„Slavija 2012“: Devet predstava – šest stilova

Piše Raško V. Jovanović

Glumci sa raznih strana sveta – od Irana do Azerbejdžana, od Rusije do naše zemlje – iz večeri u veče predstavljali su tematski zanimljive drame pisaca raznih naroda

 

Jedanaesti put obasjale su festivalske svetlosti mirnu ulicu Svetoga Save na padini Vračara u Beogradu. Jedanaesti put zabrujali su glasovi glumaca na raznim jezicima sa malene scene pozorišta „Slavija“ i zaokupili pažnju brojnih gledalaca, koji su se okupljali tokom devet večeri druge dekade meseca marta. Po već ustaljenom običaju, bez velike pompe, otvaranje festivala povereno je glumcu. Ovoga puta bila je to Branka Veselinović, doajen naših scenskih umetnika, koja je toplim rečima govorila o lepoti glume, ali i o neophodnosti da se  životna egzistencija ozari humanističkim idejama i delanjima.
Festival „Slavija 2012“ doneo nam je devet predstava i otprilike šest različitih stilskih opredeljenja – počev od realizma  i naturalizma, preko japanskog teatra 17. veka, sve do teatra apsurda nastalog sredinom prošlog veka, pozorišta suštine i postdramskog teatra. Ako analiziramo program festivala uočićemo tri tematska kruga, od kojih je prvi obuhvatao klasična pozorišna dela, drugi drame sa ratnom tematikom i treći sa delima koja obrađuju različite opšte teme. Dakle, bilo je za svakoga po nešto – princip koji već godinama sa manje ili više uspeha primenjuje Batrić Žarković, formirajući  ne samo program festivala već i repertoar Pozorišta „Slavija“.

[restrictedarea]

„VERA“, RUSIJA
Usledila je prva festivalska predstava „Osećanja“, koju je prema motivima Čehovljeve pripovetke „Vera“ prikazalo Dramsko pozorište „Ivan Gončarov“ iz Uljanovska, u režiji Linasa Zaikauskasa. Videli smo jedno scensko ostvarenje u duhu tradicionalnog  folklornog realizma ruskog pozorišta, uz rediteljsku primenu elemenata teatra pokreta. Sa orkestrom na pozornici, glumci su govorili Čehovljeve dijaloge katkad i sa naglašenim patosom, a ponekad sa izvesnim ironičnim otklonom, povremeno sa igrom i pesmom: rečju – gledali smo živopisan folklorni vodvilj, koji nam je otkrivao razvoj već klasične priče o ljubavnoj neostvarenosti. Naime, drama prikazuje razmimoilaženje osećanja: Olga, koju je Olga Novickaja glumila sa naglašenim dramskim akcentima, zaljubljena je i  voli Ilju, koji nije zainteresovan za ljubavnu vezu već želi da se iz male seoske sredine uputi u svet… Ilju je pravolinijski dosledno igrao Ilja Poljakov. Iz uigranog ansambla izdvajao se Ivan Sergejev u ulozi Medveda. Ako ništa drugo, ova predstava specifično ruske spektakularnosti, posle koje je usledio koncert ruskih pesama i igara u izvođenju ansambla „Ruska duša“ pod vođstvom Lidije Larine, započela je festival vedrim akordima.

„ZENOBIA“, RUMUNIJA
Druge festivalske večeri videli smo predstavu drame „Zenobia“ rumunskog nadrealiste Đelua Nauma, u izvođenju Narodnog pozorišta Kluž-Napoka iz Rumunije. Drama je zasnovana na prožimanju događanja na ovom, sa zbivanjima na „onome svetu“. Pisac je veoma vešto komponovao sled svih prizora, a rediteljki Moni Marian pošlo je za rukom da ostvari jedinstven tok predstave, koji je u punoj meri plenio pažnju gledalaca. Iz ujednačenog glumačkog ansambla izdvajao se Kristijan Rigman u ulozi mladog Nauma i Kornel Reileanu kao Naum. Scenografsko rešenje Eugenije Tarasesku-Jianu i video dizajn Kristijana Lučijana, kao i muzika Korine Sirbu,  znatno su doprineli ukupnom efektu predstave.

„ŽENA IZ PROŠLOSTI“, BUGARSKA
Dramu „Žena iz prošlosti“ savremenog nemačkoga pisca Rolanda Šimelpfeniga, autora čija se dela izvode širom sveta, prikazalo je treće festivalske večeri Državno dramsko i lutkarsko pozorište „Konstantin Veličkov“ iz Pazardžika (Bugarska). Petoro mladih glumaca, od koji su troje predstavljali starije likove, potrudilo se, u režiji Petra Denčeva, da gledaocima što ubedljivije oživi stil tzv. „pozorišta suštine“, koji neguje ovaj poznati dramski autor. Učinilo nam se da im mladolikost nije uvek dozvoljavala da dostignu potreban stepen ubedljivosti. Međutim, nesumnjivi elan, kao i dinamika njihove igre naišli su na dopadanje publike, koja je srdačno primila ponekad i vodviljske situacije Šimelpfenigovog dela, prikazanog u realističkom dekoru, kao i savremenim kostimima Mariele Malove.

