Бело-црни албум једне епохе

Приредила Љиљана Богдановић

Фотографије Бранко Белић

У велику баштину фотографских портрета код Срба свакако ће бити увршћена и дела из обимне и раскошно приређене фотомонографије „Лица“, у издању „Службеног гласника“ и „Независних издања Слободана Машића“ из Београда

 

У времену склоном да занемари и заборави готово све што му је претходило и да – када је реч о „мудрости и величини“ – себе представи као „епохално“ и најважније , a да то, разуме се, чини пре свега кроз саморазумевање и дух великог дела своје друштвене елите,  једна књига окренута прошлости колико и садашњици побуђује пажњу и бива праћена неподељено одличним оценама. То је раскошно приређена и уређена, обимом позамашна, тројезична (српско-енглеско-француска) фотомонографија „Лица“ аутора  Бранка Белића.
На преко седамсто страна, овај црно-белом новинском и уметничком фотографијом посредовани „део српског савременог и прохујалог Пантеона“, обједињује 465 Белићевих фотографија на којима су портрети значајних личности из културног и политичког миљеа. Уз фотографије, у књизи су објављени текстови Мирка Ловрића, Матије Бећковића, Моме Капора, Драгивоја Срећковића, Стевана Станића, Ратка Божовића, Момчила Б. Ђорђевића, Јелице Роћеновић, Предрага Лазаревића, Горана Малића, Драгана Јовановића, Глигора Чемерског, Јована Ћирилова, Пурише Ђорђевића, Драшка Ређепа, Братислава Љубишића, Љубомира Ерића, Слободана Машића и Драгоша Калајића.
Говорећи о завештању Бранка Белића, мајстора уметничке и новинске фотографије, Мирко Ловрић, историчар уметности и уметности фотографије, каже: „Својом визуелном хроником Белић наставља традицију славних српских фотографа, као што су Анастас Јовановић и Милан Јовановић. Његов опус представља неисцрпно врело за мултидисциплинарна истраживања без икаквог застаревања. Уједно, то је незаобилазни значајни допринос српској култури и посебно уметности фотографије“… Бранко од 1972. године углавном портретише личности из различитих области уметности, науке, културе, политике – протагонисте  домаће сцене и многе знамените госте Београда. Ради то у оквиру радних задатака на дужности фоторепортера, а касније и уредника фотографије у редакцији „НИН“-а… Он почиње свој циклус портрета у периоду транзиције српске фотографије, која из категорија аматерске фотографије прелази у високи професионализам. То су 70-те године прошлог века.
У низу значајних у монографији објављених текстова из пера поменутих врсних аутора, подсећа се, између осталог, и на чињеницу да „Новински текст не може да живи без фотографије. А фотографија има свој засебни живот.“ Цитирају се и духовите опаске попут оне професора Ратка Божовића, једне од личности из књиге, који је више пута у шали поновио: „Уопште није важно шта ћеш новинару рећи, битно је једино како си испао – на фотографији“.
Фотомонографија, уз учешће многих портретисаних у њој, већ је свечано – два пута – представљена широј публици.

___________


МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Када је пушка имала само један метак побоље се мало нишанило. Од како је на муницији освануо натпис „ не штеди метке“, пуца се насумице и погађа случајно. Док је у Србији био само један фотоапарат он ни једном није шкљоцнуо, а да није овековечио неку знамениту личност. Без тог апарата ми не бисмо знали како је изгледао Његош, како је изгледао Вук, како је изгледао књаз Милош, како је изгледао хајдук Вељко.

Сада, готово, нема ниједне куће без фотоапарата, али ма колико да  је техника напредовала и камере усавршене оне нису ништа ако нису у рукама мајстора. А можда ни код  једног уметничкога дела уметник није толико измакнут од свога дела као фотограф. Готово никад на њега не мислимо гледајући неку фотографију или неки портрет, нити  помишљамо на камеру, нити на око и мајстора. Такав је случај и са Бранком Белићем, мајстором који је овековечио своје савременике и чију књигу можемо назвати било групним аутопортретом, било аутобиографијом о другима, а ко зна можда ће то све једнога дана бити мало модерније названо и скромније хроника паланачког гробља. Фотографија је данас оно што је некада било портрет највећих мајстора. Ја мислим да ће она све више заузимати оно место које је некада имала. Поготово у наше време. А Бранко је повратио на црно-белу технику, како је то све почело, а како ће се изгледа и завршити. Ова његова књига је велика задужбина једнога нашега уметника,  један албум нашега века, једна велика заслуга и самог аутора и издавача „Службеног гласника“ и „Слободана Машића“. Ја сам само дошао да кажем тих неколко речи и да се заједно са вама захвалимо спретном и даровитом Бранку Белићу.

