Топ није Теслин, али јесте српски

Предност електромагнетних топова у односу на класичну артиљерију јесте у томе што се испаљују пројектили са огромном почетном брзином, већим дометом и већом прецизношћу

Да ли је најновије оружје из арсенала Пентагона, супердалекометни електромагнетни топ, нешто што смо у Србији развили још крајем осамдесетих година прошлог века? И мало помогли Американцима да и они развију свој супертоп? Или, када год се спомене неко ново „чудесно” америчко оружје, попут тог сада најављеног топа, сви се одмах сетимо Николе Тесле и његових експеримената у области „смртоносних зрака”. Истина, још и данас није у потпуности разјашњена дилема: је ли реч о високоенергетском ласеру, или о оружју са снопом честица велике енергије.

У мају 1983. године, у време када је амерички председник Роналд Реган први пут најавио „рат звезда”, упознао сам у Сан Франциску пензионисаног потпуковника и доктора нуклеарних наука Томаса Бирдена. Потпуковник Бирден много година је проучавао сва открића и све Теслине патенте и још тада ми је рекао да ће САД у систему антибалистичке ракетне одбране користити Теслине открића, попут скаларних интерферометара са четири режима рада, односно то је основ за оружје с усмереном енергијом које протонским зрацима може да уништи бојеве главе ракета. Бирден је тврдио да је Москва на том пољу истраживања управо применила Теслина открића, и да су тадашњи Совјети у свему томе отишли много даље од Американаца. Убрзо затим, Американци су забранили одношење из САД свих научних докумената који су у вези са рад Николе Тесле. Онда је јапанска секта Аум Шинрикио 1995. године послала у Београд шест својих „делатника” да мало проуче у Музеју Николе Тесле све што има везе са оружјем.

Теслине скаларне таласе Руси су већ искористили у систему противбалстичке и противваздушне одбране, јер чему другом може да им служи огроман магнегнохидродинамички генератор повезан с акцелератором честица управо у систему ПВО? Помоћу снажних акцелератора, атомске се честице у једном снопу убрзавају до великих брзина, скоро до брзине светлости, и као такве на сваки циљ делују својом великом енергијом.

Но, најновији амерички, шински, електромагнетни супертоп није директно повезан са Николом Теслом, али јесте на неки начин са Београдом. То је пројекат који спада у четири стратешка програма будућности САД и Американци одавно експериментишу са таквим топовима као најпогоднијем оружју за заштиту од интерконтиненталних балистичких пројектила. Идеја о коришћењу електромагнетног поља за лансирање пројектила није нова, принципи рада електромагнетних акцелератора одавно су познати, па постоје два типа електромагнетног топа: соленоидни и шински.

Главна вредност електромагнетних топова у односу на класичну артиљерију јесте то што се из њих испаљују пројектили са огромном почетном брзином, већим дометом и већом прецизношћу. Електромагнетни топови имају брзину пројектила четири до пет пута већу и од најбржег пушчаног метка, јер топ делује на принципу интеракције магнетног поља. Фирма „Вестингхаус” још је пре 16 година направила прототип електромагнетног топа, дугог само 4,8 метара. Лабораторије у Лос Аламосу и Ливермору још тада су постигле почетну брзину пројектила испаљеног из електромагнетног топа од 6.100 метара у секунди. У периоду од 1977. до 1984. „Вестингхаус” је имао низ експеримената у којима је пластични пројектил тежак 317 грама испаљен из електромагнетног топа брзином од 4.200 метара у секунди.

Шински топ је модернија верзија електромагнетног топа. Састоји се од две паралелне шине између којих клизи пројектил – граната. Када се у тренутку „опаљења“ повежу са извором једносмерне струје, струја почиње да тече кроз једну од шина, пролази кроз арматуру између шина и на крају се враћа кроз другу шину. Магнетно поље формирано око шина у комбинацији са електричним током струје ствара Лоренсову силу која убрзава пројектил који се испаљује.

Проналазач шинског топа је Француз Андре Луј Фошон-Вилепле, али све до Другог светског рата најбоље резултате у експериментима имали су Југословени 1936. године, стручњаци из ондашњег Министарства рата. Пре петнаестак година у Војнотехничком институту и Институту за физику у Београду нешто се радило око модела електромагнетног шинског топа под именом ЕМЛ ЕДА. Циљ испитивања био је да се оствари сударна брзина између пројектила и препреке од око 15.000 метара у секунди, три пута више него што су постизали Американци. Наиме, у ту сврху још је у СФРЈ направљен пројекат који предвиђа три аеродинамичка акцелератора: ЕДА-0, ЕДА-1 и ЕДА-2.

Акцелератор ЕДА-0 проверио је основни модел нашег шинског топа, 1985. године смо направили инсталацију шинског топа укупне енергије од седам килоџула. Енергија је обезбеђена помоћу батерије састављене од седам високонапонских кондензатора, укупног капацитета од 280 фарада. Успешан експеримент, са пројектилом масе од 0,3 грама, обављен је шинским електромагнетним топом чија је дужина шина била 250 мм, а попречни пресек 6х6 мм.

Крајем 1987. реализован је уређај ЕДА-1 и у периоду 1988–1990. године извршено је више од 50 опаљења. Постигли смо брзине од 3.000 метара у секунди са пројектилом масе од 0,7 гр и 2.500 метара у секунди са пројектилом масе од 1,1 гр. Остварена је врло висока вредност коефицијента искоришћења, често преко седам одсто, што је био одличан резултат за инсталацију тог типа. Уређај ЕДА-2 требало је да испаљује пројектиле масе један грам брзином од 7.000 метара у секунди, али је онда дошао распад Југославије и сада није познато у ком је стању некадашњи југословенски, а сада српски електромагнетни шински топ. По свему судећи, ми смо у Србији крајем деведесетих година одустали од тог пројекта, Американци нису и сматрају примену електромагнетизма технологијом будућности.