„PRESUDA“, RUMUNIJA
Predstava drame „Presuda“ Berija Kolinsa, koju je u režiji Aleksandera Hauzfatera prikazalo Nemačko državno pozorište iz Temišvara, premostila je rampu pozornice i aktivirala čitavo gledalište, koje se pretvorilo u porotu na sudskom procesu sovjetskom oficiru Andreju Vukovu, optuženom za kanibalizam u nemačkom zarobljeništvu. Naime, u Drugom svetskom ratu sedam sovjetskih oficira zatočeno je u maloj prostoriji jednog manastira, u kojoj žive bez ikakve hrane i vode. Oni kockom odabiraju koga će ubiti i potom pojesti! O tome govori Vukov, njega majstorski predstavlja Georg Pec, tako da zahvaljujući njegovom umeću izvođenje nijednog trenutka nije monotono. Naprotiv: njegovo izlaganje, iako u suštini monodramsko,  izdiglo se do tragedije antičkih srazmera.

„DŽEPOVI PUNI KAMENJA“, POLJSKA
Pete festivalske večeri gledali smo dramu irske spisateljice Meri Džouns „Džepovi puni kamenja“, koju je prikazala scena „Prapremier in Vitro“ iz Lublina u Poljskoj, u režiji Lukaša Vit-Mihalovskog. Drama prikazuje dva kontrastna miljea – realni svet siromašnoga irskoga sela u oblasti Keri i svet filmskih iluzija. Kad u selo bane filmska ekipa život meštana se iz osnova menja: pojedinci statiraju, drugi izdaju sobe i pružaju ostale ugostiteljske usluge ili obavljaju razne fizičke poslove… Svi su opčinjeni filmom, naročito dva jedina junaka ove drame – Čarli i Džek, koji su izabrani za statiste. Oni najpre sa čuđenjem posmatraju kako se radi na filmu, da bi ubrzo i sami postali zarobljenici filmskih iluzija… U ovoj drami, koja se kod nas izvodi u „Ateljeu 212“, imamo višestruk preplet sudara iluzija i realnosti, dva glumca predstavljaju pet, odnosno devet različitih, što muških, što ženskih uloga, od kojih i ličnost jedne filmske zvezde. Zaista veliki izazov za režiju, još veći za glumce. Reditelj Vit-Mihalovski sazdao je predstavu za dva glumca i tri klozetske kabine prema scenografskom rešenju Mareka Brauna. Sve se u predstavi dešava oko kabina u koje akteri ulaze ili izlaze, otvarajući ili zatvarajući vrata, pomerajući ili  obarajući same kabine.  Dva glumca – Bartek Kaspšihovski i Šimon Sedrovski – sa  velikom veštinom postižu brojne metamorfoze izraza, uz duhovite gegove i smešnu mimiku. Ipak, učinilo nam se izvođenje donekle predugo, katkad i monotono. Bez obzira na to, ovaj scenski prikaz dokazuje da se pozorište može ostvariti i u skromnim scenskim uslovima, bez video i filmskih projekcija.

„KAJANJE“, AZERBEJDŽAN
Drama „Kajanje“ Huseinbala Miramalova, koju je prikazalo Državno akademsko narodno dramsko pozorište iz Bakua (Azerbejdžan),  gledaoce je ponovo suočila sa ratnim temama. Reč je o drami avganistanskih izbeglica u sopstvenoj zemlji, koji se kod nas eufemistički kvalifikuju kao „interno raseljena lica“. U središtu dela je sukob između Murada i Vatana, prijatelja iz detinjstva. Dok se prvi u ratu obogatio i počeo da živi na visokoj nozi, drugi ne može da se pomiri sa situacijom i čezne za povratkom u Karabah. Reditelj Bahran Osmanov insistirao je na podrobnom realističkom, zapravo naturalističkom prikazu drame. Igra glumaca (Nuredin Mehdikhanli, Matanat Atakašnjijeva i Ramiz Novruz) odlikovala se sugestivnom ubedljivošću i uverljivošću u izrazu. Brižljivo pripremljena predstava, temom i problemom koji obrađuje, neodoljivo nas je podsetila na našu situaciju i upravo stoga je naišla na veoma topao prijem gledalaca koji su šeste festivalske večeri do poslednjeg mesta ispunili dvoranu Pozorišta „Slavija“.

„TENGO“, IRAN
Bilo je odista zanimljivo videti predstavu glumaca Pozorišta „Sina Group“ iz Teherana, koji su prikazali „Tengo“, pripremljenu na osnovu teksta Farjada Sakija, po motivima Čehovljeve  drame „Medved“. Reč je o poznatom delu ruskoga pisca, koje su iranski glumci izveli na persijskom jeziku uz primenu japanskih simbola, znakova i pokreta iz 17. veka. Na takav pristup glumci iz Teherana odlučili su se u želji da izraze solidarnost sa narodom Japana, posle prošlogodišnjeg katastrofalnog zemljotresa u „Zemlji izlazećeg sunca“. Iako je Farjad Saki skratio Čehovljev tekst, sačuvan je  osnovni sukob drame, koji će se posle poziva na dvoboj pretvoriti u izliv iznenadne ljubavi dvoje protagonista. Rsoul Sakhei je reditelj, scenograf i koreograf predstave. Troje glumaca – Mehraneh Behnahad, Mohsen Hasani Čokami i Rasoul Sakhaei – savršeno ovladavši pozama i pokretima japanskog tradicionalnog teatra, virtuozno su izveli predstavu uspevši da saopšte smisao njene osnovne poruke, prema kojoj ljubav može učiniti da se prevaziđe i najdublja tuga. Stilski decentno izvedena predstava, precizno ostvarena u svim pojedinostima!

