Masimo Muketi: Nikakve pridike caru

Piše Masimo Muketi

„Naši  intelektualci optužuju Putina za nedostatak demokratije. Zaboravljaju, međutim, da je za to kriva arogancija Zapada”, tvrdi  poznati kolumnista uglednog italijanskoj nedeljnika Korijera dela Sera u broju objavljenom prošle nedelje

 

Povratak Vladimira Putina kao predsednika Rusije izazvao je proširene pridike među zapadnim intelektualcima. Postoji bojazan što se tiče trajanja predsedništva (Putin može da dobije još jedan, četvrti mandat i na taj način ostane na vlasti dvadeset četiri godine) zbog autoritativnih crta (posle izbora uhapšeno je 500 opozicionih  demonstranata), kao i zbog pomanjkanja alternative (druga, daleko iza je neokomunistička partija). Međutim naši maitre a penser (mudraci), imaju li oni sve papire u redu za jednu ovakvu pridiku? Rekao bih da nemaju. Zapadne demokratije, posebno anglosaksonske, prvih devedesetih godina, kada je Rusija u pitanju napravile su velike greške: užasne godine (vladavine) Borisa Jeljcina, tada se životni vek u Sovjetskom Savezu smanjio za sedam godina.
SAD i Međunarodni monetarni fond nadahnuli su radikalne i nagle mere privatizacije u nizu. Potezom pera državna preduzeća su preobražena u akcionarska društva, s tim da se akcije smesta rasture, a da narod nema ni pojma šta su to deonice. Tih godina su najmlađi prepredeni (lukavi) birokrati starog režima, finansirani od strane engleskih i američkih banaka, kao i od organizovanog kriminala, razgrabili deonice po više nego niskim (bednim) cenama. Tako je, u roku od nekoliko godina procvetala privreda u rukama oligarha. U londonskim krugovima, u Sitiju, govorilo se o najvećem podržanom otkupu (leveraged buyout) u istoriji, akviziciji i zaduženju ikada načinjenom, ne po tome kolike su sume plaćene, već po količini bogatstva koje je promenilo vlasnike: iz ruku države u ruke šačice domišljatih akcionara i „demokratskih“ i multinacionalnih banaka.
Dok se sprovodila ova džinovska (golema) pljačka, SAD su ostavljale raketne sisteme u Poljskoj, govoreći da su upereni protiv arapskih diktatora i da su podržavali nacionalističke pokrete u Ukrajini, kao da Rusija nije više jedna velika sila sa hiljadugodišnjom istorijom, već država dete koje bi tek trebalo voditi za ruku. Putin je zaustavio unutrašnje skretanje i nedostatak uvažavanja spolja. Oligarsi nisu nestali. Naprotiv. Ali se pokoravaju Kremlju. I sa Kremljom mora ponovo da se računa. Ljudski životni vek je iznova porastao i apsolutno siromaštvo je upola smanjeno. Kritike (opravdane) bi bile mnogo verovatnije i pomogle bi rusku politiku kada bi ih pratila odgovarajuća razmišljanja o pohlepnosti i aroganciji Zapada. Koji danas između ostalog odlazi u Moskvu da moljaka za gas i da se nada da će rublja da podrži evro i dolar. Što je znak da ni naš sistem nije primeran, kao što smo 1991. godine mislili da jeste.

Preveo Aleksandar V. Stefanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *