Тајне београдске чаршије

Пише Драгомир Антонић

Стигли страни новци петој колони уприличеној под именом невладине организације.  Ко бестидније пљуне по Србима, Српској православној цркви, Светом Сави, крсној слави, родољубљу, легендама, бајкама, традицији, обичајима и наравно Добрици Ћосићу – више ће добити

 

Узнемирила се чаршија. Шушка се: Стигли страни новци петој колони уприличеној под именом невладине организације. Стигле и појединцима. Њима више – организацији мање. Таква су евроатлантска правила. По београдским угоститељским објектима другарска се песма ори која слави дародавца. Додуше, нису сви петоколонаши добили новце. Неки су заобиђени и веома утучени. Толико су се драли против Срба и Србије, а сад су их заборавили. Нема код Немаца и осталих страних инвеститора ураниловке. Није ово социјализам, већ газдински либерални капитализам. Сваком према сопственом безобразлуку. Ко бестидније пљуне по Србима, Српској православној цркви, Светом Сави, Крсној слави, родољубљу, легендама, бајкама, традицији, обичајима и наравно Добрици Ћосићу – више ће добити. Све се мора обавити брзо и тајанствено, али како записа народни песник: „Заклела се земља рају да се тајне све дознају“! Тако се и деси. О тајанственој појави новца почели причати они који новац нису ни добили, а затим су почели деловати они који су га добили. Прво се преокренуо манит човек. Затим су кренули сатрапи.

КОД БОГА СЕ НЕ МОЖЕ ЗАКАСНИТИ
Први се огласио огледни комуниста у најстаријим режимским новинама на Балкану. Одмах је ставио на знање да о религији не зна ништа, јер „припада генерацији која није имала прилику да се током школовања упозна са религијама“. Лаже.

[restrictedarea]

Многи, такође из те генерације, били су верујући. Ишли су у цркву недељом и празницима, славили славу, читали Свето јеванђеље. Додуше, нису могли добити стипендије, школске награде су их заобилазиле, као и остале материјалне благодети комунистичког друштва које је „рашчистило са религијом“. Нико од нас верујућих није запомагао о неправди, о неравноправности или неједнаком положају у друштву. Нити је било која хуманитарна организација била забринута за наше одрастање и духовни развој у учионицама са чијих зидова су нас гледали: Броз, Лењин, Маркс и Енгелс. Осим школе имали смо и породице. Имали смо бабе и деде. Била нам је довољна Српска православна црква, Свети Сава и крсна слава. Волели смо Божић и Васкрс. Славили смо их са породицом, рођацима, кумовима, пријатељима. Нисмо се љутили на оне који су нас исмејавали и показивали прстом на нас као остатке назадног мрачњаштва које верује у Бога. Нити смо се хватали за дугме на панталонама кад би срели свештеника. Све смо то стоички и без гнева трпели. Без трунке мржње. Знајући да смо у праву. Да ће се то кад-тад показати. Постали смо људи. Људи који воле своју државу и свој народ. Стигло је и доба које смо чекали. Свештеници више нису били непријатељи, Свети Сава се јавно славио, о Богу се и ван цркве са љубављу говорило. Ми тихо као и раније, придошлице гласно и на сваком месту. Новопридошли су прихваћени са љубављу. Код Бога се не може закаснити. Зато је велики, јер сте код Њега увек добродошли. Њему ништа не смета. Не смета ни верујућим. Али све то смета онима којима је нешто новца стигло. Са жаром вређају и бестидно тврде да: „Веронаука испира мозак и да им је једино важно да носе крст на грудима и Косово у срцу“, написано је као највећа погрда ђацима у немачким новинама, а које излазе у Београду. У Крагујевцу су ђаке стрељали.

ПЕВАЛИ СМО СА ТУГОМ И РАДОШЋУ
Овде се све откри. Откри се зашто су новци стигли и шта је потребно урадити да би се отужни новац зарадио. Пљујте по крсту. Бежите од крста. А зна се ко се крста боји. Пљујте и бацајте камење по Косову и Метохији. Крст више јавно не смете носити, а Косово и Метохију ни у срцу помињати. О Косовки девојци, цару Лазару, Грачаници, Богородици Љевишкој забрањено нам је и сањати. Ако је потребно и лоботомију ће вршити, не били из наших глава и душа Светог Саву извадили. Све је дозвољено – зато су новци и добијени – само да се све што је српско заборави. Да се забораве деде и бабе који су нас сачували. Да се убије воља у Србина. Да се, на крају, све српско уништи. Кад сам у „Печату“, у 201. броју, написао да ће агресивни атеисти тражити од нас да утишамо црквена звона која позивају на недељну Свету литургију, пријатељи су ми рекли да претерујем. Шта сад мислите? Да ли претерујем? Тражиће они да звона поскидамо, а не да их утишамо. Да звона претопимо. Крстове поскидамо. Да ли сте већ заборавили слике од 17. марта 2004. године и дивљање руље српским и хришћанским Косовом и Метохијом? Да ли је можда дивљак који сатима ломи крст на куполи хришћанског храма то радио због наставе веронауке у осмогодишњој школи „ Вук Караџић“ у Чачку?
Српкиње и Срби ове нападе на нашу веру, наше биће, нашу традицију упамтите. Нападе и оне који отровне стреле одапињу – не заборавите. Али немојте се плашити. Могу они све новце које имају да потроше, али Светог Саву не могу уништити. Да ли је потребно да се подсећамо свих који су Светог Саву покушали из српске душе да избаце? Од Угара и Турака,Синан-паше и римских бискупа, царског Беча и Коминтерне. Све те „моћне“ силе Светог Саву од Срба тераше. Силна блага потрошише. Успут и они нестадоше, а Срби и 7.520. или 2012. године, Светог Саву прославише и у његов спомен свуда по свету академије одржаше. Свети Сава надживе све српске непријатеље. Надживећемо их и ми. Зато му и певамо: Ускликнимо са љубављу!
Осврнимо се око себе. Слушајмо и гледајмо оне који о Србији и српском народу лепо зборе и још лепше поју. Њих је, верујте ми, стоструко више од јадника који руже сопствени народ. Те храбре жене, мушкарци, момци и девојке су оно најбоље што Срби имају и они су доказ да српство траје, и да ће трајати докле је света и века. Има их у свакој вароши или граду. Нас двадесетак хиљада који смо у суботу, 25. фебруара, били у „Арени“ поводом девет година мучеништва Војислава Шешеља у хашком логору, имали смо ретку прилику да видимо и чујемо чудесну и величанствену Ивану Жигон и да заједно са њом отпевамо „Тамо далеко“. Певали смо са тугом и радошћу. Са сузама у очима и радошћу у души. Певали смо са прецима и потомцима. Певали смо на ћирилици. Певали смо српски.

[/restrictedarea]