Izgubljeni u deželi

Piše Svetlana Vasović Mekina

Brisanje ljudi je obavljeno tajno, po odobrenju najvišeg državnog rukovodstva tek osamostaljene Slovenije. Čitavu deceniju kasnije je otkriveno da je anuliranje nepoželjnog stanovništva obavljeno „na dugme“, u noći 26. februara 1992. godine

 

Slovenija je proteklih dana obeležila neslavnu godišnjicu – 20 godina od „administrativnog etničkog čišćenja“ kojim je na svom tlu masovno „izbrisala“ građane iz drugih republika nekadašnje SFRJ iz registra stalnog stanovništva. Brisanje ljudi je obavljeno tajno, po odobrenju najvišeg državnog rukovodstva tek osamostaljene Slovenije. Čitavu deceniju kasnije je otkriveno da je anuliranje nepoželjnog stanovništva obavljeno „na dugme“, u noći 26. februara 1992. godine.
Tada je, prema nezvaničnim podacima kojima raspolažu nevladine organizacije, izbrisano nekoliko desetina hiljada ljudi (pominjana je cifra od 50-60 hiljada, uglavnom „južnjaka“), a tek potkraj prve decenije 21. veka postignut je konsenzus unutar države da se statistika svede na brojku od 26.671 izbrisanih građana. Izbrojano je da je preko noći i perfidno „izbrisano“ 14.775 muškaraca, 10.896 žena i čak 5.360 dece. Sve to je sprovedeno bez ikakvog pravnog postupka, a žrtve o procesu nisu dobile nikakvo obaveštenje. Proces je obavljen u tišini, kompjuterski, upotrebom komande SPT („promena statusa stranca“). Komanda je bila osmišljena da bi se u slučaju promene mesta boravka nekog stranca naopaki podaci ispravili adekvatnim. U primeru „izbrisanih“ lukavo je primenjena obrnuta procedura, pa su, do tada državnim organima odlično poznato tačno mesto boravka u Sloveniji ljudi, poreklom iz neke od dotadašnjih republika nekadašnje SFRJ – „izbrisani“ jednostavnim pritiskom na dugme. U operaciju je bio uključen mali broj organizatora na visokim državnim funkcijama, dok je „brisanje“ na terenu sprovodio veliki broj što službenika po opštinama, što policajaca uz logističku podršku kompjuterskih stručnjaka koji su slovenačkoj policiji u program upisali svojevrsnu „kvaku 22“, u obliku „napomene“ da zvaničnim organima, počev od 26. februara 1992. godine pa nadalje – više „nije poznato“ prebivalište ljudi koji su izbrisani.

PRAVNI AMBIS  
Tako su svi oni, što odrasli, što maloletna deca (i bebe), bez razlike, koji se nisu „odlučili“ za „državotvornu“ ponudu (za koju se potom iskazalo da je zamišljena poput one koja se ne sme odbiti, inače te pojede mrak), iako živi, zdravi i pravi, zbog „naopakog porekla“ brisanjem iz državnih knjiga najednom pretvoreni u ljudski škart, senke od ljudi, bez ikakvih prava, čak bez mogućnosti da napuste Sloveniju, koja je za njih postala svojevrstan kazamat. Svi oni koji nisu zamolili nove vlasti da ih prime u slovenačko državljanstvo – bili su osuđeni na pravni nestanak i pad u birokratski ambis novouspostavljene slovenačke države. Ciljna grupa su bili potomci doseljenika iz drugih republika nekadašnje SFRJ. Drugi stranci (npr. iz „zapadnih“ država Evrope), koji su se našli u istom položaju, nisu stradali jer ih je kompjuterski program vešto „preskočio“.
Opisana ksenofobična politika isključivanja neželjenih stanovnika nije bila obavljena na osnovu političkog ili nekog drugog uverenja, već isključivo na osnovu krvi: ko je bio Neslovenac (termin koji je u Sloveniji u svakodnevnoj upotrebi), pa još s juga nekadašnje Jugoslavije, osuđen je na istrebljenje. Sve to se događalo u senci ratnih sukoba koji su se razbuktali na prostoru SFRJ, pa se u ratnom metežu, kada su ljudi južno od Kupe ginuli u borbama, slovenački „administrativni problem“ isprva i nije činio tako akutnim s tačke gledišta raznoraznih boraca za ljudska prava. Na problem je prva ukazala samo ljubljanska „Mladina“. Novinara „Mladine“ su zasula pisma u kojima mu je zaprećeno da će „zaraditi“ metak ako ne prestane da piše o „izbrisanima“.
Mnogo godina kasnije, iz skrovitih državnih arhiva procureli su dokumenti koji su bili temelj  za brisanje ljudi. Tada je utvrđeno da je „izbris“ (u slovenačkoj terminologiji) bio neminovna posledica neustavnih odredbi Zakona o strancima, usvojenog 1991, i njegovog rigidnog sprovođenja u praksi, iako je bio u koliziji ne samo sa Ustavom nego i međunarodnim propisima. Rečeni zakon je naprosto „zaboravio“ da propiše na koji način građani iz drugih republika SFRJ mogu da produže boravak u Sloveniji, pod uslovom da se nisu odrekli zavičajnog i nisu primili slovenačko državljanstvo.
Fakat da su paragrafi bili krivi za stradanje ogromne grupe ljudi, okuražio je krajem devedesetih godina prošlog veka deo slovenačkih medija da načnu problem i počnu da objavljuju potresne ispovesti „izbrisanih“ ljudi. Iako je, naoko, pogođena grupa izbrisanih ljudi mnogo bolje prošla od onih čiji su život i imovina bili ugroženi u razmeni vatre na bojištima BiH i Hrvatske, uistinu nije bilo tako. Gubitak stalnog boravka povlačio je uništavanje svih dokumenata, a to je sa sobom povlačilo gubitak svih socijalnih prava i guranje pojedinaca na najmračniju marginu društva, bez ljudskih prava. „Izbrisanima“ su slovenački državni organi na svim mogućim šalterima na licu mesta oduzimali i bušenjem uništavali dokumenta: ličnu kartu, pasoš, vozačku dozvolu… Posledično, svi ti ljudi i njihove porodice izgubili su pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, pravo na školovanje, pravo na rad (bez važećih ličnih dokumenata postala je nevažeća i radna knjižica), obustavljene su im penzije, nisu imali na osnovu čega da podignu novac u banci, oduzeto im je pravo da prime zaradu, pravo na socijalnu pomoć, rečju – prestala su da im važe sva stečena prava kada su im poništena sva u Sloveniji izdata dokumenta.
Dokumentovani su i slučajevi „izbrisanih“ srpskog porekla, koje su slovenačke vlasti u vreme  ratnih sukoba u Hrvatskoj deportovale iz Slovenije put Zagreba, pod izgovorom da moraju da „srede papire u matičnim zemljama“. Tu je indikativan slučaj Dragomira Petronjića, Srbina poreklom iz Prijedora, civila, radnika koji je svoj životni vek proveo u Sloveniji, a odlukom sudije u Celju iz Slovenije deportovan je u Hrvatsku septembra 1992. godine. Petronjićev leš, na kojem su bili vidljivi tragovi mučenja, zajedno sa užetom kojim su mu uoči likvidacije bile vezane ruke – predat je njegovim roditeljima, sestrama i ćerki, pošto je posle 15 godina od naprasnog „nestanka“ usred Celja – pronađen u neobeleženoj masovnoj grobnici u BiH.

[restrictedarea]

