Зоран Стојковић: Правда није доступна грађанима

Разговарао Угљеша Мрдић

Морамо спречити кршење Устава, изазваног неуставним понашањем носилаца државних функција, и вратити их у границе њихових овлашћења. Процес доношења одлука потребно је вратити у Скупштину, као једино легитимно тело за одлучивање о тим питањима

 

„Хитно би требало прекинути преговоре са ЕУ, довести Србију у неутралан положај који омогућава несметане економске преговоре, уз елиминацију могућности даљих уцена. Преговоре о статусу Косова, у складу са Резолуцијом 1244, вратити под окриље УН“, каже у интервјуу за „Печат“ адвокат Зоран Стојковић, некадашњи министар правде (2004-2007).
„Процес доношења одлука потребно је вратити у Скупштину, као једино легитимно тело за одлучивање. Скупштина би се морала изјаснити и оценити постигнуте договоре и споразуме, а ставити ван снаге подзаконске акте – одлуке, којима се задире у територијални интегритет и суверенитет државе, и то кршењем Устава“, наводи Стојковић.

Председник ДСС-а Војислав Коштуница је навео седам разлога због чега Србија не би требало да тежи ка пријему у ЕУ. Имате ли утисак да ЕУ за коју се актуелна власт толико залаже разара Србију?
Ту не би требало да имамо дилему. Ако се погледају процеси који се одвијају, највећи број чланица ЕУ је признао Косово. Прича да ЕУ није признала Косово, већ само поједине чланице је фарсична и служи за замајавање и варање нашег народа. То је јасно ако се види у шта се претвара ЕУ и које земље имају доминантну улогу у одлучивању.

Ако власт води политику капитулације, хоће ли икада ће одговарати за издају?

[restrictedarea]

Јасно је да је власт својим понашањем прекршила Устав и угрозила територијални интегритет и суверенитет Србије. Лицемерна је њихова прича о победи политике „и Косово и ЕУ“. Косово су продали – истина са звездицом и фуснотом, које се  како чујемо већ одриче УНМИК, с обзиром на то да су изјавили да не желе даље да учествују на регионалним састанцима. Заузврат ништа нисмо добили, и што би рекао Зоран Радмиловић, да је жив, у „Радовану Трећем“ – постали смо кандидати за члана „Народне библиотеке“! Да ли ће ЕУ постојати и у којем облику, када се буде  расправљало о евентуалном нашем уласку, то не знамо, али зато знамо да ће се наставити са све већим и све чешћим уценама.
За овакво понашање, цена се плаћа на изборима, а ако би се установило да је неки од функционера злоупотребио функције које су му поверене Уставом и законом,  могао би да одговара за своје поступке и пред надлежним органима.

Како коментаришете ситуацију у српском правосуђу? Какве су последице тзв. „реформи“?
Пошто сам наставио да се бавим позивом – адвоката – из личног искуства, а и из искуства осталих колега адвоката са којима разговарам, могу да кажем да је преовлађујуће мишљење да је правосуђе у веома лошем стању, а по некима и у никад горем стању. Последице реформи су лоше и већ јасно видљиве. Мрежа судова, као основ за провођење било какве ваљане реформе је донета, малтене преко ноћи, политичком одлуком и није заснована на рационалним потребама Србије као државе. Не постоје више судови у пограничним местима, а прича се о постојању прекограничног криминала. Нема судова у срединама које су већински насељене мањинским заједницама. Правда није доступна грађанима, с обзиром на то да за и најмању потребу морају да путују и губе готово читав дан. Код лоше путне мреже, при том,  и у лошим временским условима, доступност правди је готово искључена. Ако се има у виду да је мрежа судова битна за постојање и функционисање државе, онда је јасно да је донета политичка одлука, да делови Србије не буду покривени судском мрежом, што за последицу има пражњење тих простора и повлачење становништва ка централним деловима, те свођење Србије у преткумановске границе. Драстично је незаконито смањен број судија и то управо елиминацијом можда најискуснијих. То је довело до преоптерећености судија и још споријем решавању предмета, бар у већим градовима, тако да прича о ажурности и квалитету суђења постаје беспредметна.
Реформу правосуђа коју је започела прва влада Војислава Коштунице и која је у потпуности прихваћена од стране стручне Европе, на коју се они толико позивају, упропашћена је доношењем закона са прелазним одредбама. То је омогућило власти да изабере себи подобан Високи савет судства и Државно веће тужилаца, што је и довело до партијског избора једног броја судија и тужилаца, а елиминацијом једног броја њима неподобних судија и тужилаца.
Законом одузимају уставно право судијама и тужиоцима на уставну жалбу, а већ изјављене уставне жалбе проглашавају приговорима на првостепену одлуку. На тај начин ће исти Високи савет судства и Државно веће тужилаца, дакле иста тела која су одлучивала и у првом степену, одлучивати и по приговорима, али сада у другом степену.
Посебно би требало нагласити, незаконито поступање које се граничи са бахатошћу, где је Високи савет судства одлучивао чак и када није био у пуном саставу. Дакле противно Уставу и Закону и то још у саставу који је директно супротан интенцији уставотворца, да Високи савет судства у свом саставу мора да има већину чланова из редова судија, како би био независтан од утицаја извршне власти. Управо та Европа у коју се они куну, указала је у више наврата на промашаје и неуспех реформе правосуђа, али они то упорно крију од јавности. Уместо приче о нашем приближавању модерној Европи, под овом влашћу, вратили смо се у време које је било познато под изреком „кадија те тужи – кадија те суди“. Донети су лоши и тешко применљиви закони. Право грађана је сведено на пуку форму, што се јасно види код новог Законика о кривичном поступку, који представља лош препис америчког правног система. Он је код нас сигурно неприменљив. Њиме се ускраћује грађанима право на поштено и фер суђење, као и њихово право на равноправност у поступку.

