РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ НА РАСКРШЋУ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

По налогу евроатлантских центара моћи, спрема се нови удар на интересе Русије у Србији, са циљем трајног обесмишљавања руско-српских веза. Да ли ће Москва допустити да се то деси или ће се томе супротставити на демократски, а ефикасан начин?

ПОЛИТИЧКИ ОКВИР РУСКО-СРПСКИХ ВЕЗА

О томе да је Србија, на софистициран начин, окупирана земља, нема потребе много причати. Ствари су јасне. Довољно је бацити и летимичан поглед на „информисање“ наводно српских а заправо вашингтонско-бриселских мејнстирм медија. Или обратити пажњу на речи званичника прекоморске силе, која је стуб овдашњег окупационог система. Један од њих је, без околишења изјавио: реформе српске војске биће спроведене „у нашем интересу“. Која суверена држава пројектује војску према туђим потребама? Коначно, никакав медијски мрак не може да сакрије оно што, у вези са угрожавањем целовитости земље, раде наши владајући политичари. По налогу Брисела и Вашингтона, они Приштини полако препуштају и оне делове Косова и Метохије где – макар у ограниченом виду – и даље функционише српска држава. У истом духу, сеју потенцијално сепаратистичко семе и у другим деловима земље, од Војводине преко Рашке области до Прешева.

„Просрпски председник“ Тадић изјављује да је спреман да прихвати „неку форму независности Косова“. Не таји да је расположен да прихвати комадање територије Србије „ради стабилности у региону“. Већ из тога је јасно, и без дубље анализе ствари, да  није ништа друго него страни сатрап који, допадало му се то или не, мора да ради шта му се нареди. Актуелни режим загосподарио је Србијом уз помоћ западних средстава меке моћи, и, у складу са тим, сада ради по налозима оних који су му омогућили да узме власт и оно што са њом у неуређеним системима иде. То су оквири у којима морају да се посматрају српско-руски односи. Ако се они занемаре, слика није реална а политика је погрешна.

 

ПУАЦАЊ У ПРИЈАТЕЉСТВО

Садашњи српски естаблишмент не може да каже грађанима да ради у име и за рачун окупатора, већ се претвара да у тешким околностима покушава да извуче што више за наш народ и његову државу. Отуда, због јавног мнења, прави се да гради савезничке односе са Русијом, која нам је потпора у вези са одбраном територијалног интегритета али и када се ради о заштити српских интереса у региону. Москва даје снажну подршку „држави“ Србији да на основу резолуције 1244 одржи своје легалне позиције на Косову и Метохији, односно Бањалуци, да очува државност Републике Српске, на начин који подразумева Дејтонски споразум. С друге стране, официјелни Београд, иза кулиса, настоји да поквари односе са Руском Федерацијом. Ради све оно зашта верује да ће је наљутити. Навешћу тек неколико примера који сведоче о томе.

1. Руски капитал се третира неповољно. На посебно профитабилним па и важним пољима за његов даљи продор (као што је финансијско-банкарска сфера), отежавају се ако не и онемогућавају активности руског бизниса. У томе се иде толико далеко да се, на пример на недавно одржаном Копаоничком бизнис форуму, капитал нескривено дели на посебно пожељан „евроатлантски“ и други (у који спада и руски) који има другоразредни значај.

2. Док се прича о неутралности, води се политика прикривених атлантских интеграција. За Србију је из бројних разлога лоше да уђе у НАТО (нпр. увлачење у туђе ратове, призивање тероризма, повећање војних трошкова, национално понижење). Но, сада се тиме не бавимо. Овде је битно рећи да то Русију, од које наводно власт очекује помоћ, неоспорно револтира. Једно је била слаба Руска Федерација, која је незадовољно али кротко посматрала поход НАТО-а на Исток, а друго је данашња Путинова Русија. А наш садашњи „патриотски“ министар спољних послова, током посете седишту Атлантског пакта, 2007. године изјавио је да Србија жели пуноправно чланство у тој алијанси. Док то он и  други српски „лидери“ раде иза затворених америчких врата, Русима и свом народу, куну се у приврженост курсу српске војне неутралности! Зар треба и да причамо о томе шта је у поменутом лаж а шта истина?