BEZ JAVNE RASPRAVE
Zbog gubitka prebivališta, odnosno gubitka statusa stalnog stanovnika, mnogi „izbrisani“ nisu stekli pravo da otkupe stanove u kojima su do tada uživali stanarsko pravo. Oni koji su imali privatne firme ili kuće izgubili su ih po principu – nemaš prebivalište, nemaš nijedan važeći dokument, nema te. Oni koji su oboleli, nisu imali pravo na zdravstvenu zaštitu. Oboleli od iole ozbiljnije bolesti, iako bi u normalnim okolnostima bili izlečeni – znali su da je to za njih smrtna osuda. I nisu imali kome da se žale. Za „izbrisane“ nije postojalo mesto gde su mogli da traže pravdu.
Najveća ironija je da u Sloveniji do dana današnjeg nije pokrenuta javna rasprava o onima koji su odgovorni za brisanje ljudi, kao ni o visini odštete koja bi morala da sleduje svakom od „izbrisanih“ zbog nezakonitog ukidanja statusa, posledičnog gubitka posla, zdravlja, krova nad glavom, najbližih… Iako se odštetni zahtevi nalaze i u tužbama o kojima odlučuje Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, iako su sve renomirane organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava tokom poslednjih godina utvrdile da se Slovenija brisanjem ljudi neoprostivo ogrešila o deo svojih dojučerašnjih žitelja, niko od političara se u ime države nikada nije izvinio „izbrisanima“ za golgotu kroz koju su prošli tokom poslednjih 20 godina.
Ustavni sud Slovenije je tek 1999. godine, sedam godina od brisanja ljudi, ocenio da su slovenački državni organi kršili Ustav. To nije omelo perjanice desnice da u javnosti ljuto brane čin brisanja, a sve „izbrisane“ javno neprestano žigošu kao oficire i pripadnike zločinačke i neprijateljske, srpske JNA, uprkos činjenici da su podaci govorili suprotno. Gola istina je da je među „izbrisanima“ bilo najviše pripadnika srpskog naroda (60 odsto), ali od ukupne, zvanično priznate brojke – tek nekoliko procenata je bilo penzionisanih oficira JNA, ostalo su bili ljudi svih profila i zanimanja, od čistačica, bankarskih službenica, preko konobara i arheologa do novorođenčadi.
Za aktuelnu slovenačku vladu, koju ponovo vodi prvak desnice Janez Janša (u vreme brisanja ljudi, 1992, bio je na funkciji ministra odbrane) i u kojoj ponovo sede političari koji u slovenačkoj varijanti „etničkog čišćenja“ ne vide ništa sporno, problem „izbrisanih“ je već rešen, o čemu svedoči i internet portal slovenačkog MUP-a. Čim je to Ministarstvo, koje je u prethodnom mandatu vodila ministarka Katarina Kresal (iz redova liberala), preuzeo novi ministar policije Vinko Gorenak, jedan od vidnijih Janšinih sledbenika, uočeno je da su sa sajta MUP-a ekspresno eliminisane sve pozitivne informacije o rešavanju položaja „izbrisanih“, što je bio uspeh bivše ministarke Kresal. Deo informacija je vraćen posle nekoliko dana, ali –  cenzurisan. Iz Gorenakovog Kabineta je saopšteno da su povučene samo informacije koje su „izražavale politička uverenja prethodne (liberalne) vlade“.
Nemušti potez zvaničnika slovenačke policije predstavlja providan pokušaj da se prikrije činjenica da je problem „izbrisanih“ u Sloveniji svetlosnim godinama udaljen od rešenja. Mnogi krivci za nezakonito „brisanje“ ljudi radili su i rade na najvažnijim mestima u slovenačkom MUP-u, zato je problem „izbrisanih“ od strane MUP-a Slovenije godinama ignorisan. Ne bi trebalo zaboraviti ni da je predsednik slovenačke vlade u vreme brisanja ljudi bio Alojz Peterle, političar iz redova demohrišćana, danas poslanik u Evropskom parlamentu; Peterle delikt brisanja ljudi nije nikada osudio, niti se za to pokajao. Ministar policije je u to doba bio Igor Bavčar (potonji tajkun koji je svojom gramzivošću potopio nekada paradni „Istrabenc“), a na čelu Slovenije se nalazio predsednik Milan Kučan.
Slovenija je 2009. godine usvojila poseban zakon kojim su naknadno ispravljene neustavne odredbe slovenačkog Zakona o strancima, ali to „izbrisanima“ nije donelo nikakvo olakšanje, niti satisfakciju. „Izbrisani“ na osnovu pomenutog zakona nemaju pravo na odštetu zbog nepravde koja im je uništila život. Uz to, novi zakon nije predvideo da se nepravda, naneta „izbrisanima“, ukloni na način kao što se i dogodila – „pritiskom na dugme“, tako da bi „izbrisanima“ istovremeno, u istom dahu bila vraćena sva zakinuta prava. Umesto toga, „izbrisani“ su upućeni na pojedinačnu, komplikovanu proceduru podnošenja zahteva MUP-u, što podrazumeva plaćanje veoma visokih taksi (za koje ta, šikanirana populacija ionako nema novca). Kafkijanska procedura je usavršena do detalja, jer zatim sledi odlučivanje o svakom podnosiocu molbe – pojedinačno!
Retki glasovi razuma upozoravali su javnost i politiku da je to nova sramota i ljaga na imidžu mlade slovenačke države, ali su brzo utišani od strane razjarene većine koja se plaši da bi u vreme krize isplata ijednog centa odštete „izbrisanima“ iz državne kase  – značilo manje socijalne pomoći za domaći, slovenački rod. Stoga sve partije javno odbacuju mogućnost da država isplati odštetu „izbrisanima“ ili im pruži bilo kakvu satisfakciju. Uzalud su organizacije „izbrisanih“ iznosile argumente da se ne radi o izdatku iz džepa poreskih obveznika, već o pravičnoj odšteti onima kojima su bile uskraćene plate, penzije (iako su u Sloveniji platili doprinose), stanovi, dečiji dodaci, uz nemogućnost školovanja, uopšte – zbog unakaženog života. Uzalud su ubeđivali javnost da je novac zapravo nepravedno i nezakonito zarobljen u tuđem džepu – tačnije, u državnoj kasi. Da razočaranje bude veće, ispostavilo se da je i levica ukaljanu čast države probala da plakne kozmetičkim zahvatom, pa je prethodna vlada premijera Boruta Pahora na izdisaju svoje vladavine kroz iglene uši Parlamenta „provukla“ zakon koji „izbrisanima“ nije doneo ništa drugo izuzev „legalizacije statusa“ retroaktivno, uz pravno „popunjavanje“ vremenskog perioda u kojem su (posle 26.2.1992) u Sloveniji boravili (navodno) nezakonito. Pravo da se na osnovu novog zakona ponovo „upišu“ u državne knjige od 26.2.1992, do sada je iskoristilo svega 229 „izbrisanih“.

BEZ GRIŽE SAVESTI
Umesto da se mlate sa tvrdom državnom administracijom, brojni „izbrisani“ su presavili tabak i tužili državu Sloveniju. Na sudovima širom zemlje pokrenuto je preko 40 tužbi koje su teške, sve zajedno 4.398.702,88 evra. Ali od odšteta nema ništa, jer sudije odbacuju tužbe kao po tekućoj traci, pod izgovorom da su slučajevi „zastareli“. Zastarelost inače nije relevantan pravni argument u slučajevima teških kršenja ljudskih prava, a na to je upozorio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj presudi od 13.10.2010, u kojoj je naveo da šestomesečni rok na koji se službena Ljubljana pozivala u ovakvim primerima, nije relevantan i da je tužba 12 izbrisanih protiv države Slovenije prihvatljiva, jer je „Slovenija kršila Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava“. Na konačnu odluku suda u Strazburu još se čeka, a „izbrisanima“ su u pomoć pravnim savetima priskočili ugledni advokati iz Rima koji ih zastupaju „pro bono“.
Otuda još uvek nema ni sudske prakse, niti odgovora na pitanje „da li ispravljanje nepravdi u slučaju ‘izbrisanih’ predstavlja tek puki formalizam?“ (koji „izbrisanim“ ljudima ne donosi ništa), pa bi ispravljanje nepravdi automatski moralo da znači i odštetu za godine životarenja na rubu društva u kojem su bili zatočeni bez dokumenata i bez ikakvih šansi. Za razliku od političara, organizacije koje se bave ljudskim pravima tvrde da tu nema dileme. Komisija za otklanjanje rasne diskriminacije Slovenije preporučila je vlastima u Ljubljani, u avgustu 2011, da obezbede „punu odštetu, satisfakciju, kompenzaciju i garanciju neponavljanja kršenja svima onima, koje je pogodilo oduzimanje statusa stalnog prebivališta“. „Amnesti internešnal“ uz to traži i „reparacije“ za oštećene, kao i da se „brisanje“ ljudi iz državnih registara zvanično označi kao akt diskriminacije, a pride zahteva i zvanično izvinjenje vlasti, kao i „nepristrasnu istragu ‘brisanja’ i njegovih posledica“.
Slovenija nije postupila u skladu sa preporukama; isplata odšteta je službeno odbačena, a izostala su i izvinjenja od strane predsednika države i vlade, iako su izbrisani to zahtevali i očekivali.
Poseban problem predstavlja mala grupa penzionisanih oficira JNA koji su ostali bez tzv. „slovenačkih penzija“. Penzije grupici vremešnih bivših oficira JNA  (radi se o tridesetak lica) morale bi već davno da budu isplaćene u skladu sa Sporazumom o sukcesiji, koji bi morao da se primenjuje neposredno, ali slovenački državni organi odbijaju te zahteve i tvrde da bi uoči isplate penzija morali da sklope posebne sporazume sa ostalim državama naslednicama SFRJ i sa Srbijom. Odugovlačenje ima za cilj da se problem skine s dnevnog reda  –  „prirodnim“ putem.
Problematika „izbrisanih“ je 20 godina od slovenačkog „administrativnog etničkog čišćenja“ Neslovenaca (ljudi poreklom iz drugih država SFRJ), danas dovedena do apsurda u trenutku kada Slovenija žudi da bude uzor zemljama Balkana, iako svojim postupcima u slučaju „izbrisanih“ nekažnjeno krši međunarodno pravo. I dok Srbija svoje dogovore koje sklapa u prisustvu čelnika EU, na primer sa Prištinom, ispunjava čak i bez ikakvih pisanih dokumenata, članica EU poput Slovenije svoje punovažeće, ratifikovane međunarodne sporazume, kojima bi morala da ispuni svoje obaveze ne samo prema stalno naseljenim strancima nego i prema svojim građanima „jugoslovenskog porekla“ – uporno ignoriše.