„KRAJ PARTIJE“, SRBIJA
Osme, pretposlednje festivalske večeri beogradski „Atelje 212“ prikazao je „Kraj partije“ Samjuela Beketa, u režiji Petra Božovića, koji  je nastupio i u glavnoj ulozi Hama. Uz izvesna skraćenja, ovo je komad sa dva lica – Ham i Klov – prvi je paralizovan starac koji je prikovan za svoju fotelju, a drugi, Klov, njegov sluga, osuđen na večno hodanje, koga igra Boris Komnenić. Pojavljuju se i dve figure, Neg i Nela, koji nisu ništa drugo do ostaci bivših telesa. Tumače ih Vlasta Velisavljević i Renata Ulmanski. Oni su lišeni vlastitih sudbina i zato se trajno ravnodušno odnose prema svemu. Njih obično smeštaju u dve kante za smeće. U ovoj predstavi oni se nalaze u boksovima koji se sa prednje strane otvaraju i zatvaraju kada bi trebalo da podsete na završetak igre, odnosno kraj partije. Videli smo jednu komunikativnu predstavu Beketovog apokaliptičnog komada, što je podjednako zasluga reditelja Božovića, kao i čitave glumačke ekipe.

„PISMO IZ 1920. GODINE“, BiH
Festival je zaključila predstava „Pismo iz 1920. godine“ Iva Andrića, koju je priredio Oliver Frljić u produkciji Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice i „Festivala malih i eksperimentalnih scena“ u Sarajevu. Ljuto se prevario ko je očekivao da će na sceni videti dramatizaciju Andrićeve pripovetke u celosti ili pak makar nekog njenog dela. Naime, Andrić u priči opisuje svoje prijateljstvo iz srednjoškolskih dana, što ih je proveo u Sarajevu sa nešto starijim drugom Maksom Levenfeldom čija ga je bogata biblioteka naprosto opčinila. Maks je, po diplomiranju medicine, bio lekar na svim austrijskim frontovima. Posle rata odlučio je da se ne zadrži u Sarajevu, već da ode u Argentinu ili, možda, u Boliviju i napusti Evropu zauvek. Pošto je svoje namere saopštio prijatelju iz srednjoškolskih dana, Maks se ukrcao na voz prema Zagrebu, obećavši našem piscu da će mu sve objasniti u pismu koje će mu uskoro poslati. I zaista, posle nekih dvadesetak dana, Maks je svome prijatelju poslao iz Trsta pismo, u kojem mu je izložio da iz rodnog Sarajeva odlazi zato što je Bosna zemlja mržnje i straha. Epilog je ipak tragičan. Naime, Maks Levenfeld, uprkos prvobitnim namerama, ostao je u Evropi, i u Parizu razvio uspešnu lekarsku praksu. Ali, kada je u Španiji počeo građanski rat otišao je kao dobrovoljac republikanske vojske i poginuo početkom 1938. godine. „Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje“, poslednja je rečenica Andrićeve pripovetke.
Ničeg od svega navedenog nema u Frljićevoj predstavi, koja nije ništa drugo do jedan scenski pamflet o ratu u Bosni poslednje decenije 20. veka. Čak i kada se imaju u vidu uzusi postmoderne teorije i prakse, komad se ne može označiti ni da je sazdan prema motivima Andrićeve pripovetke, a još manje da se nazove punim njenim nazivom! Sa čuđenjem smo gledali prizore predstave, u izvođenju četvorice glumaca odevenih u maskirne uniforme. Pojedine scene izvode se uz muziku iz Vivaldijevog ciklusa „Četiri godišnja doba“, koja je podloga za njihove ritmičke, često i opscene pokrete, što bi valjda trebalo da poveća atraktivnost. Prizori nekakvog međusobnog saslušavanja četvorice vojnika, koji govore brzo i odsečno, kako nam se učinilo, delimično objektivno rekonstruišu ratna zbivanja u Bosni i Hercegovini, koja sa Andrićevom pričom imaju veze samo zato što govore o mržnji, progonima i ubijanjima. Sasvim pri kraju predstave moglo se preko zvučnika čuti pitanje koje, valjda, izgovara sam reditelj – zašto se ova predstava u Beogradu nije mogla izvesti u „Ateljeu 212“?  To nam se učinilo nekako deplasiranim i nepotrebnim, s obzirom na to da je predstava „Pismo iz 1920“ u Beogradu ipak prikazana, i to na Međunarodnom pozorišnom festivalu.

[/restrictedarea]