Скандал у срцу таме

Пише Дејан Лукић

Велика Британија је у стању благог шока приликом нових, сензационалних открића у истрази о масовном прислушкивању грађана, а после афере која је летос довела до гашења култног лондонског таблоида у власништву медијског магната Руперта Мардока

 

У истрази коју води специјални судија лорд Левесон, шеф истражног тима, инспектор Су Акерс објављује да је досадашња истрага оверила старе и прикупила нове доказе о томе како је таблоид „Њуз оф д ворлд“, у власништву медијског магната Руперта Мардока, упадао у приватни живот грађана и поткупљивао своје информаторе „голицавих прича“, као и да су и полицајци Скотланд јарда били „до гуше“ уплетени у криминал примања новца у замену за интимне информације о Британцима, које полиција поседује у досијеима.

КОРУМПИРАНИ ФУНКЦИОНЕРИ
Инспектор Акерс, заменик шефа лондонске полиције, тврди да је истрага утврдила постојање „мреже корумпираних функционера“, у којој се налазе особе свих профила, „укључујући јавне личности из војске, владе, затворских структура, службе здравственог осигурања и многих других“. У њеном експозеу, посебно је наведена полиција, а неки лондонски коментатори у опасци „и многи други“ виде и обавештајне службе.
Уредник Би-Би-Сија Пол Мејсон, у тексту под насловом „Да ли је Британија посрнула“, каже: „При оваквом стању чињеница постаје већ споредно шта је то урадио Мардоков таблоид. Кључно је  сада да је цео британски јавни живот оптужен, од стране високог полицијског чина, да је прожет криминалом“.
Јавност поставља питање ко ће сада да уђе у „срце таме“ у овом чину скандала, пошто је у првом чину летос на стуб срама изнесена Мардокова штампа у Британији, „главни кривац“ криминалног прислушкивања приватног живота људи – таблоид „Њуз оф д ворлд“ морао да оде под лед усред јавног опробиума? Таблоид је са собом однео шефа лондонске полиције сер Пол Стивенсона и његовог заменика Џона Јетса. Мардок држи у Британији листове „Тајмс“, „Сандеј тајмс“ и телевизију „СКАЈ“, моћну машинерију која је до сада показала да може и да добија изборе и поставља премијере. Када се пред прошле парламентарне изборе Мардокова медијска машинерија определила за конзервативце, Лабуристи су изгубили изборе и пре избора. Камерон није остао дужан: међу мноштвом кандидата, изабрао је за свог саветника за штампу бившег главног  уредника Мардоковог посрнулог таблоида и човека који сада лежи иза решетака после избијања афере са криминалом прислушкивања.
Заменик шефа лондонске полиције наводи да сада има у рукама црно на бело како су суме новца у рангу од 80 до 150 хиљада фунти исплаћиване „високим службеницима“ у свим набројаним инструкцијама, а да су се исплате вршиле са пуним знањем и налозима руководилаца у таблоиду, што је и довело, поред гашења листа, и до хапшења девет новинара, уредника и директора „Њуз корпорејшна“ – британске бранше Мардокове глобалне империје „Интернешнел корпорејешн“.

[restrictedarea]