Реч на промоцији фотомонографије у Народном позоришту, марта 2012.

___________

СЛОБОДАН МАШИЋ

… И на образу сваког човека, сем његовог појединачног живота и срамоте која се огледа на њему, налази се, заправо, једна скривена слика нашег заједничког живота и наше заједничке срамоте. А онда, има народа , у њих спада и наш народ, којима срамота није довољна у животу. И наш народ воли частан образ. И наш народ , не цео, наравно, један део нашег народа, спреман је ради часног живота да да и сопствени живот. Када  ја о томе мислим онда ја увек мислим, заправо, има ли веће части за човека него за свој часни образ да да један мали, скроман, готово трнутан, сопствени људски живот. Ми смо народ у којем, наравно,  има људи који су изгубили образ, али цео народ заправо, има у себи уграђено осећање часног образа. Други народи нису такви. Када би Тај, који нам је одредио, који нам је створио почетак живота, знао колико патимо због тог недостатка часног образа, можда би нам одредио неко друго место где бисмо живели као народ, а можда и не би. Ја не знам заправо и морам вам признати да када у овој књизи гледам тај огроман број образа који се у њој налазе, онда ми се чини да ће се једнога дана појавити човек који ће бити у стању да прочита часност на тим образима, као што је мој пријатељ Бранко Белић 40 година сликао те образе, мислећи да слика очи, носеве, да слика неке споредне предмете који се налазе на тим сликама. И да, заправо, бележи нешто што јесте судбина. Једино што је тачно, јесте да је на тим фотографијама скривена, али трајно скривена и трајно изнета, да једнога дана буде прочитана, историја и судбина једног часног народа. Хвала.

Реч на промоцији фотомонографије у Народном позоришту

___________

МОМО КАПОР

„Пред нама су портрети савременика, од којих многи нису међу живима, начињени чини се од светла, сенке и дубоке таме ентеријера. Они овде побеђују време. Дим из Вибове луле, тренутак замишљености сликара Недељка Гвозденовића са блеском светла у стаклу наочара, случајни покрет руке Рашка Димитријевића, све то, отето од времена, баш као и црна коса данас већ седог песника Миће Данојлића… ‘Човек без биографије’, како је сам за себе једанпут рекао ћутљиви Бранко Белић, поновио је у фотографији сличан поступак као и Борислав Михаиловић Михиз својом Аутобиографијом о другима. Портрети његових савременика у тихим тамним ентеријерима говоре о његовој истрајности и непресушној радозналости да упозна и сними људе са њиховим тајнама иза портрета. Они су снимљени у тренуцима док ћуте, заустављени у времену при сусрету са објективом апарата којем верују. Тај час много личи на тренутак исповести: клик и све је готово, враћамо се свакодневним пословима пошто смо оставили иза себе траг о свом постојању и тренутку у којем смо живели. И управо то осећање изузетне блискости са оним који фотографише и његовим објективом, чини основну драж ових фотографија на којима се одмарамо од боје, раскоши и обиља најразличитијих могућности које се пружају пред нама. Бранко Белић их све одбацује и враћа фотографију на саме њене почетке, од Дагера и Надара, до драматичне игре светла и тмине Жоржа де ла Тура, венчавајући на тај начин уметност сликарског портрета са фотографским.“

Из текста објављеног у књизи

___________

МИХАЈЛО МИТРОВИЋ

У вулканској поплави глобализма, данас је добар део света изложен агресивном походу на класичне вредности уметности, тиме што се манипулативно промовише нова уметност, кажу нова реалност, за коју није потребно ни зрно талента, ни два зрна креативности, већ је довољна литерарна досетка и подобност, и то подобност ван уметничког окружења. Нема значајније књиге, док се у њу не уплете неки ексцес, мала или велика чудност, бизаран догађај, порођај прве књиге новог писца, ископана историјска тема, дешифрована историјска или нека друга тајна, тежина претходних дела упорног писца, каприци живота итд. Код ове књиге су се удружили примас српског издаваштва, сјајни поуздани „Службени гласник“,  и  дизајнер и суиздавач, сјани Слободан Машић, да би изнели пред јавност, посебно библиотеке, вишедеценијски тезаурисано благо, брижљиво сакупљано камером Бранка Белића.

Реч на промоцији у Народном позоришту

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *