Чедомир Антић: Изборна питања

Прошло је нешто више од једанаест година од демократских промена, а у Србији су избори постали мало више од кечерске туче политичко-привредних олигархија. У време Слободана Милошевића државна телевизија и већина осталих медија били су чак и за време изборне кампање у великој мери затворени за опозицију, изборни процес је био поприште великих злоупотреба и крађе. Ипак, код Милошевића није постојала ова софистицирана контрола политике и политичке јавности од стране политичко-тајкунских група. Милошевићев режим био је неки чудан прелаз из тоталитаризма у распападању у некакав нови ауторитатризам. Данас имамо класичну олигархију која у међусобном надметању само имитира демократију.
Ранији режим се подсмевао демократији, са позиција неразложене комунистичке власти и најбогатије партије омогућио је свакоме да се кандидује. Народ се смејао војсци чудака, који су од државе, за просто статирање поред немоћне опозиције, добијали довољно новца да купе пристојан аутомобил; док се диктатор у настанку, будући свакдоневно присутан у медијима као шеф државе, великодушно одрицао термина за представљање у корист преноса утакмице. Данас је управо супротно. Кандидати – глумци или статисти – нису уопште могући ако иза њих не стане неко спреман да неповрато уложи стотине хиљада евра.
Колико год се мрзели, актери изборне утакмице, понашају се као саучесници пред судом. Износе општа места, ослањају на предрасуде и приземну народну мржњу. Нико да пита: зашто нека странка мења име? Зашто није у стању да понађе кандидата из свог чланства? Зашто је динар најнестабилнија европска валута? Колико коштају и шта су донеле економске дипломате? Колико нам је добра донела мрежа канцеларија за младе? Где су и шта раде бивши министри и оснивачи појединих странака? Какав је резултат три узастопне најаве чишћења странке од „корупционаша“ и каријерста? Какав је исход тридесет и осам афера од Националне штедионице, преко панцир афере, афере вакцина, афере Галеника, до бесплатних акција…

Извор: http://www.napredniklub.org