Чедо, штеди!

Пише Миодраг Зарковић

Врло је нејасно због чега „Преокрет“ троши силне паре на предизборну кампању; али је зато савршено јасно зашто је „Јавни сервис“ био спреман да плати, само да би од Срба сакрио истину о Сребреници

 

Малко је неваспитано што нам ЛДП соли памет о економији и развоју, док та иста ЛДП у текућој предизборној кампањи поступа крајње неразумно, стихијски и расипнички управо у економском смислу. Јер, шта ће уопште њиховом фамозном „Преокрету“ било каква плаћена реклама, када овдашња гласила, како електронска тако и штампана, плућа поцепаше дувајући у једра Чедомиру Јовановићу?!
Медијска подршка Јовановићу једна је од најуочљивијих аномалија ововековне јавне сцене. Од како је Јовановић основао сопствену странку, са малих екрана практично и не силазе наводно независни наводни интелектуалци, убеђујући нас да је Јовановић све млађи, све виши и све невинији. Уочи гласања се такав притисак додатно појачава, па ћете зато ових дана пре налетети на емисију без водитеља, него на емисију без једног до три „другосрбијанца“ идеолошки заљубљена у „Преокрет“. Стога се просто намеће питање: ког ће ђавола „Преокрету“ онолики спотови, огласи и билборди? Чисто бацање пара!
(На страну што је на првобитним билбордима, у међувремену уклоњеним, главни јунак поносито носио црвене, водене очи, као да жели да потврди све гласине о извесним слабостима које дели са Биљаном С.)

[restrictedarea]

***
Сличан пример расипништва неко би могао да препозна и у односу „Јавног сервиса“ према норвешком документарном филму „Сребреница: издани град“. РТС је, наиме, претпрошле године откупила права за приказивање овог филма на подручју Србије, али га још није емитовала.
Бацање пара? Не, већ нешто много горе. Новцем српских држављана – не, дакле, новцем Александра Тијанића, већ грађана/претплатника – РТС је оваквим бесрамним маневром практично спречио приказивање дотичног филма у овдашњем етру. Они га не пуштају, а нико други и не може од њих. „Наше право да знамо све“ тако се свело на „наше паре да не гледамо ништа“.
Прошле недеље, 5. априла, у Руском дому у Београду одржан је округли сто поводом српског превода књиге „Масакр у Сребреници“, угледног америчког професора Едварда Хермана и његових сарадника. Књигу, врло критичну према сребреничком миту створеном у гебелсовској сарадњи Вашингтона и Сарајева, представили су учесници округлог стола, редом и признати и познати у стручним и ширим круговима (Мило Ломпар, Александар Павић, Никола Живковић, др Љубиша Симић, Миодраг Стојановић, домаћин Стефан Каргановић), плус гост из Немачке Мануел Оксенрајтер, уредник једног од тамошњих политичких магазина. Наравно, „нашем праву да знамо све“ није ни пало на памет да пошаље камеру на скуп.
Да је какав „амерички дом“ окупио оне дражесне отровнице из најкрештавијих невладиних организација, тада би РТС сигурно реаговао. Тада би Ненад Љ. Стефановић, тај неуморни телевизијски спринтер, морао да се тргне из свог транзиционог дремежа и уврсти у информативни програм „Јавног сервиса“ извештај са тог дешавања. Али, Руски дом и критика сребреничког мита ипак нису били довољан разлог да се Ненад Љ. и њему подређена информативна редакција РТС-а узнемире до границе на којој почиње њихова обавеза да задовоље „наше право да знамо све“.
Наставите да пландујете, драги Ненаде Љ, ништа нисте пропустили. Само доказима и питањима богату научно-друштвену расправу о томе како и зашто Србе – ваше претплатнике, оне чијим се „правом да знају све“ дичите, те њихову браћу преко Дрине – већ деценијама сатанизује најмоћнија пропагандна машинерија у историји. Ситница, Ненаде Љ, ни по чему битна, нити вредна помињања у вашем информативном програму. Уколико тема баш нарасте, направиће поливалентна Антонела Риха некакву специјалну емисију о њој, али до тада заиста не морате да ломите мозак око таквих тривијалности.
Иначе, на округлом столу у Руском дому је приказан и поменути норвешки документарац. То му је било прво јавно приказивање у Србији. Али, биоскопско. Тако да лака вам ноћ, драги Тијанићу, лака вам ноћ.
***
Прва вест у „Дневнику“ од уторка, 10. априла, односила се на хапшење оптужених за паљење америчке амбасаде. Оно паљење из фебруара пре четири године. Ако се питате због чега је та вест била толико битна да отвори „Дневник“, одговориће вам саопштење амбасаде САД, прочитано одмах после саме вести:
„Важно је да се казне не само починиоци, већ и они у власти који су пре четири године наредили или на други начин подржали нечувено кршење домаћег и међународног закона“, заповедила је Мери Ворлик (знајући да она и њена држава никада нису прекршили нити један домаћи или међународни закон; ко не верује, нека консултује звездицу и фусноту).
Живи били па видели, до Ђурђевдана ће ова тема бити све чешће арчена. Јер, одлазећи властодршци добро знају за златно предизборно правило које сви колонијални управници у служби САД користе према својим опозиционим противницима: ако не можеш да их победиш, похапси их!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … можеш ти то и оштрије!
    Поздрав из Котбуса

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *