ЗАШТО РУСИЈА ТРЕБА ДА БУДЕ ЈАКА?(I)

Виктор Бурбаки

Чланак В.Путина „Бити јак: гаранција националне безбедности Русије“ који припада циклусу Путинових програмских чланака, и који се појавио у новинама „Росијскаја газета“ 20. фебруара, тера нас да се присетимо идеја знаменитог руског либерала Петра Струвеа (не треба да га мешамо са данашњим епигонима либерализма), које је он приказао у облику специфичног „закона Струвеа“ у радовима „Велика Русија“ и „Интелигенција и народна привреда“. Сам закон Струвеа је окарактерисан као „врховни закон постојања сваке створене државе“.

Ево како тај закон гласи у формулацији П.Струвеа: „Свака здрава и чврста држава фактички сама себе држи, жели да буде СИЛНА и да обавезно поседује СПОЉНУ МОЋ“.

Развијајући мисао, П.Струве пише:

1.      Мерило за брушење читаве политике како владе, тако и партија, треба да буде одговор на питање: у којој мери политика  коју оне воде доприноси спољној снази државе“.

 

2.      „Велики народ не може, ако му прете пад и изопачења, да седи мирно међу светом, који кроз непрестану борбу све више расте“.

3.      „Међусобни судари држава у основи проистичу из конфликта интереса и из упоређивања снага, а не због међународне свадљивости и позерства  влада“.

4.      „Политика… и мора да почне од тога, да у свим тачкама државног живота, супротним  државном духу, које не признају спољну државну снагу и које се не обазиру на њу… мора да супротстави нову политичку и културну свест“.

5.      „Држава треба да буде прогресивна, када и колико то захтева њена снага. Зато она не може да буде прогресивна када и уколико то подрива њену снагу.“

Немогуће је отети се утиску да наведене мисли П.Струвеа  представљају његову оригиналну опоруку потомцима.

Скоро 25 година од Горбачовљеве „перестројке“, све до пуцања „ресетовања односа“, Русија је безуспешно покушавала да се „интегрише“ у свет Запада. Због  те „фиксидеје“ дати су и Совјетски Савез, и Варшавски уговор, дошло је до ступања у „Вашингтонски консензус“ под неједнаким условима, дозвољено је да се финансијски и „људски“ капитали Русије пребаце у иностранство, и т.д. У замену за све то, Русија је добила: проширење НАТО-а на Исток, против-ракетну одбрану која се гњезди близу руских граница, финансијску и моралну подршку Запада сепаратистима и терористима који делују на територији Русије, одбијање Јалтинско-Постдамског система међународних односа, замену норми међународног права за „право јачег“, замајац војних сукоба, који се врти све брже… Чак и само летимичан поглед на географију тих сукоба не може, а да не изазове напрегнуту пажњу – Русију притискају „полупрстеном сукоба“. Тај полупрстен прети да се ускоро, због процеса започете припреме за деобу плићака са нафтом Северног леденог океана, затвори. У вези са тим је интересантно да се примети да и Кина, обзиром да гради флоту ледоломаца,  такође хрли према Северу.

Читаву праксу односа Русије са Западом упорно потврђују речи познатог руског писца-емигранта Владимира Максимова које је он изговорио 1995. године у Паризу: „Ако би се само једном рекло тврдо и одлучно „шиц!“ – Запад ће да почне да слуша глас Русије. Они овде постају зачас послушни и учтиви, почињу да разговарају као људи. Али ако се ви повучете, немојте од тих цивилизованих људи да очекујете да вас поштеде. Са онима ко се пред њима повлачи они не знају ни за стид, ни за савест, ни за морал, и док вас не дотуку неће се умирити“.

И не треба ни да се каже да су, као, државе са бившег совјетског простора почеле да погледају према НАТО-у, уплашене од „империјалних амбиција“ Русије. Бивше совјетске републике су, рекло би се, тежиле, а неке то још увек чине, да доспеју у Европску унију, али је ствар тако направљена  да као „улазница“ у тај „клуб одабраних“ и у „европску касу узајамне помоћи“ служи баш ступање у НАТО. А шта је савремени НАТО? Стално нас наводе да је, као, Северно-атлански блок постао другачији, да се променио, да су се променили и његови задаци, и функције, и механизми. У масовној свести ствара се лик НАТО-а као неког међународног елитарног „дискусионог“ клуба који је, истина, приморан (када Савет Безбедности Организације УН  „не успева да изађе на крај“) да се бави и ограниченим полицијским функцијама борбе са „међународним тероризмом“, да се супротстави ширењу оружја за масовно уништење, ракетним претњама и т.д.

Да, стварно, НАТО се битно променио, али не у правцу, у коме нас убеђују пропагатори ове организације. На Лисабонском самиту у новембру 2010. године донета је нова стратешка концепција „НАТО – 2020. године: гарантована безбедност, динамично споразумно деловање“. Концепција је припремљена на бази препорука  групе експерата на челу са Мадлен Олбрајт.  Из тог документа директно проистиче да се НАТО мења у правцу глобализације своје делатности, и да због тога битно шири тумачење базног Члана 5 Северно-атланског уговора, који одређује услове у којима ће алијанса да примењује војну снагу. Односно, заједнички вектор кретања НАТО-а усмерен је од регионалног одбрамбеног савеза са извесном затвореном елитарном структуром која истискује (дуплира) ОУН и њен Савет безбедности, и која мири функције међународног судије и шерифа. Према тој стратегији „ефикасна одбрана… треба да почне далеко ван граница територије Северно-атланског савеза“. У складу са тим, ширење европске против-ракетне одбране (ПРО) (заједно са покретном компонентом ПРО) директно лежи у суштини нове стратегије НАТО-а.

Посебно забрињава чињеница да услови који се захтевају ради извршења главне обавезе НАТО-а, а који су изложени у Члану 5 Северно-атланског уговора, добијају „нов облик“. Увођење појма „нове претње“ дозвољава да се врло широко тумачи „шта представља напад у оквиру Члана 5“. Како произилази из напред наведених препорука групе М.Олбрајт, као «casusbelli» за то могу да се сматрају следећи услови:

1.      „… који се чине како би се нанела штета друштву сајбернападача…“ Односно – сада више не треба да се трудимо да би организовали сложене и опасне провокације типа операција „Таненберг“ („Глајвиц“) и „Тонкински инцидент“.  Због хакерског напада (стварног или измишљеног) са територије било које земље (не изузима се ни Русија) може да дође до „асиметричне“ ратне реакције.

2.      „… противзаконито ометање функционисања изузетно важних  снабдевачких путева …“ Сада би Русија требало да се замисли пре него што искључи гас онима који га не плаћају, а у земљама, преко чије територије треба да прођу гасоводи „Набуко“ одговарајући предлог за интервенцију често може лако да се нађе. И дејства Русије на Арктику  ради осигурања националне контроле над Северним поморским правцем такође могу да потпадну „под Члан 5“.

3.      „… изазови који не дотичу директно безбедност НАТО-а, али су … важни за становнике њених чланица…“ Да ли би то требало да значи да, уколико Русија реши, на пример, да преиспита пљачкашке услове нафтних и гасних концесија на Сахалину, или затражи да се строго води рачуна о екологији, да ће се и тамо појавити флота НАТО-а?

Поставља се питање: шта је изазвало такве промене у стратегији НАТО-а?

Коришћење динамичних метода моделирања макроекономских процеса показује да у условима тржишне конкуренције економска равнотежа, чије постојање представља камен-темељац класичне економске теорије, има непоуздан карактер, са честом појавом криза. Како би се равнотежа стабилизовала неопходно је да се:

–          или пређе на регулисање економије и одбијање тржишних принципа (како је то рађено у СССР-у и осталим социјалистичким земљама) или да се битно ограничи тржишна стихија (као што се то ради у свим земљама када дође до економске кризе),

–          или (уколико не постоји жеља да се тржишна конкуренција ограничи) да се обезбеди доток допунских извора за економски систем земље,  што омогућује да се заташкају социјалне противуречности у њој. У том случају постоји сталан економски раст и он не треба да се зауставља, јер би се иначе дестабилизовао тржишни систем. Односно, за стабилно постојање таквог система неопходно је постојање периферије из које могу да се сво време извлаче јефтини ресурси.

 

Тако посматрајући, НАТО представља инструмент за одржавање стабилности система „центар – периферија“, помоћу кога Западни свет једино и може да постоји. У томе се састоје нове функције алијансе. У стварности – НАТО представља удружење држава Западног света за нове „крсташке ратове“ који су, како се зна, предузимани пре свега из економских разлога.

Анализирајући последње чланке и иступања руског лидера све више се чини  да данас најбољи представници руске политичке класе јасно поимају неопходност формирања „нове политичке и културне свести“ (П.Струве).

Сва размишљања опонената из десно-либералног лагера у вези са чланком В.Путина „Бити јак…“ ако се сведу на оно битно, изразиће се кроз реченицу да се одбије стратегија „уздржаности“ и да се пређе на стратегију „смиривања“ Запада. Сакривени (сакривани) параметар предложене стратегије до скора је била цена „смиривања“. Сада се та цена већ оглашава. Од Русије се захтева да „мора да се дели“. Идеје М.Олбрајт и Д.Чејнија  подржавају руски „либерали“ типа академика Ј.Пивоварова, који јавно размишља о могућностима заједничког (са развијеним светским државама) управљања извориштима у Сибиру. И уколико се некоме наведени сценарио учини немогућ, па и са међународно-правног становишта, да подсетимо да је Руска Федерација наследник Руске империје која је 1884. године потписала  одговарајућу међународну конвенцију у којој, између осталог, постоји „принцип ефикасне окупације“.  Из тог принципа произилази да уколико било која земља није способна да ефикасно управља својим ресурсима, може да јој се уведе спољна управа. Ако је крајем 19. века наведени принцип одлучивао да ли ће се озаконити колонијални систем, сутра он може да образложи правну логику да Русији буду одузета  њена искључива права на управљање њеним сопственим ресурсима.

Главна теза прозападног лобија се састоји у томе да „демократски Запад никада неће напасти Русију“ тако да су, према томе, мере за учвршћење одбране које предлаже В.Путин излишне (сувишне). Наведена теза се активно уводи у свест друштва и јасно карактерише концептуално сиромаштво квазилибералне слике света. Потпуно је јасно и нису потребни никакви посебни докази да Запад нема ни најмањи „табу“ у вези са коришћењем војне силе у било којој тачки света. Напротив, комплетна пракса међународних односа у последњих 20 година доказује:

а. Потпуни прелазак Запада са Вестфалског система међународних односа на концепцију ограниченог националног суверенитета (Америка – светски шериф);

б. активно коришћење војне снаге НАТО-а  при решавању спољнополитичких питања, све до директне оружане агресије.

При том, непосредан војни напад на Русију (према трактату „Лао-Цзи“ такав напад је „најгори могући рат“) Западу можда неће ни бити потребан. Лидери Западног света, полазећи од теорије индиректних дејстава су одавно научили да користе фактор снаге посредно, као један од елемената механизма за „спољно управљање“.

Руски борци за америчку варијанту „мира у читавом свету“ најзад морају да схвате да ће моћи мирно да ћућоре на ту тему, грејући се на сунцу и кљуцкајући „мрвице“, тек када небо изнад њихових глава буду чували домаћи „јастребови“, наоружани атомским мачем и антинуклеарним штитом. У том случају ће имати бар неку шансу да у „ланцу исхране“ – преживе. Иначе – када прекоокеански „јастребови“ ураде оно што треба, „пету колону“ ће прву да здробе као расходовани материјал, тек да би други схватили шта их чека …

Ако ми сами хоћемо да своје ресурсе трошимо и ако се не слажемо са оним, што нам се говори, да је Русија, на пример „неправедно завладала Сибиром“,  наша земља мора да буде јака. И то не представља само фразу. Недавно је главни руски телевизијски канал саопштио да је на „Сибирско-америчком факултету“ једног од најважнијих универзитета Сибира (!) вођена „пословна игра“ у којој је разматрано одвајање Сибира од  Русије, уз образовање конфедерације „Сибир“, која би имала све главне регионалне субјекте федерације као посебне државе! То се потпуно поклапа са предлозима које је З.Бжежински дао на међународном политичком форуму у Јарослављу, као и са оним о чему је говорио 14.11. 2011. у Нормандији када је престари пољско-амерички русофоб примио награду Алексиса Токвила.

Сада ми треба да размотримо још једно питање: „Да ли Русија има довољно пара да би обезбедила безбедност?“ О томе – у другом делу текста.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)


2 коментара

  1. Sančo Pansa

    Nevjerovatne informacije o nekim davno stavljenim potpisima i naizgled bezazlenim.
    Fenomenalan i detaljan opis teoretski mogićih problema koji bi se u vremenu, i sa nekim drugim nepametnim ili bolje reći nedobronamjernim ljudima koji bi stajali na čelu Rusije, mogli pretočiti i realne probleme.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.