Да ли у Србији и даље свако може да буде ухапшен без обзира на то што није крив? Очекујете ли политичка хапшења и прогоне за време предизборне кампање?
То се сада дешава. Људи се хапсе и стварају афере, а одабрани медији их пласирају. Суд не остварује функцију која му је поверена као независном органу, који би требало да обезбеди заштиту грађана. Продукују се информације, па се чак  праве и серијали, препуни неистина или што је још горе полуистина, а по препознатљивом методу пласирања дезинформација одређених служби. Тиме се ствара у јавности нетачна слика о неком великом криминалу, о њиховој „успешној“ борби против криминала, а у ствари се врши директан притисак на рад суда. Права окривљених, која су им гарантована Уставом и међународним конвенцијама, пре свега претпоставка невиности, одузета су им, и они су унапред сатанизовани и проглашени кривим. Суд, како га они схватају, требало би само да форматира њихове наводе и објави пресуду.
Обично у јавности не волим да говорим о предметима који су у току, а поготово не о онима у којима учествујем као бранилац. Међутим, случај „Колубаре“ о којој је телевизија „Б92“ направила читав серијал, који упорно понавља, односно репризира у више наврата, представља класичан пример стварања афера по препознатљивом методу, а све са циљем да се изврши притисак на суд и облати једна странка – ДСС.  Окривљени се  доводе у ситуацију да буду унапред проглашени кривим. Истрага о „Колубари“се приводи крају, када би тужилац требало да одлучи о евентуалном подизању оптужнице, а „Б92“ поново репризира, по ко  зна који пут исти серијал, чиме директно врши притисак како на суд, тако и на тужиоце. Разлог томе, вероватно би требало тражити у чињеници да серијал не кореспондира са током истраге, па се чак у односу на окривљеног Томић Драгана, само због чињенице да је члан ДСС-а, странке коју би требало сатанизовати, износе и неистине. У серијалу се говори о огромној пљачки везано за фирму „Качар турист“, а то и није предмет истраге у односу на окривљеног Драгана Томића.  Докле иде сатанизација, види се и по томе када изађе у новинама чланак са насловом:
„Док се они богате, народ гладује“, и као пример „богаћења“ наводи се да Драган Томић има кућу са ПВЦ столаријом, иако је реч о кући која је изграђена још 1983. године и то кредитом банке. Тужно до глупости, али је Драган Томић у притвору.
Очигледно да је почела предизборна кампања, можда и најпрљавија у историји модерне Србије.
И поред свега, власт не успева да прикрије толико видљиве чињенице, битне за живот људи. Како то, да поред њихове приче о борби против корупције, Србија у њиховом периоду владања тоне све дубље на лествици корумпираности земаља? Ко нас то гура у друштво са земљама у којима је корупција веома висока?
Зашто се под њиховом влашћу, у јавним набавкама – тендерима, губи око милијарду евра годишње? Реч је о новцу, који би, уместо што иде у приватне џепове, могао да се искористи за унапређење привредног развоја и побољшање животног стандарда грађана, а не да се земља гура у нова задуживања.
Ако се све то дешава, под овом влашћу, онда је јасно да је реч о системској корупцији, коју могу да врше само они који држе полуге власти. Отуда имамо потпуно раслојавање друштва на мали слој енормно богатих и све већи слој сиромашних грађана, чија је егзистенција угрожена. Све чешће виђамо људе који копају по контејнерима, али су сада то „контејнери са звездицом“! Сценарио, попут оног у Грчкој или недавно у Аргентини, све  нам је ближи.