__________________

Tolerisanje lavina laži i uvreda

U slovenačkoj javnosti je izražen stav da su „izbrisani“ mahom Srbi, neprijatelji Slovenije, ljudi kojima stoga ne bi trebalo dati nikakvo zadovoljenje. To je potvrđeno i na referendumu, 4. aprila 2004, kada je na pitanje „da li je potrebno u Sloveniji zakonom rešiti pitanje izbrisanih?“, čak  94 odsto građana, koji su izašli na birališta, odgovorilo „ne“.
Okrutnost stereotipa o „izbrisanima“ najuočljiviji su po medijima. Na portalu SiOL-a (u vlasništvu državnog „Telekoma“), povodom godišnjice „brisanja“ ljudi, objavljen je poduži članak ispod kojeg su komentatori napisali sledeće: „Prokleta banda, prvo su radili protiv Slovenije, išli su po naseljima da vide koga mogu da ubiju, da bi mogli da se usele u njegovu kuću, onda su pobegli u Jugu, a kada su videli da je njihova Juga postala ekstrasranje, vratili su se u Sloveniju. Razumljivo je da su tu bandu u međuvremenu izbrisali“. Autor „Ovlis 4“ dodaje da su slovenačko državljanstvo 1991. godine mogli da dobiju „svi koji nisu verovali u veliku Srbiju“, a slično razmišlja i „Kranjski Janez“, uveren da je „pravilno razmišljanje sina slovenačke majke“ koji „ne trpi čefurčiče“ (čefur je pogrdan izraz za „južnjaka“). Iz zapisa u zapis kulminira govor mržnje, pa se „izbrisani“ jednače sa jednom nacijom (srpskom), nazvanom izrazima „kriminalna banda“, „koljači JNA“, „Cigani koje bi trebalo strpati u vagone za životinje i poslati na jug“. Nije malo onih koji se zahvaljuju „Bogu, jer ih (južnjake) svakog dana briše“. Sajtom dominira upozorenje o „internet bontonu“ – publika je pozvana da moderatoru prijavi neprimerene komentare, posebno koji sadrže „govor mržnje“, kako bi ih administrator odstranio. U slučaju navedenih „komentara“, uprkos prijavama administratoru, uvrede na račun Srba i inih „izbrisanih“ nisu odstranjene. Nameće se zaključak da se za slovenački „Telekom“ tu radi o izjavama, koje su u skladu ne samo sa etikom firme nego i preovlađujućim stereotipima.

[/restrictedarea] zaйm na kartu častnый zaйm čelяbinskzaйm do 100 tыsяč na kartubыstrый zaйm na kartu maэstro

Jedan komentar

  1. Kad ih sad dohvate naši Specijalni,a reformisani!
    Ima da prođu gore od Vesli Klarka i društva.
    Ima da porođu gore i od onog što gazi decu po pešačkoj zoni.
    A, dok “porparol”(kako li već?) za ovo sazna…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *