Katić: Bauk primarne emisije i ugodno inozaduživanje

Poučeni užasnim iskustvom iz devedeseti godina, građani su naučili da se pojam primarne emisije vezuje za hiperinflaciju i monetarni haos. Teza po kojoj je neodgovorno, voluntarističko štampanje novca jedini uzrok inflacije toliko je uvrežena, da građani na svaki pomen primarne emisije, ma u kakvom kontekstu, reaguju refleksno, i dabome negativno. Javnost ne vidi, a niko joj ni ne pomaže da vidi, da i inozaduživanje dovodi do egzogenog, voluntaristčkog pritiska na finansijski sistem.

Primarna emisija je mehanizam preko koga centralna banka reguliše kreditnu aktivnost i prisutna je u svakoj tržišnoj ekonomiji. Centralna banka pokušava da pogodi (nema tačnijeg objašnjenja) koliko novca je potrebno za optimalno, neinflatorno funkcionisanje ekonomskog sistema.

Kako privreda raste, kako se obim robno-novčanog prometa stalno povećava, kako je i u najboljim ekonomijama inflacija u pravilu prisutna, količina novca u sistemu se mora povećavati. Primarna emisija koja ove procese prati nije negativan fenomen već nužnost, i ona pospešuje funkcionisanje ekonomskog sistema.

Sve dok količina novca u opticaju ima pokriće u robama i uslugama na domaćem tržištu, primarna emisija ne može biti problem. Ovo podrazumeva da je centralna banka dobro pogodila koliko novog novca kreira, kao i da se u svojoj politici rukovodi ekonomskim, a ne politički kalkulacijama.

Do destabilizacije monetarnog sistema ne dolazi samo „iznutra“, neodgovornim štampanjem novca. Sistem se može destabilizovati i spolja, kroz stalni, nekontrolisani rast inozaduživanja, pogotovo zaduživanjem banaka i države. Ne samo da je inozaduživanje pogubno po budućnost Srbije zbog neodrživog rasta spoljne zaduženosti, već je zaduživanje i dnevna pretnja stabilnosti finansijskog sistema. Otuda inozaduživanje nije samo problem budućnosti – ono je i problem prošlosti i sadašnjosti.

Začudo, ni političari, a ni domaći ekonomisti ne upozoravaju javnost na negativne monetarne posledice inozaduživanja. Naprotiv, najveći broj izjava usmerava javno mnjenje tako da na inokapital gleda kao na faktor jačanja finansijskog sistema. Destabilizirajući efekti inokredita se ne razumeju, skrivaju ili zanemaruju.

Novac koji ulazi u Srbiju po osnovu inokredita iznuđuje primarnu emisiju, povećava količinu novca u opticaju i podstiče rast inflacije. Evra ili dolari se konvertuju u dinare i to povećava novčanu masu u sistemu. Dinarska masa koja je naštampana za otkup deviza, nema svoje pokriće u ekonomskom sistemu Srbije.(1)

Inokapital koji je u Srbiju ušao, svoje pokriće ima van Srbije, u inostranoj robi ili uslugama. Sve što u Srbiju ulazi kao inokredit, pre ili kasnije mora iz Srbije izaći. U protivnom, domaći monetarni sistem će biti preplavljen i potopljen viškom novca.

Mehanizam uglavnom tako i funkcioniše, pa Srbija inokreditima finansira svoj ogromni deficit trgovinskog bilansa. Domaća preduzeća tim novcem kupuju strane robe i vrše sva druga plaćanja u inostranstvu. Kada se plaća inostranim dobavljačima ili bankama, dinarima se kupuju devize (dinari se „poništavaju“), količina dinara u opticaju se za toliko smanjuje. Inflatorni efekat u zemlji je neutralisan. Drugi i teži efekti nisu neutralisani. Novac je ušao, novac je izašao…a Srbija je ostala sa inostranom robom i dugovima. Inokredit uvek vrši pritisak na domaće cene, osim ako se novac troši van Srbije.

Kada se država zadužuje u inostranstvu da bi popunila budžetske rupe, a ne kod centralne banke, krajnji ishod je povećani uvoz u Srbiju. Devizni priliv po osnovu zaduživanja pomaže da se kurs dinara održava na precenjenom nivou čime se kontinuirano stimuliše uvoz i razara trgovinski bilans. Inokreditiranje je zato odličan mehanizam za stimulisanje ekonomija, pre svega tuđih, jer indirektno stimuliše uvoz.