3. У медијима под контролом режима или центра економске и политичке моћи са њим спрегнутим, присутна је релативно негативна слика о Русији и Владимиру Путину. Довољно је погледати извештавање РТС-а и Б-92 током „Грузијског рата“, па и тонове који сада провејавају у вези са руском парламентарним и председничким изборима. Званична Србија је прихватила клише према коме је демократа онај ко је по вољи Америке (макар у крви гушио незадовољство свог народа, што чине аутократске власти Бахреина), а недемокрта је свако ко се замери Вашингтону, ма колико радио у корист грађана своје државе. При томе се истински интереси Србије пренебрегавају. Тако се она недавно прикључила и илегалним санкцијама САД и савезника те силе против Белорусије, без обзира што та земља према нама поступа доследно пријатељски а ОУН нису одобриле ембарго против ње.

4. У Москву се, и то у околностима када је Запад отпочео процес признања Косова а Београд од Руске Федерације „очекивао“ подршку, шаљу дипломате које тешко да су по вољи Кремља. Драстичан пример је то што је за српског амбасадора у Москви постављена Јелица Курјак, некадашња сарадница Хелсиншког одбора Србије (НВО која је позната по заговарању изразито антируских ставова), па чак и коаутор,  у много чему у односу на Русију малициозне, ХОС-ове брошуре: „Русија, Србија и Црна Гора“.

 

ДЕМОКРАТСКА „ЋОРАВА КУТИЈА“

Да резимирамо: док актуелна српска власт прича о стратешком партнерству са Русијом, она, у суштини, тера Руску Федерацију од Србије. Циљ јој је да Кремљ ускрати ефективну подршку Београду око Косова, да би „наш“ естаблишмент онда могла да заокружи процес његовог фактичког признавања и прихватања као пуноправне државе, а медијски хипнотисаном народу поручи: „Морали смо тако пошто су нас Руси оставили. Од Сан-Стефана до данас само се праве да су нам пријатељи“. Од тога до увођења Србије у НАТО – опет у име „боље“ ЕУ будућности земље – остаје само један корак. Таквој политици Москва се, нажалост, на адекватан начин не супротставља.

Представници Русије стално истичу да она не жели да се меша у српску унутрашњу политику, да подржавају ову или ону странку, те да ће се трудити да њихова држава има што боље односе са сваком влашћу коју грађани Србије изаберу. То је у идеалним условима лепо. Но, они су код нас далеко од таквих. Ствар је у томе што Срби и немају могућност да истински изаберу своју власт. Као за њу гласају, док је западни странци заправо постављају. У стању медијског једноумља и драстичне асиметрије у приступу другим средствима потребним за кампању, српска национална и – из русофислства или процене на којој страни Срби могу да нађу потпору за своје државотворне тежње – пророруски настројена опозиција, потпуно је неравноправна.

У Србији избори не да нису фер, већ су потпуно обесмишљени. Политичка борба личи на сукоб скоро голоруког човека са подивљалим (евроатлантским) зверима. Државотворне српске снаге на мегдану су не само својих (иначе идејно и морално нејаких) домаћих неистомишљеника, већ и цивилних ешелона НАТО-а, односно свега што оличава меку моћ Америке. У таквим околностима, унапред се зна исход готово сваке битке. То опет доводи до деморалисаности на националној страни па и дефетистичких реал-политичких калкулација.

Многи политичари схватају да без аминовања САД не могу да дођу на власт, па чак и да на начин који је за њих иоле задовољавајући, као релевантан фактор, преживе у опозицији. Услед тога на овај или онај начин, почињу да ублажавају своја пређашња убеђења. У дугом случају који је варијација на исту тему, у пређашњем (можда још и борбенијем) виду, настављају да заговарају по Запад револтирајуће ставове, али делују непродуктивно њима у прилог, и тиме од евроатлантских моћника купују простор за опстанак. Прагматичном Вашингтону важно је да се роди миш, ма колико се због речи неких српских политичара тресла гора. Оне нервирају Американце, али преко самих по себи начела, спремни су да пређу.

 

ЛЕГИТИМНОСТ РЕАЛ-ПОЛИТИКЕ

Легитиман је став Русије да не жели да се меша у српску унутрашњу политику. Међутим, питање је да ли је за њу такав став сврсисходан. Јер, кућу је ипак боље бранити у туђем дворишту него на сопственим вратима. Поход Евроатлантиста на Исток неће се зауставити. Наранџасти удари на политички систем Русије и њених савезника на постсовјетском простору не одвија се праволинијски. И када се са тим наизглед престаје, само се чека погодније време како би се на други начин наставило са старим неделима. Тако стоје ствари и са разним видовима спољнополитичког атака на руске геополитичке интересе, како у ширим размерама, тако и у „блиском иностранству“ (што је за Москву посебно опасно).

Рационално је што Русија, несумњиво, на неки начин жели да добије време да што више ојача пре него што се упусти у геополитичке подухвате опсежнијих размера ван постсовјетске макро зоне. Свакако је на месту то што јој је приоритет да убрза консолидацију па и даљи развој интеграционих процеса на простору некадашњег СССР-а, те да још одлучније крене путем реиндустријализације и на другим дугорочно одрживим основама јачања привредног потенцијала. Руској Федерацији треба наредна деценија „мира“ и да би окончала започети посао у вези са модернизацијом армије. У таквим околностима, осим ако директно нису нападнути њени витални интереси, не треба јој превелико затезање односа за Западом.

Његова моћ се смањује али далеко је од мале. Уз то, схватљиво је што Москва не жели ни да клацкалица баш потпуно претегне ка далеким источним меридијанима. Без обзира на добре односе са Пекингом, одговара јој истински полицентрични свет, у коме би и Запад имао запажено место. Кремљ то жели како би била избегнута како глобална, тако и континентална (азијска)  хегемонија Кине, са свим последицама које би то могло да има по Русију. Стога, велика словенско-православна земља, бранећи чврсто своје примарне интересе, колико год је то могуће, избегава да Америка на њој ломи своје делимично труле али још оштре зубе, док Кина без узнемиравања јача, потенцијално и на њену штету.

Када све то пројектујемо на српски случај, јасно је да Москви за сада не намерава да уђе у зону већих ризика због Балкана. То од ње нико од добронамерних Срба сада не треба ни да очекује. Разуман је њен став да се задржи у домену подршке Србији – ко год је водио – у вези са њеним легитимним тежњама које произлазе из међународног права. А не да у региону њене неоспорне доминације, Америци баци рукавицу у лице енергичним мешањем у српску политичку збиљу, односно недвосмисленом подршком нашем отвореном и прикривеном „покрету отпора“, тј. партијским и непартијским чиниоцима који се енергично опиру окупацији, односно настоје да кроз друштвено-политичке процесе ослободе наш комад Балкана, те земљу Србију поново претворе у суверену државу Србију (а данас је она то само номинално)

 

РУСКА ПОДРШКА ДЕМОКРАТИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ

Само национална Србија може да буде прави савезник Русије. Но, интервенција Москве на начин који води ослобођењу наше земље, за сада је, вероватно, ем по њу опасно, ем је и против актуелне руске идеологије „Суверене демократије“ (која подразумева да сваком земљом, без наметања са стране, треба да влада аутентична елита). Патриотској јавности Србије може то да се допада или не, али логично је да Русија пре свега гледа своје интересе. Али, ипак имамо право да приметимо и укажемо руским пријатељима, да Русија не би били угрожени и ако би њена улога у Србији, на специфичним основама, била доста активнија. Тако би више помогла и себи, и нама.

Једно је директно мешање у српску унутрашњу политику – што несумњиво, и то брутално, ради Запад – а друго је подршка стварању демократског амбијента. Запад о томе много прича, а ништа на том плану не чини. Иза демократских бајки вешто се крије истина, а она је да Вашингтон и Брисел на неоколонијални начин ради у прилог својих српских фаворита. Да систематски – у духу некадашњих „Гладио операција“ иза којих су стајале америчке војне и цивилне службе, а којима је био циљ да за САД неподобне партије не дођу на власт у Италији током 50-их и 60-их година XXвека – подржавају оне који без околишења прихватају да служе евроатлантској постмодерној окупацији, а сатанизује активно-патриотске чиниоце српског политичког живота.

Остали наши друштвено-политички фактори налазе се негде између, у сталном страху да ће се наћи под западним ударом, што им намеће аутоцензуру и паралише националну енергију. Тако водеће земље Запада не само да поробљавају Србију, већ и компромитује концепт грађанског друштва и демократије. Можда у њих истински верују, али само када се ради о њиховим народима. За „примитивне“ Балканце и друге становнике „периферије“ привилегованог дела света, добар је и јефтини привид демократије.

С друге стране, док Запад тако ради, Русија би не само могла, већ сам уверен да би и требало, да искрено подржи демократизацију Србије. Није нужно да стаје на било чију страну, већ да допринесе да политички живот код нас буде што више у складу са прокламованим начелима (у вези са чим Запад, који код нас поступа антидемократски, стално придикује Русији када се ради о стању које влада у њој). Веће присуство, и то на објективним а не пропагандним основама, руског фактора у медијској и НВО сфери, неизоставно би помогао развоју истинског плурализма у Србији. Зашто код нас не би постојао неки Руски институт за демократски развој или Центар за промоцију и заштиту људских права? Зашто не би имали неку телевизијску станицу или новине у руском власништву? Што Русија не би имала већу улогу у надгледању нашег увелико започетог и потоњих изборних процеса? Нема разлога да све то буде монополисано и злоупотребљено од стране САД и неких држава ЕУ.

 

ТРАНСПАРЕНТНИ МАРШ СЛОБОДЕ

Није потребно – да још једном то поновим – да Руси навијају за било кога, већ да помогну да се чују различити гласови, те да буде мање простора за разне видове предизборне и постизборне манипулације. За патриотски део српске политичке сцене и генерално јавности, и то је довољно. Већ мало мање нефер политичка утакмица од ове која се одиграва, била би велики корак напред. Маргинализована и гурнута у апатију већинска Србија још није оболела од националног мазохизма. Довољно је да препозна да поново има шансу, и почеће да се буди, што би се брзо рефлектовало на стање на политичкој позорници. Са малом, истински демократском, помоћу Русије, то би се засигурно десило и тако би отпочео процес ослобађања Србије. Он се не би одиграо преко ноћи, али би муњевито отпочео и континуирано се одвијао. Србија би услед тога брзо постала другачија од ове данашње, и, ако већ до нешто већих глобалних стратешких промена не може да буде руски савезник, свакако би била коректан партнер Москве.

Свиме реченим, иако би Русија сигурно револтирала неке западне кругове, не би учинила ништа што би било доживљено као њен мирнодопски поход на Балкан. Штавише, транспарентан процес подршке демократији који се у овом тексту предлаже, свакако би могао да има и пропагандну димензију, као у самој Русији и њеном окружењу, тако и немалом броју држава ЕУ које нису дубински антируски настројене. Руској Федерацији која би, бар негде ван својих граница, постала расадник политичких слобода, много би било теже причати о недемократичности и мешати се у њену унутрашњу политику! С друге стране, када се ради о Србији, у њен политички процес била би убризгана демократска инјекција, те не само да би он био генерално унапређен, већ би тиме и националне снаге добиле реалну могућност да остану релевантан а можда постану и пресудан фактор. Оно што је сигурно, осипање и деморалисање патриотских чинилаца било би заустављено, а свакако би отпочели и реверзибилни процеси.

 

СТРАТЕШКЕ ИГРЕ

Русија се, пошто је недавно одбила офанзиву на њене политичке институције, сада изгледа труди да избори неки вид паузе у великој игри на евроазијској „шаховској табли“. То њено руководство ради како би земља изнутра ојачала и заокружила интеграционе активности на плану повезивања руског историјског простора. То је добар пут који не треба угрозити, али прагматичним, неагресивним деловањем, Кремљ може да повуче потезе којима ће такву могућност пружити и српској патриотској јавности. Тиме ради и у прилог својих актуелних интереса, а ствара основ и за реализацију много већих, када за то дође време.

Краткорочно гледано, за руски бизнис и енергетску геополитику, није исто да ли има пријатељско медијско и државно-правно окружење у Србији, или ствари стоје опречно. Ако то буде случај – ка чему се иде ако се не направи одлучан искорак – ни НИС неће постати енергетски лидер региона, као што то у руско-српском интересу жели Москва, а камоли да ће Србија бити плодно тле за свестрано бујање руских пословних активности, па и регионална одскочна даска за руску привреду.

Дугорочно, не само да има војно-политички значај да ли су српске земље увучене у НАТО те је тако заокружено његово двориште, или – што је несумњиво много повољније за Русију и ОДКБ – бугарско-румунски атлантски коридор има слободну зону иза „леђа“ и тако је стратешки изузетно рањив. Данас класични војни постулати немају увек одговарајући значај у нашем региону, али ствари се мењају. Оно што данас не делује превише важно можда ускоро добије приоритетну улогу.

 

ЕВРОАТЛАНТСКО ПРЕПАРИРАЊЕ

На речено надовезује се још нешто: увелико је на дневном реду питање евроатлантског препарирања српског идентитета. Већ до сада је снажна антинационална и антируска пропаганда „Антисрбије“ и Запада, оставила трагове у домену свести многих Срба. Шта ће се десити ако следећих десет или двадесет година, и то сваким даном са све већим упливом у државни образовни систем, буду васпитавали Србе у антируском духу, односно од припадника нашег народа буду прављени евроатлантски јаничари? Без обзира на све елементе дугог трајања (вера, култура, војно-политичко наслеђе, порекло) који повезују Русе и Србе, за 15-20 година тешко да ћемо моћи да говоримо о данас још врло живој русофилији већег дела српског народа.

То је лоше из угла свих слободномислећих Срба који воле своју земљу, јер се наш народ трансформише у оно што никада није био и тера да слабљењем веза са Русијом ради себи на штету. Савезништво са Руском Федерацијом веома је важно да би у будућности, у промењеном војно-политичком окружењу, дошли у прилику да бар релативно повољно решимо „српско питање“. Опет, дистанцирајући се од Москве, цементирамо неповољан положај који су нам САД, Немачка и још неке западне силе наметнуле од 1995. до 2008. године (са тенденцијом даљег погоршања).

Гушење српске русофилије, из већ наведених разлога, није ништа мање лоше ни за интересе Русије. О томе би, чини ми се, више требало да се размишља у Москви. А никако њени представници, чак и јако посредно, не би смели да учине било шта што иде у прилог владајућих, ма колико се претварали, по делима антируских снага. Примера ради, присуство било ког значајнијег руског државног функционера на ма каквом догађају у Србији у предизборном периоду, који би режим путем својих пропагандних механизама приказао српском народу као акт у прилог изградње добрих руско-српских односа, имао би веома лош ефекат. То би био допринос изборној победи антируских и антисрпских снага, а оне ће средњорочно а камоли дугорочно анулирати било који аранжман који тактички склопе и реализују са Русијом. Данас су из унутрашњополитичких разлога спремне да са Министарством за ванредне ситуације РФ отворе базу у Нишу, а готово сутра – када после избора почну да испуњавају задатак постављен са Запада да Србију радикално удаље од Москве – ту ће се вероватно сместити НАТО снаге. Јасно, не за сузбијање последица елементарних непогода већ војно деловање.

 

„ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ“ СА ИСТОКА ИЛИ ПОЉСКИ ПУТ?

Свака велика држава жели да има што више „акција“ у владама земаља за које има интерес, ма ко седео у њима. Смешно би било начелно рећи да у томе нема политичке мудрости. Но, треба ипак имати у виду да се из „суве дреновине“ не да исцедити било шта. Тако ни Руси не могу ништа добро да очекују од ДС-а, Г 17 плус а камоли – ако на изборима преваре довољно велики број грађана, а после њих америчка амбасада добро одради свој део посла – њиховог очекиваног постизборног партнера у Влади, ЛДП-а. Неозбиљно је одрећи се утицаја тамо где он реално може да постоји, али је такође то и тежити му на начин за који је увелико јасан да је јалов.

Чим је Србија добила кандидатуру за ЕУ, Јелко Кацин је рекао да Русија више не може да буде њен озбиљан партнер у било којој области од стратешког значаја (од економије до политике). Пољаци су отворено тражили да морамо да се солидаришемо са источном политиком Брисела, што значи да ћемо, ако прихватимо њихова правила игре, бити дужни да питамо Варшаву и Виљнус како да се односимо према Москви (за Немце, разуме се, не важе такви ЕУ стандарди; они као велики играчи могу да развијају добре односе са Русијом).

Све то ће брзо имати драстичне последице на руско-српске везе. Садашња власт их већ увелико тихо блокира. Јасно је шта ће се дешавати у будућности, тј. да је само питање тренутка када ће почети да их и отворено (асиметрично) кида. То Кремљ не би требало да занемари. Нити да превиђа да протекторат Србија и земља Србија нису исто. Москва искрено нуди руку пријатељства и сарадње држави Србији, али она је тренутно у многоме кулиса иза кога се крије окупациона управа великог прекоокеанског „брата“. Зато ће руска рука, суштински, остати да лебди у ваздуху док Србија поново не постане српска држава бар онолик колико су националне данашња Бугарска или Чешка (и оне су начете анационалним мондијализмом али ипак нису прешле црвену линију самодеструкције као жута Србија). А за то ништа више није потребно од истинског демократског амбијента који би омогућио народу да колико-толико мисли својом главом и изабере ону власт која му је по вољи (или бар најмање мрска).

Зато је крајње време да се у сфери меке моћи – како сам рекао на начин који погодује ономе што би у теорији требало да буду „европске вредности“ а не накарадној НАТО-вскјој интерпретацији истих која се нама натура – руски фактор активира у Србији. У противном, Русија ће остати заточеник опасне илузије да може да се споразуме са туђим слугама које су устоличене да владају Београдом. Њихови господари ће несумњиво, повремено, са Русијом директно правити компромисе, али то неће допуштати својим српским пионима, односно опсежније неће пуштати Руску Федерацију у зону своје балканске доминације, поготово док у њој постоји проруско расположење као што је то још случај са српским земљама). Штавише, усиљено ће се трудиће да то расположење искорене пре него што Русија у пуном опсегу ојача. А тада ће простор за руско балканско деловање бити бесповратно много мањи, док ће интересовање Русије за њега бити знатно веће него сада. Када унапреди свој економски подсистем и повеже покидане конце на подручју „историјске Русије“ (некадашња територија Империје Романових и СССР-а), Балкан ће за даље јачање глобалне улоге Москве добити много озбиљнији значај него што га данас има. Како је неко с правом рекао, под капом небеском нема ничег новог. Само Срби и Руси то пречесто заборављају, и тако пропуштају добре шансе.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)