Сламање режима гадљивих на немачку робу

Пише Зоран Милошевић

Усвајањем нове стратегије спољне политике под називом „Подршка глобализацији, развој партнерства и подела одговорности“, званична немачка политика драматично је склизнула ка агресивним методама остварења својих интереса у окружењу и свету

Иако је савремена Немачка политика на Балкану значајно допринела онемогућавању остварења српских националних интереса, као и разбијању СФР и СР Југославије и саме Србије (отимање Космета и подршка аутономашима у Војводини), српска јавност није обавештена да је најјача држава у Европској унији 8. фебруара 2012. године и званично усвојила нову стратегију спољне политике под називом „Подршка глобализацији, развој партнерства и подела одговорности“.

„ТЕСНО“ ТРЖИШТЕ ЕУ
Стратегија је заснована на интеграцији са најважнијим економским партнерима на бази јединствених политичких циљева, то јест на сламању режима који неће да купују немачку робу. То је, другим речима, вешта манипулација са политичким циљевима како би се реализовали економски интереси Немачке. Овим је званична немачка политика из претходних година добила нову енергију и легитимитет и драматично склизнула ка агресивним методама остварења својих интереса у окружењу и свету.
Немци су се невољно нашли у ситуацији главног донатора у ЕУ, јер је део држава ове глобализоване структуре изложен урушавању своје привреде и државе. Немци су, гле чуда, у овој новој ситуацији усвојили савете свог знаменитог земљака Карла Маркса и уз стваралачко развијање његових идеја дошли до закључка да постоје објективна противуречја између глобализованих тржишта и раста политике изолационизма, као одговора на глобализацијске претње, те нужности промене стратегије и политике. Ако се тражи кључна реч нове Немачке спољне политике, то је – освајање нових тржишта. Нова тржишта се налазе у новим растућим економијама познатим као БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), а у немачкој доктрини се описују као „државе са којима Берлин недовољно или уопште не сарађује“ због политике ЕУ, Г8 и НАТО-а. Зато се у новој немачкој доктрини посебно наглашава потреба сарадње са Русијом и Турском, како би се превазишла криза евра и нашла нова тржишта за немачку робу.
Сарадња са партнерима из Азије и Африке за Немачку представља посебан интерес због богатстава ових региона, енергентима и другим природним ресурсима. На тај начин, спољнополитичка доктрина Немачке постаје „слушкиња“ немачке извозно оријентисане економије. Нова Немачка спољнополитичка доктрина, поред земаља БРИКС-а, посебно рачуна на сарадњу са следећим државама: Вијетнам, Мексико, Малезија, Индонезија, Колумбија, Нигерија и Ангола. Политичко образложење ове немачке преоријентације је да се јављају „нови центри моћи“ у различитим регионима света, који се описују као „развијајуће државе“.
Структура немачке економије приморава Немачку да тражи нова тржишта. Немачка се специјализовала у области производње машина и аутомобилске индустрије. Криза у ЕУ је јасан сигнал да њено тржиште не може више да у задовољавајућој мери откупљује немачку робу. Прошле, 2011. године, Немци су извезли робу у вредности од 1,06 трилиона евра (раст извоза је био 11,4 одсто), али, истовремено, извоз робе у Португалију, Шпанију и Грчку је опао, а и још неке државе Уније су на путу ка кризи, што немачкој привреди задаје страшну главобољу. Много боље стање је у државама ван зоне евра, а које улазе у ЕУ. Такође, Немачка је повећала извоз у те државе за 30, а у Русију за 30 одсто, Кину за 21 и Индију за 17,5 одсто. У целини посматрано, немачки извоз у Азију је за последње три године порастао на 43 одсто, а у Јужну Америку на 21 одсто.
Немци процењују да ће у дужем временском периоду тржиште ЕУ да буде неспособно да прими робу из Немачке и зато даје задатке својој дипломатији да са новим економским партнерима створи нове међународне организације, како би обезбедила заштиту својих економских интереса. Ту се, наравно, предвиђа и подршка појединцима, невладиним организацијама и политичким партијама и делу елите који заузимају позитиван однос према немачким интересима, затим се предвиђа и интензивнија научна сарадња, стварање упоришта у тамошњим институцијама и медијима, али и подршка операцијама немачких безбедносних служби и војске…
Овде се Немачка суочава са интересантним проблемима. Насупрот балканских елита, елите у Кини, Бразилу и Мексику одлично процењују свој значај и не наседају на немачке дипломатске, културне и медијске манипулације и понуде мита и „поклона“. На пример, када би покушали да ове државе уцене „људским правима“, оне би онемогућавале појаву „заштитника људских права“, а и позиви на улагања „у спас еврозоне“ да би се сачувало тржиште за робу из ових земаља се дочекују хладно. Другим речима, нове елите развијајућих економија су сазреле, а очигледно су и добро научиле лекције из међународне политике и привреде.
Но, Немци не би били то што јесу и не попуштају – методично и упорно раде у остварењу задатака које им је држава поставила. Док не „сломе“ нове елите БРИКС-а, Немачка се шири у сасвим неочекиваном правцу. Тако је Ангела Меркел потписала низ значајних уговора о сарадњи са Монголијом, Казахстаном, Нигеријом, Кенијом и Анголом, а створила је и нову међународну структуру Г4 (Немачка, Индија, Бразил и Јапан), то су државе које претендују на стално чланство у Савету безбедности УН, што јој омогућава да користећи економију усаглашава и остварење немачких политичких циљева.