Uzgred, i devizne doznake emigranta imaju isti efekat na monetarni sistem, iznuđujući emisiju dinara bez pokrića. Tako uneta evra, franci ili dolari, svoje pokriće takođe imaju u inostranstvu gde su i zarađeni. I oni moraju izaći iz Srbije da ne bi podsticali inflaciju. Ovako unete devize će napustiti Srbiju i njima će biti plaćen uvoz. Nešto ipak, nije isto – doznake ne povećavaju zaduženost.(2)

Uvek postoji i deo inostranog novca koji je u Srbiju ušao, a da nije izašao kroz uvoz. Taj novac ostaje u zemlji (u dinarima) i vrši pritisak na cene. Efekat tog novca na cene je u dlaku isti, kao i kada bi centralna banka izvršila voluntarističku primarnu emisiju bez ikakvog robnog pokrića. Ovaj oblik primarne emisije kao da nikoga ne brine. Kao i sve što dolazi iz inostranstva, tako i primarna emisija na bazi stranih kredita postaje ugodna i hvale vredna.

Naravno, Narodna banka ovaj višak novca mora povući iz opticaja (sterilisati). NBS to radi na pogrešan način i pogrešnim instrumentima, i time dodatno pomaže destabilizaciju sistema. Bez stroge kontrole unosa kapitala, praktično bez domaćih banaka, NBS je izgubila efektivnu kontrolu nad upravljanjem finansijskim sistemom.(3)

Zastrašuje nerazumevanje ili ignorisanje monetarnih mehanizama koju su na sceni, ili iza scene. U ekonomiji kojom dominiraju predrasude, ideologija i ideološke fraze, maligne posledice inozaduživanja ostaju skrivene od očiju javnosti.

Napomene:

 

(1) O inflatornim efektima inozaduživanja videti tekst

https://nkatic.wordpress.com/2007/09/04/susa-nije-kriva-za-sve/

(2) O ekonomskim efektima emigracije videti tekst

https://nkatic.wordpress.com/2005/12/14/ekonomija-emigracije/

(3) O monetarnoj politici videti tekstove

https://nkatic.wordpress.com/2008/10/21/nemoguce-trojstvo-u-

krizi-koje-nema/ https://nkatic.wordpress.com/2009/04/15/bankarski-raj/

Izvor: http://nkatic.wordpress.com/

 

Jedan komentar

  1. Naravno narod je uplašen, poučen iskustvom devedesetih, koje su ipak bile godine sankcija, raspada Države, pa i preživljavanja u nemogućim uslovima i pod poganim pritiscima zapadnjaka. To je ipak specifično vreme, kada je Srbija finansirala i naš napaćeni narod u tadašljoj BiH i Hrvatskoj, pa je dosta finansijskih problema nastalo u tom periodu.

    Na jednostavan , razumljiv način gospodin Katić objašnjava suštinu. Nije problem kada se Država zadužuje, kada dolaze doznake od naših radnika i sl. i druge emisije novca, za koje se ne zna imaju li pokriće. Njih oberučke prihvata Država i NBS.


    “Ovaj oblik primarne emisije kao da nikoga ne brine. Kao i sve što dolazi iz inostranstva, tako i primarna emisija na bazi stranih kredita postaje ugodna i hvale vredna.
    Naravno, Narodna banka ovaj višak novca mora povući iz opticaja (sterilisati)”

    U jednom tekstu je i predložio model ograničenog finansriranja iz naše primarne emisije pod kontrolom NBS i Razvojne Državne Banke(menice), isključivo u infrastrukturu i sl. (znači konkretno , u stvaranje novih vrednosti), takve inestivcije bi imale višestruku ulogu u razvoju zemlje, multiplikovao bi senovac, rad….a kasnije bi se preko menica i razvojne banke “vretio” višak novca….
    Naravno g. Katić veli da je PREDUSLOV da bi zaživeo ovaj model Državnog finansiranja , podrazumevao disciplinu, namensko-plansko ulaganje, stručnost, odlučnost i upornost Države i ostalih učesnika itd.

    Ovako smo izloženi preteranoj primarnoj emisiji novca nekih međunarodnih organizacija i banaka, koje nam daju novac pod krajnje nepovoljnim uslovima, a ko zna kako su naštampali tu lovu,….Takve tokove mi ne možemo da kontrolišemo, naprotiv!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *