могу опростити.
Јунак Карла Маја Немзи среће на том путешествију и по неког Србина, и проговори по коју српску реч, али је његова пажња превасходно оријентисана на Шиптаре, о којима не говори с много симпатија. Критичари су приметили да се и међу дивљим и суровим Индијанцима нађу племенити и храбри, попут поглавице Апача Винетуа, а да таквих ликова међу Албанцима, у његовом рукопису и интерпретацији, нема. За њега су они, поред осталог, „најбезобразнији и најопаснији злочинци, какви само могу да постоје на свету, прави Шиптари (Скипетари), храбри до лудила, лукави као рисови, сурови и брутални…“
Карл Мај ће „стићи“ посредно на југословенско тле и шездесетих година прошлог века као филмска тема. Неколико филмова које су по његовим мотивима (а снимљено их је преко двадесет, од немих и црно-белих, до оних у боји!) направили немачки продуценти и режисери, снимљено је, наиме, у копродукцији загребачког „Јадран филма“, у велебитским камењарима и на идиличним Плитвичким језерима.
Још једну филмску везу, овога пута с његовим Винетуом, оствариће српски глумац Гојко Милетић. Практично непознат у својој домовини (студент ДИФ-а у Београду, каскадер и епизодиста у неким страним продукцијама сниманим овде), он ће, глумећи Винетуа и друге индијанске поглавице у десетак филмова, стећи велику популарност у – Источној Немачкој.

ИМПЕРИЈАЛНИ ПАЦИФИСТА
У најчешће негативном интерпретирању народа и личности са којима се срећу идеализовани и хероизовани јунаци Карла Маја, сви одреда Немци, у својим „узвишеним мисијама“, да цивилизују „дивље“ и преобрате (у балканском случају муслимане) их у католичанство, један број истраживача и критичара његовог дела видели су нескривени расизам и немачке империјалне амбиције, иако се сам Карл Мај издавао за пацифисту.
У том контексту се посматра, и третира, спорни и проблематични однос између Карла Маја и Адолфа Хитлера. Око тога трају и данас жучне и жустре полемике, као да је, како је приметио још 1936. године новинар и писац Лео Лавија, заиста „јаје Карла Маја испилило нацистичког манијака“.
Син чувеног Томаса Мана, Клаус Ман је двадесет осам година после смрти најтиражнијег немачког писца констатовао да је „Трећи Рајх коначни тријумф Карла Маја“, стравично остварење његових снова, који је, по својим етичким и естетским критеријумима, у свет унео аустријски хушкач (Хитлер) „одрастао уз Олд Шетерхенда“.
Знатно пре, Клаус Ман је имао позитивно мишљење о „песнику Карлу Мају“. Двојни и противуречан однос према овом писцу имали су и други аутори немачког говорног подручја, од Бертолда Брехта, Ериха Кестнера и Хермана Хесеа до Ериха Фрома, који ће једном приликом такође констатовати да „песница Олд Шетерхенда удара империјалистички“.
Једно је сигурно  –  у Хитлеровој приватној библиотеци налазили су се томови књига Карла Маја. О њему је фирер веома радо, наводно, расправљао са децом нацистичких главешина. Његов главни архитекта и министар наоружања Алберт Шпер је у својим мемоарима записао да су главне личности Карла Маја заиста Хитлеру биле узор.
То још не значи, констатовао је (помало иронично) 1995, у специјалном издању „Шпигла“, под насловом „Карл Мај и Немци“, власник овог недељника (у међувремену почивши) Рудолф Аугштајн, како Хитлер не би водио рат да није било аутора Винетуа и Олд Шетерхенда.
И Аугштајн, међутим, спомиње епизоду која му делује гротескно: Хитлеров шеф Генералштаба Хајнц Гудеријан је пред крај рата, 1944. године, последњим резервама, готово голобрадим војницима, препоручивао за охрабрење Карла Маја као обавезну литературу…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. ‘slucaj’ Kara ben Nemzi-ja ( Crnog sina Nemca) pokazuje, da se ne treba previse zanositi mastarijama ( prepustanju uma da luta) ?!

  2. Drago mije kad vidim da postujete Karla Fridriha Maja, koji je ovih dana bio kao TOP storja u svim vasim medijama!!!!! ali isto tako, cudim se vasim pojavama i navikama!! Vi stvarno…!! Mozda i ne znate ili pak zelja da bar poznate licnosti prisvojite koliko i putopisca Hilferdinga, Ive Andrica i slicno. Periznajem to je vasa sposobnost, da asimilirate druge nacije!!!Bravo!!! To jest, ideja panslavizma, takoreci projekat svih slavena pod istim satorom, i tu niko nema pravo biti protiv vas!!! Tu necu se umesati, vasa je zelja, ziveli!!! Ali ne mogu da zamislim kada govorite i pisete pateticno, verujte mi, sasvim normalno i bezazleno govorim,…vase indicije su dobrocudne. Ne zaboravite jednu jedinu stvar: G. Maj pripada nas, on je nas gen, a dokaz jeste prvo njegov otmenost,…Iliri u drevnosti ziveli do Minchena, pa drugi dokaz ctrnaestoro dece. Zatim, treci dokaz Ilirska Bistrica, evo istorijske argumente. Vidite na lik, gospodina Maja, on poseduje orlovski nos – albanski. Imate bezbroj primeraka, pa Bekim Fehmiu, to ne moze biti drugacije osim geneticki nas covek.

    Zatim taj austrijski crnogororac, g. Gopcevic, takodje je Duklanin. Duklja je albanska rec: sto oznacava Lep izgled,lep pogled itd. itd. I najpole hvala sto ga uvelicavate Maja, moja je zelja da bude preveden i na albanskom jeziku bezobzira sta je naveo o nama. To je proslost uvrede prodju za cas, Maj ide nam u prilog!!!! Tih dva gospodina ipak neka pocivaju u miru, jer mi ne zelimo, trovati nikoga bez obzira na njihova zlodela.
    komsijsko postovanje

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *