Новосадске перипетије у подножју вулкана

Пише Бранко Радун

Нови Сад нема класичну београдску урбану елиту „круга двојке“ у којој доминирају проевропски „свјетоназори“, већ изузетно поларизовану политичку сцену на „Србе“ и „аутономаше“. Осим тога, Нови Сад је традиционално био центар српске културе („српска Атина“), али и идеологије српског национализма („српска Војводина“)

Неколико пута у последње време дешавања у Новом Саду налазила су се на насловном странама националних медија. Нажалост, најчешће су била у питању негативна дешавања као последица навијачких или политичких страсти. Она су осведочила да је Нови Сад све само не миран панонски град са „успореним ритмом“. Испод привидно мирне површине крију се бројне хридине од којих су се само неке назирале у политичким и другим препуцавањима последњих неколико месеци.
Град Нови Сад је као и покрајина и република већ скоро четири године у власти Демократске странке (ДС). У међувремену, као и други градови у Србији, осиромашен је, а привредна активност у њему готово и да не постоји. Од значајнијих инвестиција, које су обећаване пред прошле изборе, готово ниједна није реализована у Новом Саду. Поред тога што не постоје нови привредни капацитети, старе фабрике, некада гиганти, не раде („Југоалат“, „Југодент“, „Победа“).
Јавна предузећа, али и све установе културе плен су страначких подела. На њих је једино трошен новац, што је довело до великог дефицита у буџету (и градском и покрајинском), изазваног и великим задуживањем. Нови Сад је, наиме, први град у Србији који се управо за време власти ДС-а енормно задужио. И, чини се, потпуно беспотребно. Осим једног булевара и уређења кеја, градска власт новац није уложила ни у један пројекат, није решила ни један једини витални инфраструктурни проблем града. А чак и када то покуша, суочава се са оправданим гневом грађана. Рецимо, градња регионалне депоније на ободу града изазива незадовољство грађана насеља Клиса чије би здравље могло да буде угрожено.
Из свега до сада реченог могло би се закључити да Нови Сад дели злу судбину већине српских градова. Међутим, много тога у Новом Саду, специфично је и другачије.

ЦРКВА И ПИТАЊЕ СЕПАРАТИЗМА

[restrictedarea]

Поред Београда, Нови Сад представља једини административни центар у земљи – покрајински – са свим припадајућим институцијама и ресурсима. Као регионални центар он је, логично, значајан политичким актерима за остваривање својих циљева. Како је и у Новом Саду, као и престоници, политички однос снага – власти и опозиције – изједначен, његова важност је утолико већа. Могло би се чак рећи да има улогу „батл стејт“ држава (америчке државе у којима су снаге ривалских партија изједначене и победа једних или других пресуђују укупног победника на изборима).
Због тога неколицина (политичких) скандала који су потресали новосадску политичку сцену у протеклом периоду, и кроз које се најбоље осликавају односи снага и природа „локалних играча“, значајнији су него што се то може закључити на први поглед.
Подсетимо још једном („Печат“, бр. 204,206), почетком године дошло је до конфликта између градоначелника Павличића и владике Иринеја, поводом обележавања седам деценија од геноцидног злочина Рације из 1942. године. Као што је познато, уместо цивилизованог општења са црквом, политичари и медији покренули су кампању против епископа Иринеја и СПЦ. Тако је једна новосадска тема прерасла општенационалну расправу, а пре свега у повод да група политичких и идеолошких србофоба искористи догађаје за кампању против Српске цркве. Но, и то је показатељ како је „новосадска сцена“ потенцијални извор нестабилности, трусан терен на којем се јасније него другде показују разни конфликти.
Друга тема о којој се упадљиво мало говори у престоничким медијима, пословично загледаним у сопствени стомак у „кругу двојке“, јесте и војвођанство и војвођанерство. Неколико политичара, попут Веселинова и потпредседника ЛДП-а Мијића, изјавило је да би Војводина требало да буде република, а да нико није прокоментарисао како такве идеје директно угрожавају уставни поредак и територијални интегритет државе. Иако су у питању ставови политичких маргиналаца и аутсајдера, заборавља се да је и на другим местима сепаратизам почињао тако што се кроз уста безначајних политичара или интелектуалаца изрицала жеља за самосталношћу. И сада је, очигледно, реч о пробном балону. Много је, међутим, опасније што се све  одвија уз прећутну сагласност ДС-а, који на тај начин себи јача маневарску позицију, али и тестира противнике војвођанског сецесионизма.
Нови Сад је специфичан и по томе што патриотска опозиција, у граду скрајнута на маргину и расцепкана, као да не представљала довољно снажну алтернативу онима који афирмишу сепаратистичке идеје „републике“, „војвођанске самобитности“ и „војвођанске нације“. Но, одговор на питање зашто је то тако, требало би тражити не само у локалним челницима опозиционих партија, него и у психологији новосадских гласача.

