Масимо Мукети: Никакве придике цару

Пише Масимо Мукети

„Наши  интелектуалци оптужују Путина за недостатак демократије. Заборављају, међутим, да је за то крива ароганција Запада”, тврди  познати колумниста угледног италијанској недељника Коријера дела Сера у броју објављеном прошле недеље

 

Повратак Владимира Путина као председника Русије изазвао је проширене придике међу западним интелектуалцима. Постоји бојазан што се тиче трајања председништва (Путин може да добије још један, четврти мандат и на тај начин остане на власти двадесет четири године) због ауторитативних црта (после избора ухапшено је 500 опозиционих  демонстраната), као и због помањкања алтернативе (друга, далеко иза је неокомунистичка партија). Међутим наши maitre a penser (мудраци), имају ли они све папире у реду за једну овакву придику? Рекао бих да немају. Западне демократије, посебно англосаксонске, првих деведесетих година, када је Русија у питању направиле су велике грешке: ужасне године (владавине) Бориса Јељцина, тада се животни век у Совјетском Савезу смањио за седам година.
САД и Међународни монетарни фонд надахнули су радикалне и нагле мере приватизације у низу. Потезом пера државна предузећа су преображена у акционарска друштва, с тим да се акције сместа растуре, а да народ нема ни појма шта су то деонице. Тих година су најмлађи препредени (лукави) бирократи старог режима, финансирани од стране енглеских и америчких банака, као и од организованог криминала, разграбили деонице по више него ниским (бедним) ценама. Тако је, у року од неколико година процветала привреда у рукама олигарха. У лондонским круговима, у Ситију, говорило се о највећем подржаном откупу (leveraged buyout) у историји, аквизицији и задужењу икада начињеном, не по томе колике су суме плаћене, већ по количини богатства које је променило власнике: из руку државе у руке шачице домишљатих акционара и „демократских“ и мултинационалних банака.
Док се спроводила ова џиновска (голема) пљачка, САД су остављале ракетне системе у Пољској, говорећи да су уперени против арапских диктатора и да су подржавали националистичке покрете у Украјини, као да Русија није више једна велика сила са хиљадугодишњом историјом, већ држава дете које би тек требало водити за руку. Путин је зауставио унутрашње скретање и недостатак уважавања споља. Олигарси нису нестали. Напротив. Али се покоравају Кремљу. И са Кремљом мора поново да се рачуна. Људски животни век је изнова порастао и апсолутно сиромаштво је упола смањено. Критике (оправдане) би биле много вероватније и помогле би руску политику када би их пратила одговарајућа размишљања о похлепности и ароганцији Запада. Који данас између осталог одлази у Москву да мољака за гас и да се нада да ће рубља да подржи евро и долар. Што је знак да ни наш систем није примеран, као што смо 1991. године мислили да јесте.

Превео Александар В. Стефановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.