Већ четири године је судска власт под контролом извршне власти. Уколико дође до политичких промена које мере би било потребно предузети да би судство било независно?
Неопходно је вратити се Уставу и Закону како би се обезбедила независност судова, у правом смислу те речи. То није мантра, коју упорно понавља садашња власт. Говоре о успешном провођењу реформе судства, а раде све супротно, како би судове подредили извршној власти.  Отуд имамо, нарочито од стране Министарства правде, изјашњавање о случајевима који су у току, што је недопустиво. Чују се и отворене претње судијама о њиховом разрешењу, ако нису задовољни њиховим одлукама. При овако изабраном Високом савету судства и Државном већу тужилаца, ствара се ситуација зависности и страха код носилаца судских и тижилачких функција. Њима је потребно обезбедити сигурност и материјалну подршку, и отклонити  страх да њихово поступање, у складу са Уставом и Законом, може на било који начин да угрози њихову егзистенцију.

Како оцењујете ситуацију у српској адвокатури, нарочито у Адвокатској комори Србије и Адвокатској комори Београда?
Ситуација у Адвокатској комори је лоша. Настојаћу да будем објективан и да се не сврставам. Констатација би била: води се борба за опстанак Адвокатске коморе као једне од последњих независних асоцијација у овој земљи. Нажалост, одређена група је дозволила да се донесе Закон о адвокатури којим се наша професија подводи под утицај извршне власти. Чуо сам да је Уставни суд донео одлуку којом поништава одредбе Закона, њима се даје  право АК Србије да распусти АК Београд. Тиме се наставља лоше стање у којем се налази адвокатура.

Да ли у свету постоји случај да челници извршне власти крше Устав, као што се то чини у Србији (однос према КиМ, Статут Војводине)?
Ретко где се Устав крши на све начине као код нас. Може се чак чути да Устав и није толико битан, и да је битнија реалност. Тако  председница Скупштине каже да Устав јесте битан код расписивања избора, али да је битнији живот људи на Косову. Подзаконским актом, као што је Статут Војводине, који је у супротности са Уставом, одређује се садржина Закона,  уместо да се Закон доноси, а у складу са њим подзаконски акт – Статут. Јасно је да овакво понашање носилаца државних функција говори о потпуном непоштовању Устава. Они или не схватају да нема државе без Устава или желе да нам јасно ставе на знање да су они изнад Устава и Закона. У овоме можда и лежи објашњење, зашто у Србији држава не функционише и зашто су урушене све институције.

Пишући о случају Божидара Вучуревића, „Печат“ је објавио податке који сведоче о томе како МПС ради за интересе Загреба. Како оцењујете похвале Жупанијског суда у Дубровнику да је „Снежана Маловић најбољи министар правде у региону, јер испуњава све што траже жупанијски судови у Хрватској“?
Ово не бих желео посебно да коментаришем, јер би могло да се погрешно схвати, с обзиром на то да сам у претпрошлом мандату био министар правде. Довољно је погледати CV министарке и обратити пажњу на то са коликим разумевањем  чита написани текст или када говори о неком правном проблему. Таква врста похвале мене не би обрадовала и својевремено ми је више пријало да ме неки кругови у земљи и иностранству критикују него да ме хвале. Похвале су ми пријале када су долазиле од заиста стручних људи и организација, као што је честитка тадашњег председника Организације за борбу против корупције, господина Уга Драете, упућена тадашњем премијеру Војиславу Коштуници и мени као Министру правде, за храброст и успешну борбу против корупције. Те године је наша земља највише напредовала у тој борби.

