У Бону је одржана конференција о Трибуналима чији је велики део био посвећен бившој Југославији. Угледни професори, правници и новинари нису пропустили прилику да критикују просрпске ставове писца Петера Хандкеа.
На дискусији о Хашком трибуналу коју организирају германисти и која се бави немачким говорним простором не може се заобићи „случај Хандке“. Познати аустријски писац већ годинама у својим делима, текстовима и наступима осуђује међународну јавност, западне медије и политичаре предбацујући им да неправедно осуђују Србију.
Петер Хандке, како је указао професор германистике на бонском универзитету Јирген Брокхоф у свом излагању, опетовано се обрушио на Хашки суд оценама да „ништа не вреди“, „крив је био и остао“. Хандке тврди да трибунал у Хагу нема никакву правну основу и да се заправо изругује идеји права и правосуђа. Он, објаснио је професор Брокхоф, не види хашку институцију као објективно правосудно тело које ради „као нормални суд“, већ као „светски трибунал“ који дели правду према унапред припремљеном сценарију, а судницу користи само као медијски и позоришни простор за своју инсценацију. Осуђујући на тај начин Хашки трибунал, закључио је бонски германиста, Хандке „трибунализује књижевност“ чинећи управо оно што предбацује хашком правосуђу.
Став једног репортера
„Хандке је обичан пропагатор српског национализма, ништа друго“, побунио се из публике Ерих Ратфелдер који је, према сопственим речима, вероватно једини страни репортер који је пратио догађаје у бившој Југославији с лица места „од првог пуцња“. Ратфелдер већ годинама пише за берлински Тагесцајтунг и бројне друге немачке медије о овом простору. Он се у свом излагању жестоко успротивио Хандкеовој тези о извештачима као ратним хушкачима. Захваљујући ратним репортерима је затворен логор у Омарској у којем је убијено најмање 800 људи, рекао је Ратфелдер.
Хандке у посети српској цркви у Великој Хочи (2007. година)
Њему, рекао је, с обзиром на оно што је видео у ратовима на Балкану, тешко пада да слуша теоретисање о Хандкеу који од жртве чини злочинца и обрнуто. „Ја сам сваки дан ризиковао живот, а код куће (у Немачкој) сам морао да слушам оптужбе да сам ратни хушкач“, сећа се немачки дописник који данас живи на релацији Сарајево-Сплит. Он и његове колеге који су извештавали с Балкана током ратова су, каже, сви поздравили оснивање Хашког трибунала за ратне злочине на подручју бивше Југославије као институције која ће суставно истражити и протоколирати све страшне ствари које су се догодиле на том простору.
Флиге: Хашки суд није политизованији него други судови
Кристоф Флиге
Место које на простору бивше Југославије поприма митски карактер за Кристофа Флигеа је радна свакодневница. Овај немачки правник већ је три и по године судија у Хашком трибуналу. Каже да је задатак Трибунала увек установљавање индивидуалне кривичне одговорности и кривице, да се никада не оптужују нити осуђују државе: „То је влада у Загребу потпуно погрешно схватила у случају Анте Готовине, па је најавила да ће хрватска држава уложити жалбу на првостепену пресуду том генералу, штавише, стварно је то и учинила. Она је одбијена с врло кратким образложењем да за то нема никакве правне основе.“
Флиге је у свом излагању на конференцији у Бону одговорио на честе приговоре критичара да је суд у Хагу „политичка институција“: „Правосуђе је на неки начин увек политички обојено, право је увек и политичка ствар, али радна свакодневица нас судија у Хагу није под утицајем политике и она се не разликује од свакодневице судија у некој већој судској комори у Немачкој“, рекао је. Нико од хашких судаца није подвргнут политичким утицајима, тврди, свако одлучује према сопственом нахођењу, односно искључиво на темељу доказа који се изнесу у судници.
Карахасан: Караџић брат-човек
Велику пажњу на конференцији пробудило је предавање босанскохерцеговачког књижевника Џевада Карахасана који је своје предавање „завртео“ око питања: како се у књижевности приказује зло, непријатељ? Постоје два начина, устврдио је Карахасан – један је класични који се базира на уверењу да књижевност служи спознаји, да нам помаже да зло схватимо, а не а приори осудимо.
Други је идеолошки и у њему нема покушаја разумевања зла – зло је зло и с њим нема дијалога, нема односа. Карахасан се залаже за класичну форму: „Наш задатак је разумети зло, можда и осудити га, али са свешћу да је оно можда део нас самих.“ Шта то конкретно значи у друштвеној стварности простора с којег долази, Карахасан је објаснио на примеру Радована Караџића и критике коју је пожњео његов интервју за Франкфуртер алгемајне цајтунг поводом Караџићевог хапшења. У њему је устврдио да је хашки оптуженик за тешке ратне злочине његов „брат-човек“, човек као и сви ми, да је можда био „добар лекар, предани отац, драги комшија, али и – масовни убица“.
Караџић је само човек
Живимо у друштву које функционише као рачунар – све се редукује „на плус и минус“, на „да и не“ што убија наше етичке „сензоре“, рекао је Карахасан покушавши још једном да објасни зашто је позивао на диференцирано виђење Караџића: „Не бих се ни секунду бавио Караџићем, када не бих мислио да он нешто говори и о мени.“
Нема науке која нас штити од злочина, нема тог хормона нити органа која нас штити од ратних злочина, рекао је босанскохерцеговачки књижевник и закључио: „Сретан сам да сам се у рату у БиХ нашао на страни жртве, али не могу бити сигуран да бих се у неком евентуалном будућем рату опет нашао на тој страни.“
Ауторка: Дуња Драгојевић, Бон
Одг. уредник: Немања Рујевић
Извор: http://www.dw.de
Немци су право чудо! Смета им српски национализам а не немачки.
Нису Срби читав прошли век (1914-1999) бомбардовали Немачку, стрељали Немце, спаљивали их у концетрационим логорима. Стварно је тај српски национализам страшан !
Zbog čega ponovo vrtite priču u javnosti ovih srbomrzaca. Svi mi vrlo dobro znamo da je jedinstvena crta ovih hohštaplera mržnja prema srbima, pa ma koje nacionalnosti bili. Oni imaju potrebu da organizuju ovakve konferencije, da bi diskreditovali sve one koji imaju bilo koju pozitivnu reč o Srbima i da bi ponovo tražili moralno opravdanje za svoje zločinačko, ratno-huškačko delovanje. Znaju ti zlikovci da javno mnjenje u svetu počinje polako, ali sigurno, da se probija kroz koprenu laži, koji su oni stvarali. Zato i pokušavaju da medijskom galamom ponovo ućutkaju istinu… jer ako se istina potpuno probije, oni su gotovi… i profesionalno i ljudski. Javno mnjenje bi ih prezrelo i to javno, a za taj šljam je to najveća kazna, jer oni su vampiri i pijavice, koji samo žive na “sisanju krvi” iz fondova, stvarajući famu o svojoj “moralnoj grandioznosti”, tako da bi to bio njihov potpuni krah. Zato kopaju i rukama i nogama da spasu svoje novčane prinadležnosti… humanost i istinoljubivost… ma ko još u svetu plaća za takve gluposti? Ko je nama kriv, što mi ne umemo da “razgovaramo” sa takvom vrstom šljama. Seća li se neko Golde Meir, kako je ona “razgovarala” sa medijskim neprijateljima Izraela?