СПРЕГА ПОЛИТИКЕ И КРИМИНАЛА
Добри познаваоци војвођанских прилика тврде, међутим, како се прича о  аутономији и питање „где су наши новци“ намећу како би се скренуо поглед са криминализоване приватизације која је најплоднију земљу у Војводини предала у руке неколицине богаташа, претварајући северну српску покрајину у плантажу тајкуна и кланова. Такође, у таквој приватизацији директно учешће имали су и криминални кланови. О томе сведоче подаци да су шефови кланова, попут Дарка Шарића, у Новом Саду поседовали највећи број некретнина. Када би се открило ко је све у политици и „бизнису“ радио са Шарићем, многи локални и национални политичари нашли би се на удару. Тако је испреплетаност политике, мутног бизниса и чистог криминала у новосадском миљеу вероватно јача и директнија него у другим градовима у земљи.
Обављање „мутних послова“ на градском нивоу илуструје и кривична пријава „Агенције за борбу против корупције“ која је била поднета против градоначелника Новог Сада Игора Павличића због злоупотребе службеног положаја у вези са случајем Међумесне аутобуске станице, власника Илије Девића (иначе и власника АТП „Војводина“). Наиме, по одлуци суда било је потребно да се аутобуска станица измести и да власник нове станице постане Девић. Несумњиво је да би то било на штету града и грађана. Отуда је градска власт на великој муци – предаја аутобуске станице Девићу, због чега би демократе вероватно изгубили власт у Новом Саду. Зато је ДС прибегао опструкцији. Резултат тога је одбацивање кривичне пријаве Агенције од стране новосадског Тужилаштва.

ВОЈВОЂАНСКА И СРПСКА ПРИЧА
Незадовољство грађана корумпираном и неефикасном влашћу уочљиво је на сваком кораку, и право питање је да ли ће опозиција моћи да артикулише незадовољство и тренутну изузетно лошу власт склони са сцене.
Иако не постоје избори за градоначелника, странке су ипак истакле своје кандидате. Наравно, градоначелник не мора да постане ни онај чија листа буде освојила највише гласова, већ онај ко буде прихватљив за коалиционе партнере који ће формирати локалну власт. У игри су, за сада, чак три адвоката Милош Вучевић (СНС), Игор Павличић (ДС), Маја Гојковић (УРС), као и „флаутиста“ Ненад Чанак. Како ће власт састављати листе са највише гласова, а то су оне које предводе ДС и Српска напредна странка (СНС, НС и ПС), готово је извесно да ће будући градоначелник бити или  Вучевић, или Павличић.
Специфичност новосадске политичке сцене је и то што је једино у Новом Саду Српска радикална странка трећа политичка снага, и да управо у овом граду радикали имају најјачи рејтинг. Још један доказ који говори о Новом Саду као граду противречности и поларности – трећем месту у граду, поред Шешељевих радикала, надају се и Чанкови лигаши.
Нови Сад, међутим, нема класичну београдску урбану елиту „круга двојке“ у којој доминирају проевропски „свјетоназори“, већ изузетно поларизовану политичку сцену, подељену на „Србе“ и „аутономаше“. Осим тога, Нови Сад је традиционално био центар српске културе („српска Атина“), али и идеологије српског национализма („српска Војводина“). Тако данас у „главном граду покрајине“, како воле да га крсте они који владају њиме, постоје две паралелне струје и структуре – официјелна демократска проевропска и аутономашка, и она друга, а ипак већинска – српска и патриотска. Међу њима је, дакако, и Демократска странка Србије (ДСС), програмски најближа концепту Новог Сада као средишта националне грађанске културе.
У сваком случају, патриотска опозиција требало би да поводом локалних избора у Новом Саду, као и покрајинских за Војводину, инсистира на референдумском опредељивању за војвођанску или српску причу. И због свог изборног резултата, и због опстанка српског народа на том простору.

[/restrictedarea]