Обележавају се годишњице бројних злочина над Србима током ратних дешавања у Хрватској и БиХ, као и на Космету, а оптужени нису још увек адекватно кажњени. Зашто?
То говори пре свега о ставу такозване „међународне заједнице“ и колико је он уравнотежен у вези са питањем ратних злочина. Њихов селективни приступ, где су Срби увек кривци, а други, са малим изузецима,увек жртве, доводи до онога шта се данас дешава. Не верујем да ико жели да заштити злочинце и свако ко је починио злочин требало би да одговара. Међутим, оно што се код нас дешава је тешко објаснити. Свима се извињавамо, а њихово извињење за оно шта су нама учинили изостаје. Тиме се доприноси стварању слике о Србима као злочинцима – лошим момцима и другима као невиним жртвама – добрим момцима. Геноцид извршен над нашим народом гура се под тепих, а сећање на Јасеновац, јаме, етничко чишћење Срба у Крајини, логор Тарчин, Кравице, прогон Срба са Косова, отимање имовине,  паљење цркава и манастира, стављање Срба у гето без права на слободу кретања и трговина људским органима, полако се гура у заборав и свесно  измешта из жиже интересовања. О нама се ствара слика као о народу одговорном малтене за сва недела. Тиме се од стране појединих земаља Запада, потпомогнутих од неких невладиних организација, група и странака у нашој земљи, које финансирају, успешно прикрива њихова одговорност за кршење међународног права и за ратне злочине учињене над нашим народом.

Какав је однос државе Србије према српским оптуженицима у Хашком трибуналу?
О Хашком суду немам добро мишљење, о чему сам већ више пута говорио, а о томе су се изјашњавали  и  заиста еминентни стручњаци за ту материју. Међутим, ако се наши држављани већ налазе пред тим судом, онда је наша држава дужна да предузме све како би се нашим грађанима заштитила њихова људска права. Активност наше државе на том плану изостаје, за разлику од других држава, попут Хрватске, која се и те како брине о својим држављанима и пружа им максималну помоћ и подршку, иако је као и ми присиљена на сарадњу.

Имамо ли и даље „мале хашке трибунале у Србији“?
Нисам учествовао у неком од таквих поступака, па не могу да дам релевантан суд. Једино што посматрајући са стране уочавам да је наш суд далеко строжи од таквих судова у окружењу.

Шта је узрок покушаја криминализације ДСС-а  и њеног председника?
Захтев за криминализацију Војислава Коштунице и ДСС-а долази споља, од оних којима смета и само постојање националнодемократске идеје на политичкој сцени Србије. Њима је јасно да докле год постоји та идеја, у Србији се чува осећање националне припадности и жеља за очувањем интереса свога народа. Њом се чува свест о правим демократским вредностима, чија суштина није гола сила. Отуд и упорни напади на Коштуницу и на ДСС, као баштинике те идеје, која им је највећа препрека у лагодном остварењу њихових намера. Напади се спроводе и преко политичара и странака које су и довели на власт. Није тајна да су ову владу састављали неки амбасадори. Отуд се у Србији питање борбе за национални интерес, очување језика, традиције, писма и културе, проглашава ретроградним и назадњачким појавама, које су кочница, како рече један од тих актера, уласку Србије у ЕУ, па макар и без Срба.

Можемо ли очекивати нове облике штрајка запослених у правосуђу?
Да ли ће бити штрајкова, не знам. О томе морају да одлуче људи који раде у правосуђу. Они раде у далеко мањем броју од потребног. Плате су им мизерне, услови рада лоши. Изложени су претњама да могу бити отпуштени ако се буне.

Шта очекујете да ће се догодити после наредних парламентарних избора?
Ако желимо да опстанемо као народ и да имамо уредну државу, где ће човек моћи да обезбеди својим радом нормалну егзистенцију себи и својој породици, ако желимо да будемо народ који има достојанства и самопоштовања, и да као такав буде  равноправан са осталим народима, морамо променити садашњу власт. Њихов опстанак на власти доводи у питање и сам опстанак Србије као државе, коју смо наследили од предака и у којој сада живимо. Ако би изгубили Србију, не знам да ли би као народ добили другу историјску прилику да направимо себи државу. Плашим се да би се изгубили као народ и постали само група људи која живи на некој територији, на којој живот баш и не би био леп. Зато је последњи тренутак да власт сменимо на изборима и зауставимо даљи суноврат у који клизи држава, и ми као народ.

[/restrictedarea]