„Наша истрага је утврдила да су руководиоци у листу ‚Сан‘ и његовом недељном таблоиду били унапред упозоравани од полиције о стању  истраге о прислушкивању“, износи госпођа Акерс. Додаје да су неки делови Мардокове штампе редовно, системски, поткупљивали изворе у мрежи корупције и наглашава да је већ у овој фази истрага показала како је битан део корупционе мреже била сама полиција. Јавност је тако сазнала да је Ребека Брукс, док је још била главни уредник и касније директор корпорације „Прес интернешнел“, све време Мардокова десна рука у  Британији, 15. септембра 2006. године примила телефонски позив „полицијског службеника“, који је дискретно обавештава да је против њеног листа покренута истрага о криминогеном деловању њених новинара, те  да „склања трагове“ док је још време.
У овој фази Управа полиције у Лондону већ је детаљно знала да таблоид прислушкује грађане „у масовним размерама“ и „системски“, али је Ребека Брукс у телефонском позиву „добила уверавање“ да ће се истрага заледити, а да ће Скотланд јард кривично гонити једног њеног репортера како би се прикрила истина о „системском“ криминалу. Још се увек јавно не зна идентитет мистериозног „полицијског службеника“, нити колико је новца Мардок платио за корумпирање полиције.
„Као да смо истргнули страницу из приручника мафије: полиција шаље унутрашњу информацију шефу компаније о стању криминалне истраге у његовој компанији, да би га обавестила како ће све бити покопано на безбедно место‘“, пише у „Гардијану“ Брајан Кеткарт.
Он износи да је, на основу свих досадашњих сазнања, дотични „полицијски службеник“ један од оних који су били на сталном платном списку корпорације „Њуз интернешнел“.
Показује се да је полиција у прикривању афере, не само у мафијашкој вези са медијским прекршитељима закона, него и са политичким структурама све до самог врха. Па тако бива јасније зашто су играчи у мафијашкој вези од почетка афере нападали део британске штампе, са „Гардијаном“ који је први открио аферу,  да из „конкурентских разлога“ настоје да од „појединачног инцидената“ новинара у Мардоковом царству начине громогласну аферу. Тако је Мајкл Гов, министар за просвету и пулен премијера Дејвида Камерона,  понављао да је скандал „надуван изван свих реалних пропорција“. Још се не зна да ли је и он био један од Мардокових дужника. Пре него што је постао министар био је еминентни колумниста лондонског „Тајмса“, елитног гласила у Мардоковом власништву.
Сада је евидентно да је из „интересне групе“ цела афера од почетка (2007) намерно представљана у јавности и у парламентарној истрази сасвим другачије. Полиција је ту имала крупну улогу. Пример: Глен Малкер, личност из срца афере прислушкивања, био је унајмљен као приватни агент прислушкивач у таблоиду „Њуз оф д  ворлд“, са фиксном платом у листу. Када је 2007. године пукла афера, Скотланд јард га је ухапсио и запленио сву његову кореспонденцију. Само неколико дана после хапшења из полиције је изашла информација да су подаци у његовом компјутеру и телефонима „готово нечитљиви“, да у њима влада „непробојни хаос“ и да су у његовим папирима белешке толико хаотичне да, као такве, нису од вредности за истрагу. Сада, после најновије истраге у тиму лорда Левесона, јавност сазнаје да заплењени материјал није био „хаотичан“ него сређен и да су детективи могли да „прођу кроз њега за два дана“. Својевремена тврдња полиције како је Мардок прислушкивао 36 особа у току дугог низа година, била полицијско прикривање истине, а да је још августа 2006. године Скотланд јард имао доказе да је прислушкиваних било преко 300. Међу онима који су тек после пет и више година сазнали да су и у својим спаваћим собама имали „бубице“, били су и министарка у лабуристичкој влади Теса Џовел, али и сам потпредседник тадашње (Блерове) владе Џон Прескот.
„Њуз интернешнел“ је објављивао како полиција има зле намере према Корпорацији и како прогони њене новинаре само зато што су своје информаторе частили „кафом и чајем“! Сада је већ документовано да  су у корумпирању „инсајдера“, међу њима и полицијских, падале хиљаде и десетине хиљада фунти, већ према ексклузиви, а да је полиција, како прошле седмице пише „Гардијан“, „опрезно маневрисала да избегне ризик од откривања новинарских извора и компромитовања  Мардокове штампе“.

ЖРТВЕ ПРИСЛУШКИВАЊА
Брајан Педок, бивши високи полицијски официр, описао је у Левесоновој истрази случај када је Скотланд јард ухапсио (2006) два „информатора“, а затим „напрасно“ уништио све документе о томе. Екипа Скотланд јардових „неконтаминираних“ инспектора одједном је добила наређење да одустане од планираног претреса у рачуноводству таблоида „Њуз оф д ворлд“! Одмах затим, одустало се и од намере да се таблоиду нареди да изручи све тражене документе. Следећи корак било је одустајање од одлуке да се обавесте жртве прислушкивања, зато што би то значило јавни скандал и покренуло лавину приватних тужби против Мардокове корпорације. Уместо свега, стигао је телефонски позив Ребеки Брукс са информацијама шта Скотланд јард има у рукама и како да се афера гурне под тепих.
Лондонски „Мирор“ сумира досадашња открића у афери и предсказује да „тешки дани“ предстоје полицији: „ко зна на шта ће све ово још да изађе, али и оно што сада знамо тешка је оптужба целог система… На полицији је да  изађе на светло дана са рукама увис или да бар покуша да објасни понашање које је застрашујуће“. Да се овај скандал, додаје  „Мирор“, десио у некој другој компанији, рецимо у „Бритиш петролеуму“, штампа би „френетично тражила оставку челника и не би се задовољила жртвом фигуре каква је Ребека Брукс“.
Чанду Кришнан у „Гардијану“ само што није хамлетовски узвикнуо како „има нешто труло у држави Енглеској“. Његова је оцена да је октопод корупционог криминала протегао своје пипке дубоко у ткиво целог  друштва. По њему, сада је евидентно да је чак и полиција готово системски корумпирана, па није чудо што су корупцијом контаминирани бизнис, економија.
За све ово се, мање или више, знало и до сада, али открића у којој је мери и сама полиција део корупционе мреже, напросто су шокирала јавност у земљи. Британци који по традицији гаје посебан респект за војску, обавештајне службе и полицију, не могу да верују да је Скотланд јард знао од почетка да је чак и на телефон бившег потпредседника владе Мардок прикачио „бубицу“, а да је цела афера прислушкивања јавности приказивана сасвим неистинито и уз конспирацију полиције; да је полиција „откуцала“ Ребеки Брукс све своје интерне информације; да је одмах идентификовала жртве прислушкивања у документима детектива Глена Малкера, а да жртве није обавестила да су прислушкиване и да је јавно лагала да о томе нема евиденцију. И да полиција никада није завирила, иако је имала чак и налог, у компјутере моћне Мардокове империје. „Има нешто труло у…“

[/restrictedarea]