ПОДРШКА „РЕВОЛУЦИОНАРИМА“

[restrictedarea]

Немачка се активно укључила и у америчке планове стварања Новог светског поретка ангажујући се на Блиском истоку, односно Северу Африке. Крајем фебруара 2012. године, следећи нову спољнополитичку доктрину, влада Немачке створила је „Штаб за трансформацију Северне Африке“, у који су између осталих ушли министар економије и највећи експерти из Немачке за овај регион – укупно осам људи. Тим је разрадио програм рада са државама са Севера Африке – посебно Египта и Туниса, како би се партнерство прилагодило новим политичким околностима. „Штаб за трансформацију Северне Африке“ сведочи да је Немачка постала неоколонијална сила и да регионе за које је заинтересована покушава да потчини себи. Наиме, арапске државе, према оценама немачких експерата, „нису довољно економски и политички сарађивале са Немачком“. Године 2011. све арапске државе од Немаца су купиле робу за само 6,6 милијарди евра, у претходним годинама и мање. Немачки извоз је падао у Египту, Либији, Алжиру, Тунису, Сирији, Бахреину и Ираку. Само се издвајала Саудијска Арабија која је највећи увозник немачке робе у региону. После „арапског пролећа“ Немачка очекује да овај регион почне да „значајније купује немачку робу“.
Из немачких медија постаје јасно да је (и) Немачка пружила подршку египатским и тунижанским „Фејсбук револуционарима“ и свим учесницима „арапског пролећа“ како би обезбедила своје интересе. Немачка жели да „револуционари“ доведу на власт, тј. у институције ових држава људе који ће „уважавати немачке интересе“ и у том смислу издвојила је 250 милиона евра, а тај новац је у Египту пласиран углавном преко Фонда „Конрада Аденауера“, што су египатске службе безбедности откриле и сада траје отворен сукоб Немачке и Египта око овог питања (види антрфиле). Но, суштина је да се Фонд „Конрада Аденауера“ показао као отворена експозитура немачких специјалних служби, а не као организација са општељудским просветитељским и хуманим циљевима. Споменута фондација је, између осталог, имала задатак да у египатску владу убаци кадрове који ће заступати немачке, а не египатске интересе.
Немачка је, такође, издвојила огроман новац за формирање нових политичких партија, омладинских организација и невладиног сектора на Блиском истоку и нових медија, али и за давање мита, „поклона“ и других нечасних операција (обука и школовање нових кадрова – овим путем је немачку обуку и идеолошку индоктринацију прошло преко 5.000 Египћана). Немачки медији наводе да се ради о посебних 500 милиона евра, те када би се сабрала и друга давања то све превазилази милијарду евра. Новац немачки медији спомињу да би се жалили како он није дао ефекат, јер људи којима је дат нису одржали обећање и урадили оно што је од њих тражено већ су, мање или више, све пријавили безбедносним службама.
Поред Египта и Тунис је на мети Немачке, која је „доделила својим сарадницима у овој земљи најмање 500 милиона евра за развој демократије, политичко-економску трансформацију, те науку и образовање“, са циљем да ова држава постане образац за трансформацију држава у региону.

______________

Компромитација Фонда „Конрада Аденауера“

Берлин и Каиро додатно заоштравају своје политичке односе како се приближавају председнички избори у Египту (требало би да се одрже 23. и 24. маја ове године). Наиме, египатска служба безбедности је 29. децембра 2011. године ушла у канцеларије Фонда „Конрада Аденауера“ (Фонд је координирао рад пронемачких организација и појединаца) и тада су дошли до компромитујућих документа о улози Немачке у „Фејсбук револуцији у Египту“. После три месеца неизвесности ухапшени су руководиоци египатског огранка Фонда, Андреас Јакобс и Кристијан Баде. Они су 1. марта 2012. напустили Египат авионом који је обезбедила немачка влада. Ослобођени су после полагања кауције од 250.000 евра. Египатска служба безбедности преузела је компјутере и документацију, установила је да се ова организација бавила „шпијунажом, нерегистрованим делатностима, незаконитим финансирањима египатских политичких партија, невладиних организација, заштитника људских права, медија и појединаца, али и рада на подели Египта на четири нове државе“.

[/restrictedarea]